Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke primenom člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP na koju se ukazuje u reviziji, s obzirom da se pravilo o oceni dokaza iz člana 8. ZPP u postupku pred drugostepenim sudom primenjuje samo u situaciji kada se drugostepena odluka donosi posle rasprave održane pred tim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kome je zasnovan pobijana presuda, tužilja je sa VV zaključila ugovor o zajmu 17.07.2013. godine po kome je od zajmodavca na zajam primila 8.000,00 evra. Zajam je obezbeđen sudski overenom hipotekarnom izjavom od strane tužilje kao zajmoprimca čiji je predmet nepokretnost koja je tada bila u vlasnišvu tužilje. Tužilja je, kao prodavac, sa tuženim VV, kao kupcem, 13.03.2015. godine zaključila ugovor Ugovor o kupoprodaji (predmet ugovora je nepokretnost koja je predmet i hipoteke, za kupoprodajnu cenu 45.000 Evra), solemnizovan od strane javnog beležnika pod poslovnim brojem OPU. 503-2015. Ugovorom je konstatovano da kupac isplatio kupoprodajnu cenu u celosti i da su se ugovarači saglasili da kupac stupi u posed nepokretnosti danom solemnizacije ugovora. (Tužilja je od primljene kupoprodajne cene vratila zajam od 8.000 evra.). Predmetnu nepokretnost, tuženi VV je, nakon upisa svog prava vlasništva nad istom, prodao tuženom GG na osnovu zaključenog Ugovora o kupoprodaji 28.05.2015. godine, solemnizovan od strane javnog beležnika pod poslovnim brojem OPU. 1174-2015, za kupoprodajnu cenu od 54.000 Evra. U vanparničnom postupku, koji je vođen pred Osnovnim sudom u Subotici, rešenjem R2 142/15 od 15.10.2015. godine, koje je postalo pravnosnažno 27.10.2015. godine, tužilja je delimično lišena poslovne sposobnosti i određeno da ne može samostalno raspolagati nepokretnom i pokretnom imovinom i odlučivati o potrebi psihijatrijskog lečenja, bez saglasnosti staraoca, a zbog dijafnostifikovanog trajnog mentalnog poremećaja – poremećaj ličnosti sa shizotipalnim odlikama i intelektualna insuficijencija graničnog tipa, te da je poslovna sposobnost tužilje jednaka poslovnoj sposobnosti starijeg maloletnika. Rešenjem nadležnog Centra za Socijalni rad tužilji je 04.11.2015. godine postavljen staratelj.

Tužbom u ovoj pravnoj stvari tužilja traži da se ponište kuporodajni ugovori od 13.03.2015. godine i 28.05.2015. godine, zbog nedostataka njene poslovne sposobnosti za zaključenje kupoprodajnog ugovora od 13.03.2015. godine, s obzirom na kasnije dijagnostifikovani trajni mentalni poremećaj zbog koga je rešenjem suda u vanparničnom postupku delimično lišena poslovne sposobnosti. Na osnovu nalaza i mišljenja komisije veštaka Instituta za mentalno zdravlje, u ovoj parnici, utvrđeno je da je u momentu zaključenja ugovora o zajmu od 17.07.2013. godine i kupoprodajnog ugovora od 13.03.2015. godine tužilja bila potpuno poslovno sposobna za zaključenje tih pravnih poslova, odnosno da je bila sposobna da rasuđuje, da izrazi pravno relevantnu volju za sačinjenje tih ugovora, shvati značaj tih pravnih radnji i upravalja svojim postupcima, jer u periodu od 17.07.2013. godine do 13.03.2015. godine nije lečena psihijatrijski, a kasnije dijagnostifikovani poremećaji - mešovito anskiozna depresivna epizoda (F 41.2) i nespecifični poremećaj ličnosti (F 60.9) ne spadaju u psihijatrijske poremećaje koji su mogli da dovedu do delimične ili potpune poslovne nesposobnosti u periodu od 17.07.2013. godine do 13.03.2015. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni sud je ocenio da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su odlučili odbijanjem tužbenog zahteva za poništaj ugovora, na osnovu člana 56. stav 1., 103., 109., 111., 112 stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, uz zaključak da predmetni kupoprodajni ugovor od 13.03.2015. godine, pa time i kupoprodajni ugovor od 28.05.2015. godine, predstavljaju punovažne pravne poslove.

Revizijom se neosnovano osporava pravilnost primene materijalnog prava.

Naime, prema članu 56. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima – ZOO, za zaključenje punovažnog ugovora potrebno je da ugovarač ima poslovnu sposobnost koja se traži za zaključenje tog ugovora. Članom 103. ZOO propisana je ništavost ugovora ukoliko u momentu zaključenja ugovarač nije imao poslovnu sposobnost za zaključenje ugovora, a iz člana 109. ZOO proizilazi da se na ništavost ugovora mogu pozivati sva zainteresovana lica, a to su pre svega same ugovorne strane, kao i njihovi univerzalni sukcesori. Članom 111. ZOO propisano je da je ugovor rušljiv kad ga je zaključila strana ograničeno poslovno sposobna, kad je pri njegovom zaključenju bilo mana u pogledu volje strana, kao i kad je to ovim zakonom ili posebnim propisom određeno, dok članom 112. stav 1. da ugovorna strana u čijem je interesu rušljivost ustanovljena može tražiti da se ugovor poništi. Mane volje kao razlog za rušljivost ugovora propisane su članom 60. do 66. ZOO, među kojima su navedene pretnja, bitna zabluda kao i prevara.

Imajući u vidu citirane zakonske odredbe, kao i da je u konkretnom slučaju na osnovu nalaza i mišljenja komisije veštaka Instituta za mentalno zdravlje utvrđeno da je tužilja u momentu zaključenja kupoprodajnog ugovora od 13.03.2015. godine bila potpuno poslovno sposobna za zaključenje tog pravnog posla, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da sporni kupoprodajni ugovor zaključen između tužilje, kao prodavca, sa tuženim VV, kao kupcem, nije rušljiv u smislu člana 111. ZOO, ni ništav na osnovu člana 103. stav 1. u vezi člana 56. stav 1. ZOO, ali i da ne postoje ni drugi razlozi za ništavost spornog ugovora. Okolnost da je tužilja delimično lišena poslovne sposobnosti u pogledu samostalnog raspolaganja pokretnom i nepokretnom imovinom, rešenjem suda u vanparničnom postupku, zbog trajnog metalnog oboljenja koje je tada dijagnostifikovano, je bez uticaja na drugačije odlučivanje, jer takva odluka vanparničnog suda ima dejstvo za ubuduće i doneta je nakon zaključenja kupoprodajnog ugovora od 13.03.2015. godine, a kako to pravilno zaključuju i nižestepeni sudovi.

S obzirom na izneto, saglasno iskazanom stanovištu nižestepenih sudova, kupoprodajni ugovor od 13.03.2015. godine, pa time i kupoprodajni ugovor od 28.05.2015. godine, predstavljaju punovažne pravne poslove. Kod takvog stanja, nižestepenim odlukama je odlučeno odbijanjem tužbenog zahteva uz pravilnu primenu materijalnog prava, pa su suprotni navodi revizije neosnovani.

Kako se ostalim navodima revizije kroz ukazivanje na pogrešnu primenu materijalnog prava zapravo osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, iz kojih razloga se prema članu 407. stav 1. ZPP revizija ne može izjaviti, isti su bez uticaja na drugačije odlučivanje.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP odlučano je kao u izreci .

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković