O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Vranju 1Gž 1963/21 od 28.07.2022. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Bujanovcu 5P 960/16 od 01.07.2021. godine, ispravljena rešenjem istog suda 5P 960/16 od 08.09.2021. godine, kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obavežu tuženi da solidarno tužiocu isplate i to: na ime štete nastale na etažnom grejanju instaliranom od strane prvotuženog, a sa materijalom drugotuženog, u ukupnom iznosu koji će biti određen nakon izvršenog veštačenja od kojih: štetu isporučenih i ugrađenih cevi marke Rehau i ostalog ugradnog materijala, koji će iznos biti naknadno preciziran nakon ivzršenog veštačenja, na ime štete na prostoriji objekta tužioca u iznosu od 339.000,00 dinara, na ime štete za izvođenje radova na instalaciji etažnog grejanja sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.05.2015. godine pa do konačne isplate i kojom je obavezan tužilac da naknadi troškove parničnog postupka prvotuženom u iznosu od 111.000,00 dinara i drugotuženom u iznosu od 84.000,00 dinara, na koje iznose teče zakonska zatezna kamata počev od izvršnosti presude do konačne isplate.

Protiv drugostepene presude tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tuženi „Rehau“ DOO Dobanovci – Beograd je podneo odgovor na reviziju kojim je osporio revizijske navode tužioca i predložio odbacivanje revizije kao nedozvoljene, odnosno odbijanje kao neosnovane. Troškove za sastav odgovora na reviziju i takse na odgovor na reviziju je tražio.

Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Razmatrajući dozvoljenost revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku Vrhovni sud nalazi da u odnosu na pravnosnažnu presudu u delu u kome je odlučeno o tužbenom zahtevu protiv tuženog „Hidroterm“ iz s. Božinjevac, jesu ispunjeni uslovi predviđeni odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku za izuzetu dozvoljenost revizije, radi ujednačavanja sudske prakse, te je doneta odluka u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u navedenom delu, po osnovu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kome su zasnovane nižestepene presude, tužilac je usmenim dogovorom sa vlasnikom tuženog „Hidroterm“ iz s. Božinjevac, koji je bio licenciran od strane tuženog „Rehau“ DOO Dobanovci – Beograd, zaključio ugovor o izvođenju instalacije etažnog grejanja sa razvodnim cevima od peći do radijatora po podu i cementnoj košuljici, tokom 2010. godine. Ugovorene radove je izvodio tuženi „Hidroterm“ iz s. Božinjevac sa materijalom tuženog„Rehau“ DOO Dobanovci – Beograd. Tuženi „Rehau“ DOO Dobanovci – Beograd je garantovao kvalitet materijala, a tuženi „Hidroterm“ iz s. Božinjevac kvalitet izvođenja radova. Tužilac je istakao da je prvotuženi kao izvođač radove izvodio u toku 2013. godine, te da je ostale radove izveo sam tužilac i da je tokom korišćenja etažnog grejanja u martu 2014. godine primetio da u mreži grejanja pada pritisak, da se pojavljuje vlaga u zidovima, kao i na spoljašnjem zidu, zbog čega je obustavio grejanje i o tome obavestio tužene. Veštak Čedomir Stojanović je u svom nalazu utvrdio da ugrađene cevi ne odgovaraju kvalitetu za datu vrstu etažnog toplovodnog grejanja i da je zbog toga došlo do oštećenja, dok je veštak Jovica Petrušević u svom nalazu taksativno nabrojao građevinske radove koje je potrebno izvršiti da bi se prostorije objekta dovele u ispravno stanje. Prvotuženi je tokom postupka osporio vreme izvođenja radova ističući da su radovi izvedeni u toku 2010. godine.

Na temelju utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je prigovor zastarelosti istaknut od strane tuženih osnovan iz razloga što su radovi izvedeni tokom 2010. godine, a tužba za naknadu štete podneta je sudu dana 19.12.2016. godine odnosno po isteku garantnog roka koji je dve godine od dana puštanja u rad instalacije, kao i iz razloga što je sam tužilac priznao da je tokom 2013. godine povezao drugi kotao za grejanje bez mišljenja stručnog radnika za ovu vrstu poslova i bez stručnog nadzora. Stoga prvostepeni sud odbija u celosti tužbeni zahtev tužioca.

Drugostepeni sud, primenom odredbe člana 154. stav 1. i 155. Zakona o obligacionim odnosima prihvata u potpunosti zaključak prvostepenog suda, nalazeći da su radovi od strane tuženih izvođeni tokom 2010. godine, a da je tužba podneta 19.12.2016. godine, pa je protekao rok od pet godina za podnošenje tužbe za naknadu štete.

Osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je drugostepena odluka u delu u kome je odbijen tužbeni zahtev u odnosu na tuženog „Hidroterm“ s. Božinjevac, zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava, te da nije u saglasnosti sa sudskom praksom iskazanom u predmetima sa u bitno sličnom činjenično-pravnom sadržinom.

Odredbom člana 376. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu počinilo, te da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala.

U konkretnom slučaju nižestepeni sudovi pogrešno cene početak toka roka zastarelosti. Naime, apsolutni (objektivni) rok za potraživanje naknade štete se računa od dana nastanka štete i u okviru njega egzistira relativni (subjektivni) rok zastarelosti koji se računa od dana saznanja za štetu i za lice koje je štetu učinilo. Dakle, potraživanje naknade štete ne može početi da zastareva pre nastanka same štete. Stoga, pogrešan je materijalno-pravni zaključak nižestepenih sudova da je šteta nastala istog dana kada je instalirano grejanje u kući odnosno kada su izvođeni radovi na instalaciji grejanja. Prema tome, u odnosu na tuženog „Hidroterm“ iz s. Božinjevac kao izvođača radova nižestepene presude su ukinute i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U ponovljenom postupku sud će ceniti početak toka roka zastarelosti pravilnom primenom materijalnog prava, pa ako nađe da potraživanje tužioca nije zastarelo onda će raspraviti uzročno – posledičnu vezu između radnji tuženog „Hidroterm“ iz s. Božinjevac i nastale štete. Posebna revizija ne može se izjaviti zbog povrede odredaba parničnog posutpka. Međutim, ukazuje se sudovima na očigledan propust u označavanju tuženog, s obzirom na to kako je označen u tužbi, kako se tuženi označio u odgovoru na tužbu i s obzirom na to kako egzistira u prometu.

Prema iznetom je doneta odluka u stavu drugom izreke primenom odredbe člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

U preostalom delu, odnosno u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev u odnosu na tuženog „Rehau“ d.o.o. Dobanovci – Beograd, sud nije prihvatio predlog za odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj, jer u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa i ujednačavanja sudske prakse, kao ni novog tumačenja prava, uzimajući u obzir vrstu spora i sadržinu tražene sudske zaštite, način presuđenja i razloge za odbijanje tužbenog zahteva koji su navedeni u nižestepenim presudama. Odgovornost proizvođača materijala postoji u garantnom roku i zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja, a u predmetnom slučaju je utvrđeno da je garantni rok istekao. Revident ne ukazuje na postojanje drugačije sudske prakse izražene kroz pravnosnažne presude, ili odluke Vrhovnog suda u odlučivanju o tužbenim zahtevima u istovetnim činjenično-pravnim situacijama. Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, načine presuđenja i razloge na kojima su zasnovane pobijane odluke nižestepenih sudova, Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni zakonski uslovi koje propisuje odredba člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku za izuzetnu dozvoljenost revizije.

Stoga je, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, odlučeno kao u trećem stavu izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u ovom delu, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni je našao da revizija nije dozvoljena.

Tužba radi naknade štete podneta je 19.12.2016. godine, a vrednost predmeta spora je iznos od 339.000,00 dinara što je protivvrednost 2.743,16 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Kako se radi o sporu male vrednosti u smislu odredbe člana 468. stav 1. ZPP, u kome se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni sud našao da je revizija nedozvoljena, primenom člana 479. stav 6. ZPP.

Na osnovu iznetog, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu četvrtom izreke.

Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tuženog „Rehau“ DOO Dobanovci – Beograd za naknadu troškova postupka na osnovu ovlašćenja iz člana 165. stav 1. ZPP jer se ne radi o troškovima potrebnim radi vođenja revizijskog postupka u smislu člana 154. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković