Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je izjavila blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava pri čemu se pozvala i na odredbu člana 404. ZPP.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) i našao da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je protiv Zdravstvenog centra Vranje pokrenula radni spor pred Osnovnim sudom u Vranju radi naplate troškova prevoza. Postupak je završen donošenjem presude P1 650/16 od 03.04.2017. godine kojim je usvojen njen tužbeni zahtev. Nakon pravnosnažnosti presude tužilja je podnela Osnovnom sudu u Vranju predlog za izvršenje. Rešenjem tog suda Ii 3789/17 od 28.06.2017. godine usvojeno je predloženo izvršenje radi namirenja potraživanja. Predmet je dostavljen na sprovođenje javnom izvršitelju Stanku Filipoviću iz ... koji je 26.07.2018. godine doneo zaključak Ii 1399/17 kojim se određuje sprovođenje izvršenja određeno rešenjem Osnovnog suda u Vranju od 28.06.2017. godine, na sredstvima na računu izvršnog dužnika. Zaključak javnog izvršelja dana 27.07.2017. godine dostavljen je na realizaciju Narodnoj banci Srbije – Odsek za prinudnu naplatu Kragujevac. Ista je obaveštenjem od 11.08.2017. godine obavestila javnog izvršitelja da izvršenje nije sprovedeno u roku od 15 dana od dana prijema zaključka. Tužilja kao izvršni poverilac podneskom od 12.08.2019. godine je tražila promenu sredstava izvršenja zaplenom novčanih sredstava od dužnikovog dužnika, nakon čega u predmetu javnog izvršitelja nisu preduzete druge radnje. Račun Zdravstvenog centra Vranje nalazi se u neprekidnoj blokadi počev od 13.12.2016. godine tako da izvršenje određeno rešenjem suda i zaključkom javnog izvršitelja nije sprovedeno. Osnivač Zdravstvenog centra Vranja je Republika Srbija. Zdravstveni centar se uglavnom finansira od strane novčanih sredstava dobijenih od Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje. Javni izvršitelj Stanko Filipović iz ... nije doneo rešenje o obustavi izvršnog postupka u predmetu Ii 1399/17 niti je doneo rešenje po predlogu tužilje kao izvršnog poverioca za promenu sredstava izvršenja. Tužilja tužbeni zahtev zasniva na odredbi člana 14. Zakona o stečaju nalazeći da je tužena Republika Srbija kao osnivač zdravstvenog centra solidarni dužnik te je stoga dužna da plati novčano potraživanje iz naznačene presude Osnovnog suda u Vranju P1 650/16.

Polazeći od odredbe člana 11. i člana 14. Zakona o stečaju, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužilje osnovan.

Drugostepeni sud nije prihvatio pravnu argumentaciju prvostepenog suda nalazeći da tužilja nije dokazala da su ispunjeni svi uslovi za otvaranje stečajnog postupka u smislu člana 11. Zakona o stečaju, a pravila o solidarnoj odgovornosti mogu se primeniti samo u slučaju kada su ispunjeni uslovi za otvaranje stečajnog postupka i nad osnivačem ovde zdravstvenog centra. Dalje, tužilja kao izvršni poverilac shodno odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju nije dokazala da su iscrpljena sva raspoloživa sredstva iz rešenja propisana Zakonom o izvršenju i obezbeđenju pa stoga nisu ni ispunjeni svi uslovi za aktiviranje odredbe i pravila o solidarnoj odgovornosti Republike Srbije kao osnivača Zdravstvenog centra Vranje. Preinačio je prvostepenu odluku i odbio tužbeni zahtev tužilje kao neosnovan.

Po oceni Vrhovnog suda ovakva pravna argumentacija drugostepenog suda nije prihvatljiva. Naime, osnivač Zdravstvenog centra Vranje je Republika Srbija. Shodno članu 11. Zakona o stečaju („Službeni glasnik RS“, br. 104/09... 71/12-odluka US, 83/14 i 113/17) propisano je kada se otvara stečajni postupak tj. propisani su razlozi za otvaranje stečajnog postupka. Dalje prema članu 14. stav 1. propisano je da se stečajni postupak ne sprovodi prema: Republici Srbiji; autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave; fondovima i organizacijama obaveznog penzijskog osiguranja, invalidskog, socijalnog i zdravstvenog osiguranja; pravnim licima čiji je osnivač Republika Srbija i dr. Međutim, prema stavu 3. člana 14. propisano je da za obaveze pravnog lica nad kojim se u skladu sa stavom 1. ovog člana ne provodi stečajni postupak solidarno odgovaraju njegovi osnivači odnosno vlasnici, kao i članovi ili akcionari.

Imajući u vidu napred citiranu odredbu stava 3. člana 14. Zakona o stečaju kao i odredbe Zakona o obligacionim odnosima jasno proizlazi da kad je u pitanju solidarna odgovornost, bez obzira na postojanje pravnosnažne presude kojom je jedan solidarni dužnik obavezan da plati dug, ne implicira zabranu da poverilac može tražiti i od drugog solidarnog dužnika da isti bude obavezan na plaćanje iznosa na koji je obavezani prethodni solidarni dužnik s tim što ta obaveza treba da bude izražena kroz solidarno obvezivanje što je u ovom slučaju tužilja i učinila. Pokretanje izvršnog postupka, nedonošenje od strane javnog izvršitelja rešenja o zameni sredstava izvršenja, nedonošenje rešenja o obustavi postupka i neotvaranje stečaja nad zdravstvenim centrom (nad kojim se i ne može otvoriti stečaj) ne ukazuje na okolnost da ne postoji solidarna odgovornost tužene Republike Srbije kao osnivača Zdravstvenog centra Vranje za plaćanje traženog iznosa.

Prema članu 425. ZOO propisano je kad na poverilačkoj strani ima više lica, ona su solidarna samo kad je solidarnost ugovorena ili zakonom određena. U ovom slučaju imajući u vidu odredbu člana 14. stav 3. Zakona o stečaju jasno proizlazi da je solidarna odgovornost osnivača tj. Republike Srbije solidarna po sili zakona. Dalje, priroda solidarne odgovornosti je takva da poverilac ima pravo zahtevati od solidarnog dužnika ispunjenje cele obaveze s tim što kad jedan od njih izvrši isplatu obaveza prestaje prema poveriocu. Pokretanje naplate već utvrđenog potraživanja prema jednom solidarnom dužniku ne eliminiše solidarnog poverioca da može tražiti isti iznos od drugog solidarnog dužnika, čak i u slučaju kada je pokrenuo izvršni postupak prema prvom solidarnom dužniku. Pitanje naplate potraživanja od strane solidarnih dužnika je stvar izvršnog postupka i ukoliko poverilac dug naplati od bilo kog solidarnog dužnika, automatski gubi pravo da to zahteva od drugog solidarnog dužnika.

Iz svega iznetog proizlazi da je drugostepeni sud svoju odluku zasnovao na pogrešnoj primeni materijalnog prava što je ishodovalo neophodnost preinačenja drugostepene presude.

Shodno napred iznetom na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odluku o troškovima postupka Vrhovni sud je, u stavu drugom izreke, doneo na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, pri čemu je tužilji priznao sledeće troškove revizijskog postupka i to na: na ime stručnog sastava revizije 18.000,00 dinara, na ime takse za reviziju i odluku po reviziji u iznosu od po 6.052,00 dinara, kako je punomoćnik tužilje i precizirao, što je sve u skladu sa AT i TT.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković