Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11...10/23-dr. zakon) Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nije osnovan revizijski navod da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP s`obzirom na to da je činjenično stanje ono koje je utvrđeno u prvostepenoj presudi.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između tužilje kao kupca i neparničara „Marketing inženjering“ DOO Niš zaključen je 20.01.2010. godine, ugovor o kupoprodaji nepokretnosti-stana u izgradnji (overen pred Osnovnim sudom u Nišu pod Ov II 151/10) u Nišu, u ulici ... br. .., površine 59,64 m2, na prvom spratu, za kupoprodajnu cenu od 60.120,00 evra (s tim da deo kupoprodajne cene kupac isplati iz sopstvenih sredstava, a deo iz kredita). Nakon toga, dana 20.01.2010. godine, zaključen je ugovor o kreditu između tužilje kao korisnika kredita i tužene banke kao davaoca kredita kojim je tužilji odobren kredit u iznosu od 25.963,82 evra, sa rokom otplate od 120 meseci, radi isplate ostatka kupoprodajne cene predmetne nepokretnosti. Navedenim ugovorom, između ostalog, ugovoreno je da ukoliko korisnik kredita ne izvršava otplatu kredita u skladu sa planom otplate i ukoliko ne poštuje bilo koju odredbu ugovora i Opštih uslova poslovanja, banka ima pravo da jednostrano raskine ugovor i da u tom slučaju dospeva za naplatu preostali iznos kredita sa svim pripadajućim kamatama i drugim troškovima, kao i da banka ovo potraživanje može naplatiti aktiviranjem sredstava izvršenja. Prema planu otplate, tužilja kao korisnik kredita je trebalo da tuženoj banci isplati 35.888,38 evra (glavni dug sa kamatom), sa početkom otplate 01.03.2010. godine, a krajem otplate 01.02.2020. godine. Kao sredstvo obezbeđenja navedenog ugovora o kreditu data je založna izjava od strane „Marketing inženjering“ DOO Niš (sa kojim je tužilja zaključila ugovor o kupoprodaji stana), overena pred prvostepenim sudom pod Ov 150/10 dana 20.01.2010. godine, a kao jemci platci su se obavezali BB, VV i Trgovinska radnja „Maciato“ AA (kako se tužilja ranije prezivala). Preduzeće „Marketing inženjering“ DOO Niš izdalo je tužilji 30.10.2015. godine potvrdu da je izmirila sve obaveze iz navedenog ugovora o kupoprodaji, nakon čega se tužilja kod RGZ SKN upisala kao nosilac prava svojine na stanu iz ovog ugovora.

Tužena banka je dana 09.02.2017. godine, jednostrano raskinula ugovor o kreditu, zbog kašnjenja tužilje kao korisnika kredita sa ispunjenjem obaveza po navedenom ugovoru. Obaveštenja o jednostranom raskidu ugovora o kreditu, tužena banka je slala tužilji na adresu iz ugovora, kao i adresu stana koji je bio predmet kupoprodaje, ali su se pismena vratila sa naznakom „nije primio“, odnosno „preseljen“. Tužena banka je kao izvršni poverilac podnela Privrednom sudu u Nišu dana 24.07.2017. godine predlog za izvršenje protiv založnog dužnika „Marketing inženjeringa“ DOO Niš, kao izvršnog dužnika, na osnovu navedene založne izjave, a radi naplate iznosa od 11.050,76 evra po napred označenom ugovoru o kreditu i to prodajom stana u svojini ovde tužilje, koji se nalazi u Nišu u ulici ... br. .. . Rešenjem Privrednog suda u Nišu II 374/17 od 27.07.2017. godine, usvojen je predlog za izvršenje i dozvoljeno predloženo izvršenje. Dostava rešenja o izvršenju pokušana je tužilji na adresu iz ugovora o kreditu (Niš, ulica ... broj ..), ali je sa te adrese pismeno vraćeno sa naznakom „preseljena“. Nakon toga, dostava rešenja o izvršenju je pokušana na adresu stana koji je bio predmet kupoprodaje (Niš, ulica ... br. ..), ali se pismeno vratilo s naznakom da je „odbijen prijem“. Zbog toga je rešenje o izvršenju dostavljeno tužilji preko oglasne table banka dana 23.08.2017. godine. Rešenjem javnog izvršitelja Miodraga Grujovića II 844/17 od 12.09.2017. godine odbačen je kao nepotpun prigovor tužilje kao trećeg lica od 31.08.2017. godine, izjavljen protiv rešenja o izvršenju radi utvrđenja izvršenja nedozvoljenim. U daljem toku izvršnog postupka, održano je javno nadmetanje dana 08.11.2017. godine i sporni stan je dodeljen trećem licu nakon čega je donet zaključak o namirenju dana 10.11.2017. godine. Dana 27.11.2017. godine tužilja i treće lice, kome je dodeljen stan, zaključili su sporazum po kome tužilja ostaje u stanu kao zakupac do kraja decembra 2017. godine, na koji način je izvršena i primopredaja stana, nakon čega je 28.11.2017. godine okončan navedeni izvršni postupak. Veštačenjem preko veštaka finansijske struke utvrđeno je da je tužilja na ime kupoprodajne cene predmetnog stana platila ukupno 59.005,91 evro, od čega 35.000,00 evra iz sopstvenih sredstava i 24.500,91 evra iz sredstava kredita.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužilje, nalazeći da izvedenim dokazima nije dokazala da joj je nezakonitim postupanjem tužene banke prouzrokovana šteta u smislu odredaba članova 154. i 155. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), pozivajući se na pravilo o teretu dokazivanja. Utvrđeno je da je tužena banka zbog kašnjenja tužilje u otplati duga jednostrano raskinula ugovor o kreditu, kojim su se parnične stranke sporazumele da će se obaveštenje o raskidu smatrati dostavljenim, između ostalog, na dan kada banka, u slučaju nemogućnosti uručenja, primi povratnicu sa obaveštenjem da je obaveštenje o raskidu ugovora neuručeno na adresi navedenoj u ugovoru ili na adresi koju korisnik kredita naknadno dostavio banci u pisanom obliku. Kako je tužena banka, pre pokretanja izvršnog postupka, u skladu sa navedenim ugovornim odredbama, obaveštenje o jednostranom raskidu ugovora o kreditu slala tužilji kako na adresu koja je u ugovoru o kreditu označena kao adresa tužilje, tako i na adresu nepokretnosti za čiju kupovinu je bio odobren navedeni kredit, pri čemu su se tuženoj sa obe adrese navedena obaveštenja vratila sa naznakom „nije primio“, odnosno „preseljen“, to je tužena shodno navedenim ugovornim odredbama tužilju uredno obavestila o raskidu ugovora o kreditu.

Na uredno ispunjenje ove ugovorne obaveze nema uticaja činjenica da prilikom označavanja adrese nepokretnosti za čiju kupovinu odobren sporni ugovor o kreditu nije označen i broj stana, s obzirom da se obaveštenje vratilo sa navedenim naznakama, a ne sa naznakom „nepostojeća adresa“. Takođe, tako označena adresa naznačena je i u planu otplate kredita i kartici prometa, a tužilja do raskida ugovora nije u pisanom obliku naknadno dostavila tuženoj preciziranu adresu. Nakon toga, tužena banka je obavest o raskidu stavila na svoju oglasnu tablu i pokrenula izvršni postupak protiv založnog dužnika „Marketing inženjering“ DOO Niš radi namirenja duga, koji postupak je sproveden i zaključen prodajom tužiljine nepokretnosti - stana koji je predmet izvršenja, u kom postupku je tužilja imala svojstvo trećeg lica. Kako tužilja u izvršnom postupku nije imala svojstvo izvršnog dužnika, već je imala svojstvo učesnika u postupku odnosno svojstvo trećeg lica, to je shodno Zakonu o izvršenju i obezbeđenju imala na raspolaganju pravna sredstva za otklanjanje nepravilnosti i utvrđenja nezakonitosti izvršenja, zbog čega se ne može sa uspehom u ovom sporu pozivati na neporavilnosti i nezakonitosti u izvršnom postupku. Za uspeh u ovom sporu tužilja je, prema stavu nižestepenih sudova, trebalo da dokaže nastalu štetu i da je ta šteta prouzrokovana štetnom radnjom koja predstavlja protivpravno ponašanje tužene banke, odnosno da je šteta (čija visina je utvrđena veštačenjem u iznosu od 59.500,91 evra), nastala krivicom tužene, zbog čega je primenom pravila o teretu dokazivanja tužbeni zahtev tužilje odbio kao neosnovan. Na osnovu napred navedenog, kako u postupanju tužene banke nema protivpravnosti, nema ni odgovornosti za nastalu štetu. Osim toga, u parničnom postupku se ne može ispitivati pravilnost i zakonitost postupanja nadležnog organa u izvršnom postupku, o kome je tužilja inače bila uredno obaveštena i u kome je učestvovala podnošenja prigovora koji je odbačen kao nepotpun, nakon čega više nije podnosila druga pravna sredstva.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahev tužilje.

Parnične stranke su zaključile ugovor o kreditu u smislu člana 1065. ZOO, kojim da propisano da se ugovorom o kreditu banka obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Na raskid ugovora o kreditu primenjuju se opšta pravila Zakona o obligacionim odnosima o raskidu ugovora zbog neizvršenja ugovornih obaveza (član 124.), kao i pravilo o dužnosti obaveštenja prema kojem je poverilac koji zbog neispunjenja dužnikove obaveze raskida ugovor, dužan to saopštiti dužniku bez odlaganja (član 130.). Navedenim ugovorom, između ostalog, ugovoreno je da ukoliko tužilja kao korisnik kredita ne izvršava otplatu kredita u skladu sa planom otplate i ukoliko ne poštuje bilo koju odredbu ugovora i Opštih uslova poslovanja, tužena banka ima pravo da jednostrano raskine ugovor i da u tom slučaju dospeva za naplatu preostali iznos kredita sa svim pripadajućim kamatama i drugim troškovima. Ugovoreno je i da će se obaveštenje o raskidu smatrati dostavljenim, između ostalog, na dan kada banka, u slučaju nemogućnosti uručenja, primi povratnicu sa obaveštenjem da je obaveštenje o raskidu ugovora neuručeno na adresi navedenoj u ugovoru ili na adresi koju korisnik kredita naknadno dostavio banci u pisanom obliku i da banka ovo potraživanje može naplatiti aktiviranjem sredstava izvršenja.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena je bila u docnji sa otplatom anuiteta po navedenom ugovoru o kreditu. Suprotno nije dokazala. Tužena banka je u skladu sa odredbama Zakona o obligacionim odosima i ugovornim odredbama (članovi 13. stav 3., 15. stav 1,16. stavovi 2.i 3.) raskinula ugovor, o čemu je obavestila tužilju kao korisnika kredita putem oglasne table, pošto je prethodno slanje obaveštenja bilo bezsupešno na adresama sa kojima je tužena banka raspolagala. Nakon toga, banka je aktivirala sredstva obezbeđenja i u izvršnom postupku pokrenutom protiv založnog dužnika prodajom stana (koji je vlasništvo tužilje), a koji je bio predmet založne izjave, naplatila svoje potraživanje. Kod iznetog, izvedenim dokazima i po oceni Vrhovnog suda tužilja nije dokazala da joj je tužena banka nezakonitim postupanjem pričinila štetu u utuženom iznosu. Shodno iznetom, i po oceni Vrhovnog suda u postupanju tužene banke nema protivpravnosti, pa nema ni odgovornosti za nastalu štetu u smislu članova 154. i 155. ZOO.

Revizijskim navodima tužene ponavljaju se svi oni navodi koji su isticani u žalbi, a koji su bili predmet pravilne ocene drugostepenog suda. Navodi u reviziji da je tužilja nakon jednostranog raskida ugovora o kreditu od strane tužene nastavila sa otplatama rata kredita, koje uplate je tužena banka uredno primala, nisu od uticaja na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari, jer je povraćaj tih iznosa predmet posebne parnice. Pored toga, ni isticanje u reviziji da je tužena banka mogla da se naplati od jemaca plataca nije od uticaja na pravilnost i zakonitost pobijane presude jer je na banci kao povriocu bio izbor korišćenja ugovorenih sredstava obezbeđenja. Ukazivanje na to da je broj tužiljinog stana 5, a da je tužena banka slala tužilji obaveštenje na ... broj .. nije od uticaja na drugačiju odluku, jer je obaveštenje slato na adresu na kojoj tužena živi.

Na osnovu izloženog i člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci ove presude.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković