Rešenjem Višeg suda u Smedrevu P 37/22 od 24.01.2023. godine odbijen je predlog tužioca za donošenje dopunske presude.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2244/23 od 05.07.2023. godine stavom prvim izreke odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom, drugom, petom, šestom i osmom izreke kao i rešenje tog suda od 24.01.2023. godine a stavom drugim izreke odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom, iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, prekoračenja tužbenog zahteva, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...10/23) u vezi člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“ broj 10/23) Vrhovni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Navodi revidenta da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8, 230, 308. i 315. ZPP jer je drugostepeni sud prihvatio pogrešno utvrđeno činjenično stanje prvostepenog suda i pobijanu odluku zasnovao na činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku nisu osnovani jer je drugostepeni sud postupao u svemu prema ovlašćenjima iz člana 396. stav 1. ZPP i ocenio sve bitne žalbene navode. Činjenica da je prvostepenom presudom odlučeno o nedozvoljenosti tužbe u delu koji se odnosi na postupanje tuženu sudiju ne čini pobijanu odluku nezakonitom na osnovu člana 295. ZPP, pa činjenica da to nije učinjeno u postupku prethodnog ispitivanja tužbe bez uticaja je na pravilnost pobijane odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac pred Privrednim sudom u Pančevu vodi parnicu protiv tužene Specijalne bolnice za psihijatrijske bolesti „Dr. Slavoljub Bakalović“ iz Vršca radi novčanog potraživanja u kojoj je 25.04.2018. godine bez prethodnog objavljivanja doneta presuda. Tužbom podnetom u ovom sporu tužilac traži utvrđenje da je diskriminisan postupanjem tuženih prema njemu na način da je Privredni sud u Pančevu odbio da donese i objavi presudu P 340/17 od 25.04.2018. godine i izradi izvornik navedene odluke u zakonom propisanom obliku, odnosno kroz zapisnik o ročištu za glavnu raspravu na kome je zaključena glavna rasprava zbog čega, po tvrdnji tužioca Privredni sud u Pančevu nije postao vezan za navedenu odluku zbog čega ona po tvrdnji tužioca ne postoji u navedenim spisima kroz zakonom propisani dokument što je suprotno Zakonu o parničnom postupku.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tužilac nije bio diskriminisan radnjama tužene Republike Srbije, niti je na strani tužene bilo diskriminitarskog ponašanja prema tužiocu. Odredbom člana 21. Ustava RS utvrđeno je da su pred ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna i posredna po bilo kom osnovu a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog i drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog i fizičkog invaliditeta. Zabrana diskriminacije zajamčena je međunarodnim pravnim izvorima Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (član 14. i člana 1. protokola broj 12. uz Evropsku konvenciju), kao i Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima (član 26.). Zakon o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“ broj 22/09) u članu 2. stav 1. tačka 1. potpisuje da izrazi diskrimincija i diskriminatorsko postupanje označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva) u odnosu na lice ili grupe kao i članova njihovih porodica ili njima bliska lica na otvoren i prekriven način na koji se zasniva na nekom ličnom svojstvu.

Odredbom člana 142. stav 2. Ustava Republike Srbije („Službeni glasnik RS“ broj 98/2006), koja je po sadržini odgovara odredbi Amandmana IV i VI Akta o izmeni Ustava Republike Srbije („Službeni glasnik RS“ broj 16/2022), odnosno sada članova 144. stav 1. i 144. Ustava Republike Srbije, propisano je da su sudovi samostalni i nezavisni u svom radu, da sudsku odluku može ispitati samo nadležni sud u zakonom propisanom postupku i da sudovi sude na osnovu Ustava, Zakona i drugih opštih akata kada je to predviđeno zakonom, opšte prihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora.

Iz citiranih odredaba proizilazi da je najbitnija karakteristika diskriminacije pravljenje razlike između lica koje tvrdi da je diskriminisano i drugih lica u istoj ili uporedivoj situaciji, koja pri tom mora biti neopravdana i mora biti vezana za neko lično svojstvo diskriminisanog lica. Prema članu 45. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije tužilac mora da učini verovatnim da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajamčeno ustavom što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije. Ukoliko neopravdano nejednak tretman nema za osnov lično svojstvo onda može biti reč o nekom drugom zabranjenom protivpravnom ponašanju, ali ne i o diskriminaciji. Tužilac je kao pravno lice tražio zaštitu od diskriminatorskog ponašanja tuženih u postupku pred Privrednim sudom u Pančevu, a lično svojstvo koje tužilac navodi kao osnov diskriminacije su statusno istupanje kroz pravni promet sa konatacijom vlasništva tužioca na svojini tužioca koja predstavlja svojinu udruženja, teritorijalnu pripadnost vlasnika tužioca, na oblasti ostvarivanja ciljeva vlasnika tužioca odnosno klasifikacije delatnosti vlasnika tužioca na povezanom licu u smislu zakona, na radnom poreklu zakonskog zastupnika tužioca koji je ujedno bio i jedan od osnivača, na političkom ubeđenju zakonskog zastupnika tužioca i članstva u partijama odnosno političkoj različitosti bez obzira na pripadnost ili ne određenom političkom članstvu, stručnoj osposobljenosti, starosnoj dobi i imovnom stanju zakonskog zastupnika, zdravstvenoj sposobnosti zakonskog zastupnika i njegovom intelektu, na javnom izražavanju njegovih stavova, na jezku na kom zakonski zastupnik tužioca piše pismena, na stručnoj osposobljenosti zakonskog zastupnika tužioca odnosno njegovog pravičnog znanja. Ova svojstva su svojstvena fizičkom licu a ne i tužiocu kao pravnom licu zbog čega su pravilno zaključili nižestepeni sudovi da je neosnovan zahtev za utvrđenje diskriminatorskog ponašanja tuženih prema tužiocu kao pravnom licu i prvilno odbili tužbeni zahtev zbog čega se neosnovano revizijom pobija pravilnost primene matrijalnog prava.

Osporavanje pravilnosti utvrđenog činjeničnog stanja nije dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. stav 2. ZPP.

Takođe se neosnovano revizijom pobija pravilnost odluke o odbačaju tužbe prema tuženoj sudiji obzirom da je tužba protiv sudije sa zahtevom za utvrđenje da je ista postupajući u predmetu vršenjem sudijske funkcije procesnom radnjom ili odlukom povredila neko ljudsko pravo stranke zajamčeno ustavom i zakonom nedozvoljena. Kod jasnih pravila postojanja imuniteta i neposredne odgovornosti sudije za eventualne greške i propuste u obavljanju sudske funkcije a shodno odredbama članova 145, 149. i 151. Ustava Republike Srbije, kojima odgovaraju odredbe iz člana 148. sadržanim u Amandmanu X Akta o izmeni Ustava Republike Srbije („Službeni glasnik RS“ broj 16/2022) i članova 1., 6. i 22. Zakona o sudijama („Službeni glasnik RS“ broj 10/2023), ne predstavlja zakon o kome se može raspravljati i odlučivati u smislu člana 1. ZPP zbog čega su pravilno nižestepeni sudovi odbacili tužbu tužioca prema tuženoj sudiji pa su suprotni navodi revizije bez osnova.

Vrhovni sud je cenio i ostale navode revizije ali ih nije posebno obrazlagao ceneći da nisu od uticaja za donošenje drugačije odluke u skladu sa ovlašćenjima iz člana 414. stav 2. ZPP.

Iz navedenih razloga na osnovu člana 414. stav 1. Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ocenjujući dozvoljenost revizije izjavljene protiv pravnosnažnog rešenja drugostepenog suda kojim je potvrđeno rešenje prvostepenog suda kojim je odbijen predlog tužioca za donošenje dopunske presude na osnovu člana 420. stav 1. ZPP Vrhovni sud je utvrdio da je revizija nedozvoljena.

Prema članu 420. stav 1. ZPP stranke mogu izjaviti reviziju protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan. U konkretnom slučaju revizija je izjavljena protiv rešenja kojim je odbijen predlog tužioca za donošenje dopunske presude kojim rešenjem se postupak pravosnažno ne okončava, niti se radi o rešenju protiv koga je revizija uvek dozvoljena u smislu člana 420. stav 3., 4. i 5. ZPP, zbog čega je primenom člana 413. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković