Protiv navedene pravnosnažne drugostepene presude, blagovremenu i dozvoljenu reviziju su izjavili tužioci, kojom presudu pobijaju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011 ... 10/23) i zaključio da revizija tužilaca nije osnovana.

Pobijana presuda je doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revident ne ističe određeno bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Prema činjeničnom stanju koje je utvrdio prvostepeni sud, na kome je zasnovana pobijana drugostepena presuda, tužilja je supruga, a tužioci sinovi pokojnog GG koji je izgubio život ...1993. godine na radnom mestu na gradilištu preduzeća „DD“ GP ..., pod nerazjašnjenim okolnostima. U vreme kada je izgubio život, na gradilištu nije bilo prisutnih lica koja bi mogla imati neposredna saznanja o načinu njegovog povređivanja i smrti. Istražni sudija je sačinio belešku iz koje sledi da se najverovatnije radilo o samoubistvu (krivični postupak nije vođen po službenoj dužnosti), obdukcija pokojnika nije izvršena. Zamenik Okružnog javnog tužioca obavestio je 05.07.1993. godine oca pokojnog GG da tužilaštvo nije našlo osnov za pokretanje krivičnog postupka povodom smrti GG, pošto je zaključilo da nema indicija da je po sredi izvršenje nekog od krivičnih dela za koje se goni po službenoj dužnosti i da iz svih službenih radnji SUP-a i suda proizlazi da je smrt usledila posle samoubilačkog bacanja pod gusenice buldožera koji je bio u kretanju. Porodica nije zahtevala obdukciju, na šta je imala pravo po tadašnjim propisima. U ranijoj parnici, tužioci su presudama Prvog osnovnog suda u Beogradu P 4084/07 i Apelacionog suda u Beogradu Gž 6567/10 ostvarili pravo na naknadu nematerijalne štete usled smrti bliskog lica, prema tuženoj Republici Srbiji. Iz obrazloženja tih presuda sledi da je utvrđena odgovornost države za nematerijalnu štetu, jer su tužioci usled propusta u radu istražnih organa, tužilaštva, suda i policije, uskraćeni da saznaju okolnosti i uzrok smrti pokojnog GG. Ocenjeno je da istraga sumnjive smrti bila površna, te se osnov odgovornosti države za nematerijalnu štetu sastojao u propustima istražnih organa u ispitivanju uzroka sumnjive smrti tužiocima bliskog lica, zbog čega je primenom člana 172. u vezi člana 200. i 201. ZOO, članovima uže porodice dosuđena nematerijalna šteta. Utvrđena je razlika u iznosima po mesecima između zarade koju bi sada pokojni GG primao da je obavljao poslove na radnom mestu građevinskog radnika od 01.01.1994. godine do 31.12.2017. godine, i isplaćenih porodičnih penzija tužiocima.

Prvostepeni sud je zaključio da je bilo propusta u radu organa tužene zbog kojih tužioci nisu saznali razloge smrti njihovog srodnika, zbog čega trpe štetu vezano za smrt njihovog srodnika, zašta krivicu snosi tužena.

Drugostepeni sud je na osnovu činjeničnog stanja koga je utvrdio prvostepeni sud izveo suprotan zaključak o osnovanosti tužbenog zahteva, primenom odredaba člana 193. i 194. Zakona o obligacionim odnosima. Drugostepeni sud zaključuje da smrtna posledica nije u uzročno-posledičnoj vezi sa propustima organa tužene, tužena nije odgovorna za smrt pokojnog GG i stoga nije dužna da naknadi materijalnu štetu koja je po tužioca proizišla iz činjenice smrti njihovog bliskog srodnika. Iz tih razloga je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev u nepresuđenom delu.

Revidenti navodima revizije ne osporavaju pravilnost utvrđenih činjenica, već se suštinski razlozi tiču pravilnosti primene materijalnog prava. Tužioci smatraju da drugostepeni sud pogrešno suženo tumači objektivnu odgovornost tužene u smislu odredaba člana 172. Zakona o obligacionim odnosima. I pored toga što u konkretnom slučaju organi tužene nisu odgovorni za smrt GG, smatraju da se ne može primenom odredaba člana 172. Zakona o obligacionim odnosima zaključiti da ne postoji obaveza tužene za naknadu štete tužiocima nastale smrću radnika zaposlenog kod društvenog poslodavca. Nadalje, utvrđeni su propusti organa tužene u vezi sa smrću GG, zbog čega su tužioci uskraćeni u pravu da od tih nadležnih državnih organa dobiju saznanje o smrti njihovog bliskog lica. Revidenti smatraju da postoji uzročno-posledična veza između materijalne štete koju trpe i nepravilnog postupanja organa tužene, jer da nisu postojali propusti u njihovom radu, tužioci bi znali protiv kog odgovornog lica za smrt GG bi mogli da podnesu tužbu u smislu člana 194. Zakona o obligacionim odnosima za naknadu materijalne štete u vidu gubitka izdržavanja, odnosno pomaganja. Uzročnost između nepravilnog postupanja nadležnih organa tužene i materijalne štete po tužioce, tužioci vide u okolnosti da još uvek nemaju saznanja o razlozima i uzroku smrti njihovog srodnika čime su sprečeni da tužbom zatraže naknadu materijalne štete od fizičkog ili pravnog lica koje je za to odgovorno.

Prema stanju u spisima predmeta, presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6567/10 od 17.03.2010. godine obavezana je tužena Republika Srbija da ovde tužiocima naknadi nematerijalnu štetu na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog smrti bliskog lica, GG, primenom odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, sa razloga što je Republika Srbija odgovorna za nepravilna postupanja njenih organa zbog kojih su se stekli uslovi da po odredbi člana 200. i 201. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima tužiocima naknadi štetu na ime duševnih bolova zbog smrti bliskog lica, jer još uvek nemaju saznanja o razlozima i uzroku smrti njihovog srodnika.

U ovoj parnici, tužioci traže da se tužena obaveže da im isplati razliku između visine koju primaju na ime porodične penzije i zarade koju bi ostvarivao sada pokojni GG, kao lice koje je izdržavalo tužioce, pozivom na odredbe člana 194. Zakona o obligacionim odnosima. U toku postupka tužioci su naveli da zbog ekstremno teških propusta istražnog sudije i javnog tužioca nikada nisu stekli saznanja o razlozima i uzroku smrti njihovog srodnika, a sredina u kojoj žive prihvatila je već ustanovljeni uzrok smrti kao gotovo rešenje.

Polazeći od činjeničnog osnova tužbe i utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni sud zaključuje da nema pravnog osnova da se tužena Republika Srbija obaveže da tužiocima naknadi štetu koju trpe gubitkom izdržavanja, koju su oni odmerili prema razlici između porodične penzije koju primaju nakon smrti bliskog srodnika i zarade koju bi on ostvarivao u istom periodu. Odredbom člana 194. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima lice koje je poginuli izdržavao ili redovno pomagao, kao i ono koje bi po zakonu imalo pravo zahtevati izdržavanje od poginulog, ima pravo na naknadu štete koju trpi gubitkom izdržavanja, odnosno pomaganja. Za tu štetu odgovara onaj koji je prouzrokovao štetu, prema odredbi člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno imalac opasne stvari ili onaj ko je obavljao opasnu delatnost od koje je nastala šteta (član 154. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima). Pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima). Međutim, u konkretnom slučaju smrt bliskog srodnika, davaoca izdržavanja tužilaca, prema utvrđenim činjenicama nije prouzrokovana vršenjem ili u vezi sa vršenjem funkcija organa tužene, što ni za revidente nije sporno. Kako nema odgovornosti tužene za smrt lica bliskog tužiocima, koji im je davao izdržavanje, nema osnova za obavezivanje tužene na naknadu štete za gubitak davanja na ime izdržavanja, pa ni u visini razlike između porodične penzije koju tužioci ostvaruju i zarade koju bi preminuli ostvarivao. Činjenica da su tužioci ostvarili naknadu nematerijalne štete od tužene, koju su štetu pretrpeli neizvesnošću zbog nesaznavanja uzroka i okolnosti smrti njihovog bliskog srodnika, nije od značaja za osnov odgovornosti tužene za konkretnu materijalnu štetu koja se u ovoj parnici zahteva.

U reviziji, revidenti ističu da postoji uzročno-posledična veza između nepravilnog postupanja organa tužene i materijalne štete u tome što bi tužioci, da nisu nastali propusti u radu organa tužene, znali protiv kog bi odgovornog lica mogli da podnesu tužbu u smislu člana 194. Zakona o obligacionim odnosima za naknadu materijalne štete. Navode da bi u slučaju da su organi tužene zakonito i pravilno obavili svoje radnje, tužioci svoje potraživanje mogli da ostavare prema fizičkom ili pravnom licu koje bi bilo odgovorno za naknadu štete u smislu člana 193. i člana 194. Zakona o obligacionim odnosima. Drugim rečima, smatraju da su propustima tužene sprečeni da ostvare pravo na naknadu štete prema odgovornom licu.

Međutim, na takvim navodima nije zasnovana tužba, niti je bilo predmet dokazivanja od strane tužilaca da je zbog utvrđenih propusta organa tužene izostala mogućnost, izvesna i određena, da tužioci ostvare pravo na naknadu štete u odnosu na lica odgovorna za smrt njihovog bliskog srodnika. Dakle, na nivou je pretpostavke da je za smrt bliskog srodnika tužilaca odgovorno određeno lice prema kome su propustom organa tužene tužioci bili sprečeni da podnesu tužbu za naknadu štete u vidu izgubljenog izdržavanja.

Kod takvog stanja stvari revizija tužilaca nije osnovana, jer nije dokazana relevantna uzročno posledična veza između propusta, odnosno nepravilnog postupanja organa tužene i konkretne materijalne štete po tužioce, te je drugostepena presuda utemeljena u pravilno i potpuno utvrđenom činjeničnom stanju i pravilnoj primeni odredaba materijalnog prava.

Sa tih razloga, revizija je odbijena primenom člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković