Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) i ocenio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti je učinjena neka druga bitna povreda ZPP, pa ni povreda iz člana 374. stav 1. ZPP na koju se tužilac poziva ali bez bližeg navođenja o kojoj povredi se radi.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 26.02.2016. godine između tužioca i tuženog zaključen je ugovor o kupoprodaji nepokretnosti pod brojem Opu 196-2016 u formi javnobeležničke potvrđene isprave. Članom 1. određen je predmet ugovora – prostor koji se nalazi u Beogradu u ulici ... broj .. površine 162m² u stambeno- poslovnoj zgradi spratnosti Pr, ukupne površine 264m², izgrađen na kp. br. .. KO ... . Članom 3. ugovora regulisana je kupoprodajna cena i opredeljena na iznos od 50.000 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan overe ugovora. Konstatovano je da će kupac isplatiti cenu danom overe ugovora s tim što je naznačeno da se prodavac obavezuje da nakon prijema kupoprodajne cene izda o tome kupcu potvrdu što je zakonski zastupnik tužioca i učinio. Zakonski zastupnik tužioca je bila BB – tadašnji direktor tužioca i o isplati je izdala potvrdu 25.02.2016. godine. Tuženi je isplatio ugovorenu cenu lokala od 50.000 evra. U suštini je tuženi isplatio tužiocu 55.000 evra s tim što je novac dao VV, sinu zakonskog zastupnika tužioca jer je račun firme bio u blokadi. Međutim, i pored toga što je novac dat VV, zakonski zastupnik tužioca, BB je tuženom izdala potvrdu o isplati. Tuženi je ušao u državinu predmetnog lokala, isti koristio a dana 03.12.2018. godine predmetni lokal je prodao GG. Ugovor je overen pred javnim beležnikom Draginjom Divac pod brojem Oup 56769-18.

Shodno napred utvrđenom činjeničnom stanju prvostepeni sud je ocenio da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan. Ovo iz razloga što je članom 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa predviđen način sticanja svojine na nepokretnosti. Ugovor je sačinjen u pismenoj formi, kupoprodajna cena je isplaćena, ne na račun ali neisplata na račun prodavca nije uticala na punovažnost ugovora imajući u vidu da je račun firme bio u blokadi i da je zakonski zastupnik tužioca izdao potvrdu da je ugovorna obaveza izvršena tj. da je isplaćena kupoprodajna cena. Tužilac je ušao u državinu predmetnog lokala pa isti je 03.12.2018. godine prodao trećem licu. Pri tome, sud nije prihvatio navode tužioca da je predmetna potvrda faktički podmetnuta zakonskom zastupniku tužioca za potpis jer u tom smislu nisu preduzete bilo kakve mere protiv tuženog u smislu vođenja odgovarajućeg postupka i dokazivanja tih tvrdnji. Zaključio je da nisu ispunjeni uslovi iz člana 124. Zakona o obligacionim odnosima jer čak i da su na strani tadašnjeg zastupnika tužioca postojale mane volje, sporna potvrda je protekom roka od jedne godine (subjektivni rok) odnosno tri godine (objektivni rok) u smislu odredbi člana 150. ZOO konvalidirana. Kako je odbijen zahtev za raskid ugovora to je otpao i zahtev da tužilac može tražiti povraćaj predmetne nepokretnosti u državinu.

Apelacioni sud je u svemu prihvatio razloge koje je dao prvostepeni sud u pogledu neosnovanosti tužbenog zahteva tužioca nalazeći da je izvedenim dokazima utvrđeno da je tuženi isplatio kupoprodajnu cenu, da je novac dao sinu zakonskog zastupnika tužioca, koja je izdala potvrdu o izvršenoj isplati, tuženi je ušao u državinu sporne nepokretnosti, istu koristio a navodi tužioca u smislu neisplate kupoprodajne cene na račun nisu od presudnog značaja za odlučivanje o ovoj pravnoj stvari jer je evidentno da je račun prodavca u vreme isplate novčanog iznosa bio u blokadi i da je sin zakonskog zastupnika tužioca insistirao na isplatu u gotovini, a pri čemu je od najbitnijeg značaja da je zakonski zastupnik tužioca izdao potvrdu da je isplata izvršena u celosti.

Po oceni Vrhovnog suda, na pravilno utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo i pravilno zaključili da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan. Razloge koje su dali nižestepeni sudovi u svemu prihvata i Vrhovni sud. Pozivanje tužioca na odredbe Zakona o platnom prometu mogu da budu od značaja za samog tužioca da li je time imao pravo da izvrši prijem novca za prodatu nepokretnost ako je račun bio u blokadi ali ne i na pravilno izvedeni zaključak od strane nižestepenih sudova da je tuženi uredno izvršio svoju obavezu. Izdavanje potvrde od strane zakonskog zastupnika tužioca da je tuženi ispunio svoju obavezu iz ugovora, ukazuje na okolnost da je tuženi postupao savesno, ispunio svoju ugovornu obavezu, ušao u državinu i time stekao pravo svojine na naznačenoj nepokretnosti. Činjenica da zakonski zastupnik tužioca nije mogao da novac od prodate nepokretnosti preuzima na drugačiji način nego preko računa, nije od uticaja da se može smatrati da je tuženi postupao nesavesno. Ovo iz razloga što je o izvršenoj isplati od strane zakonskog zastupnika tužioca izdata potvrda o ispunjenju ugovorne obaveze. Primanje novca na ruke trećeg lica koje je novac primilo u ime tužioca po odobrenju zakonskog zastupnika može da bude od značaja za neki drugi postupak ali ne i za rešenje ove pravne stvari. Ni ostali navodi iz revizije tužioca nisu od takvog značaja da mogu dovesti do drugačije odluke suda.

Imajući u vidu sve napred izneto, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković