Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23 – drugi zakon), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse, pa je na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Trgovinskog suda u Novom Sadu St 40/09 od 15.10.2009. godine, pokrenut je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom „Fadip“ a.d. Industrija i trgovina Bečej. Tužilac je u ovom postupku prijavio potraživanje iz poslovnog odnosa sa stečajnim dužnikom po osnovu neplaćene fakture za isporučenu robu, koje potraživanje je utvrđeno u konačnoj listi priznatih i osporenih potraživanja razlučnih i stečajnih poverilaca 28.03.2018. godine u četvrtom isplatnom redu u ukupnom iznosu od 936.760,07 dinara, od čega glavni dug iznosi 795.688,96 dinara, a zakonska zatezna kamata obračunata na glavni dug 141.071,11 dinara. Potraživanje tužioca nije namireno. Pravnosnažnim rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu R4 102/2020 od 20.02.2020. godine utvrđeno je da se u postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Novom Sadu St 32/2010 povređeno pravo predlagača, ovde tužioca na suđenje u razumnom roku i naloženo stečajnom sudiji i predsedniku stečajnog veća da u roku od 15 dana zatraži od stečajnog upravnika da dostavi izjašnjenje koje će sadržati taksativno navedene sudske i upravne postupke u pogledu imovine stečajnog dužnika koji još uvek nisu pravnosnažno okončani i izjašnjenje o njihovom toku, kao i koje je radnje aktuelno preduzimao u cilju rešavanja imovinskopravnih odnosa u pogledu preostale imovine stečajnog dužnika koja nije unovčena. Navedenim rešenjem je utvrđeno da je predmetni stečajni postupak složen, ali da i pored toga postupak ispitivanja prijava nije najefikasnije sproveden, dok je u pogledu unovčenja dela imovine stečajni upravnik nedelotvorno postupao, a i u radnjama poverenika stečajnog upravnika prisutna pasivnost i nepostupanje po odredbama Zakona o stečajnom postupku. Stečajni dužnik je u momentu otvaranja stečajnog postupka bio privredno društvo sa većinskim društvenim kapitalom.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev primenom člana 58. Ustava RS, člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i člana 154, 155. i 172. Zakona o obligacionim odnosima nalazeći da postoji uzročno – posledična veza usled nedelotvornog sprovođenja stečajnog postupka od strane organa tužene - Privrednog suda u Novom Sadu i štete koju je tužilac pretrpeo jer je njegovo potraživanje iz komercijalnog odnosa u stečajnom postupku ostalo nenamireno. Prema argumentaciji dugostepenog suda, tužena je objektivno odgovorna za štetu koju je tužilac pretrpeo, s tim što u konkretnom slučaju nije potrebno dokazivati postojanje uzročno – posledične veze između nastanka štete i povrede prava na suđenje u razumnom roku jer je stečajni dužnik u većinskom društvenom kapitalu i nije i ekonomski i institucionalno samostalan i nezavisan u odnosu na državu.

Osnovano se revizijom ukazuje da su nižestepene presude zasnovane na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 31. stav 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 40/15) propisana je objektivna odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku. Prema stavu 1. te odredbe, stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje. Pravo na pravično zadovoljenje, shodno članu 22. stav 1. navedenog zakona, ima stranka čiji je prigovor usvojen, a koja nije podnela žalbu.

Objektivna odgovornost za štetu je odgovornost bez krivice, zasnovana samo na uzročnoj vezi između štetne radnje i štete. I Zakon o obligacionim odnosima obavezuje na naknadu štete samo onog ko „prouzrokuje“ štetu (član 154. stav 1). Uzročna veza se, po prihvaćenom stanovištu u novijoj pravnoj doktrini i sudskoj praksi, ocenjuje po teoriji tzv. adekvatne uzročnosti. Po toj teoriji uzrok štete je samo onaj događaj čijem redovnom dejstvu odgovara konkretna šteta, odnosno koji je po svojoj prirodi adekvatan toj šteti. Uzročnu vezu dokazuje oštećeni, osim ako je šteta nastala u vezi sa opasnom stvari ili opasnom delatnosti, kada postoji zakonska pretpostavka da šteta potiče baš od te stvari, odnosno delatnosti.

Pravilo o objektivnoj odgovornosti, primenjeno na naknadu imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, ne znači da je utvrđenjem povrede prava tužena dužna da nadoknadi tužiocu štetu u smislu člana 31. stav 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku. Potrebno je i utvrditi da li je povreda prava na suđenje u razumnom roku adekvatan uzrok nastale štete. Adekvatna uzročna veza između štete - nenaplaćenog potraživanja u stečajnom postupku, i povrede prava na suđenje u razumnom roku u tom postupku, po stanovištu revizijskog suda postoji ako bi se utvrdilo da je stečajni dužnik u vreme kada je pokrenut postupak stečaja imao imovinu koja je bila dovoljna da se tužilac, uz poštovanje redosleda naplate, mogao namiriti da je stečajni sud efikasno postupao i u razumnom roku preduzimao delotvorne radnje u cilju namirenja poverilaca stečajnog dužnika. Te činjenice, saglasno pravilu o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP, dokazuje tužilac koji tvrdi da ima pravo na naknadu imovinske štete i da je uzrok njenog nastanka povreda prava na suđenje u razumnom roku, te da bi novčani iznos dobijen prodajom stečajnog dužnika bio dovoljan za isplatu njegovog utvrđenog potraživanja, u smislu člana 54. Zakona o stečaju i da je kod takve pozitivne imovinske sposobnosti, isključivo zbog nepravilnog ili nezakonitog rada stečajnih organa, za koje odgovara tužena, izostalo namirenje tužioca u stečajnom postupku.

Prema zaključku usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine, Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. U predmetima u kojima se vodi stečajni postupak, zakonska zatezna kamata na potraživanja utvrđena pravnosnažnim presudama protiv dužnika – društvenih preduzeća obračunava se do dana otvaranja stečajnog postupka, u skladu sa zakonskim rešenjima iz Zakona o stečaju iz 2009. godine. Prema dopunjenom zaključku usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 27.09.2019. godine (kojim je dopunjen navedeni zaključak) u pogledu izvršnih dužnika fizičkih i pravnih lica koji ne spadaju u navedenu kategoriju, nužno je utvrđivati uzročno-posledičnu vezu između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja, te utvrđivati da je upravo isključivi razlog nemogućnosti naplate tih potraživanja neadekvatno postupanje suda. Nužno je dokazati da je dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno novčanih sredstava u imovini i da je poštujući redosled naplate mogao da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje u cilju naplate propisane odgovarajućim Zakonom o izvršenju. Prema tome, u konkretnom slučaju nije ostvaren uslov za odgovornost Republike Srbije jer se odluke donete protiv društvenih preduzeća po osnovu potraživanja iz radnih odnosa ne mogu izjednačiti sa odlukama protiv društvenih - državnih preduzeća donetih po osnovu potraživanja koja su proistekla iz komercijalnog odnosa. Okolnost što tužilac svoje priznato potraživanje prema takvom preduzeću nad kojim je pokrenut postupak stečaja nije namirio ne može se staviti na teret tuženoj, jer tužilac u smislu člana 231. ZPP, nije dokazao da je mogao da se naplati iz novčanog iznosa dobijenog prodajom pokretnih i nepokretnih stvari stečajnog dužnika, odnosno prodajom stečajnog dužnika kao pravnog lica, te da bi taj iznos bio dovoljan za isplatu njegovog utvrđenog potraživanja i da je izostalo namirenje tužioca u stečajnom postupku isključivo zbog nepravilnog ili nezakonitog rada stečajnih organa, za čije postupanje odgovara tužena.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP.

Tužena je uspela u postupku po reviziji, pa joj na osnovu članova 153. stav 1, 154. 162. i 163. stav 2. u vezi člana 165. stav 2. ZPP pripadaju traženi troškovi celog postupka. Visina je odmerena na ime traženih i opredeljenih troškova za sastav odgovora na tužbu od strane pravobranilaštva u iznosu od 11.250,00 dinara, za sastav žalbe 22.500,00 dinara i za sastav revizije 18.000,00 dinara prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja ovih parničnih radnji. Iz tih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković