Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilje su blagovremeno izjavile reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20 i 10/23 – drugi zakon) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između tužilja i tužene, nije postignut sporazum o zajedničkom ulaganju novca i podele eventualnog dobitka, povodom kupovine srećki Državne lutrije Srbije (loto i grebe), odnosno u pogledu ulaganja u zajednički „posao“ jasnim dogovorom o količini novca koji se ulaže, a koji predstavlja ostvareni bakšiš ili novac svake od njih, te načina na koji bi se delila ostvarena dobit. Praksa stranaka u zajedničkoj kupovini srećki u pogledu ulaganja novca i deobe dobiti nije bila definisana i menjala se od slučaja do slučaja. Predmetne srećke, među kojima je i dobitna (kupljena 03.03.2017. godine), kupljene su tako što su tužilja BB i tužena, imale nameru da kupe cigarete tužilji AA koja je za tu namenu dala tuženoj 300,00 dinara, ali kako je tužilja BB već izvršila kupovinu (cigarete su koštale 210,00 dinara), tužena joj je dala navedenih 300,00 dinara. Tužilje su tvrdile da je od tih 300,00 dinara kupljeno tri srećke (grebe) koje koštaju po 100,00 dinara i jedan loto listić za 90,00 dinara od bakšiša, dok je tužena tvrdila da je svoju srećku (grebu) kupila sama, a da je tužilja BB za navedenih 300,00 dinara, kupila dve srećke (grebe) i jedan loto listić. Nakon što su ogrebale srećke videle su da je srećka koju je tužena ogrebala dobitna i da je dobitak 3.000.000,00 dinara. Pošto je izvršena provera kod zaposlene u Državnoj lutriji, zakazan je termin za prijem novca 06.03.2017. godine i tuženoj je po odbitku poreza isplaćen iznos od 2.400.000,00 dinara. Tužena, dobitak od srećke nije podelila sa tužiljama.

Drugostepeni sud je navedeno činjenično stanje utvrdio, nakon što je otvorio raspravu na osnovu člana 383. stav 3. i 4. ZPP, izveo dokaze koje je ocenio u smislu člana 8. tog zakona i zaključio da tužilje nisu dokazale osnovanost svog potraživanja, jer nisu dokazale da je postojao jasan sporazum o udruživanju sredstava u cilju ostvarivanja neke određene imovinske dobiti i njene podele (eventualno ostvarenog dobitka od igara na sreću) u smislu članova 736, 739. i 756. Srpskog građanskog zakonika, odnosno da su zaključile ugovor o ortakluku (na koji se tužba poziva) ili neki drugi ugovor koji bi sadržao sve bitne elemente ugovora u smislu odredaba Zakona o obligacionim odnosima, a koji bi vodio raspodeli eventualno ostvarene dobiti od igara na sreću. S obzirom da nije bilo jasno definisane obaveze ni u pogledu visine i vrste ulaganja, ni u pogledu podele zajedničke dobiti, po stanovištu drugostepenog suda među strankama nije postojao sporazum o prirodi ugovora, osnovu i predmetu obaveze, već nesporazum u smislu člana 63. ZOO, u kom slučaju ugovor ne nastaje. Zato je drugostepeni sud odbio tužbene zahteve tužilja kao neosnovane.

Po stanovištu Vrhovnog suda drugostepeni sud je suprotno navodima revizije, pravilnom ocenom izvedenih dokaza na raspravi u smislu člana 8. ZPP utvrdio činjenično stanje i pravilnom primenom materijalnog prava odlučio o tužbenom zahtevu.

Igrama na sreću, prema članu 2. Zakona o igrama na sreću ("Službeni glasnik RS", br. 88/2011, 93/2012, 30/2018, 95/2018, 91/2019), smatraju se igre u kojima se učesnicima, uz naplatu, pruža mogućnost da ostvare dobitak u novcu, stvarima, uslugama ili pravima, pri čemu dobitak ili gubitak ne zavisi od znanja ili veštine učesnika u igri, nego od slučaja ili nekog neizvesnog događaja.

Prema paragrafu 723. Srpskog građanskog zakonika, koji se primenjuje kao pravno pravilo na osnovu člana 4. Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 06.04.1941. godine i u toku neprijateljske okupacije, ugovor o ortakluku nastaje kada se dva ili više lica sporazumeju da ulože svoj rad ili i stvari svoje radi postizanja koristi koju će među sobom deliti. Paragrafom 727. SGZ propisano je da ono što je uloženo u ortački posao, sačinjava glavnicu ortakluka i prinadleži svima zajednički. Što bi koji ortak izvan toga još imao, ono ne prinadleži ovamo, nego je njegovo sopstveno odeljeno dobro. Paragrafima 736. i 739. istog Zakona regulisana je podela dobiti, a sam prestanak ortakluka regulisan je paragrafom 756. SGZ.

Da bi nastao ugovor o ortakluku, neophodno je da se ugovarači sporazumeju o njegovim bitnim elementima. Iako je ugovor o ortakluku specifičan u odnosu na ostale obligacionopravne ugovore, kao njegovi bitni elementi se izdvajaju imovina ortakluka, ortački udeli, cilj koji ortaci žele postići i trajanje ugovora o ortakluku. Koja vrsta imovine i koliki udeo se unosi u ortakluk, definiše se samim ugovorom. Da bi se neko smatrao ortakom, neophodno je ne samo da je uneo neku imovinsku vrednost u ortakluk, već i da učestvuje u podeli zajedničke dobiti. Navedena dva elementa ugovora o ortakluku moraju biti jasno definisana.

Opšte pravilo je da je ugovor zaključen kada su ugovorne strane postigle saglasnost o bitnim sastojcima ugovora (član 26. ZOO), a kada određena vrsta ugovora nije formalni ugovor, to se u nedostatku pisane forme njegovo postojanje i bitni elementi dokazuju drugim dokaznim sredstvima. Drugostepeni sud je na osnovu ocene izvedenih dokaza i rezultata celokupnog postupka, po svom uverenju zaključio da tužilje nisu dokazale osnovanost potraživanja, jer nisu dokazale postojanje usmenog sporazuma sa jasno definisanom vrstom i visinom ortačkih udela koji bi za posledicu imali sticanje dobiti uz ostvarenje uslova – postizanja dobitka u igrama na sreću i podeli zajedničke dobiti. Slobodna ocena dokaza znači vrednovanje dokaza na osnovu kojeg sud „po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza kao celine“, te na osnovu rezultata celokupnog postupka odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane. Načelo slobodne ocene dokaza karakteriše odsustvo zakonom utvrđenih pravila o izboru dokaza i njihovom rangiranju prema dokaznoj snazi, pa sud u svakom konkretnom slučaju slobodno formira svoje uverenje o dokazanim, odnosno nedokazanim činjenicama. Naime, na raspravi pred drugostepenim sudom izvedeni su dokazi saslušanjem parničnih stranaka, čitanjem pisanih dokaza i zapisnika o saslušanju svedoka, pa se neosnovano revizijom tužilja ukazuje da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 383. stav 3. i člana 8. ZPP, pošto je pobijanu presudu zasnovao na drugačijoj oceni dokaza izvedenih pred prvostepenim sudom, bez neposrednog saslušanja svih svedoka. Suprotno navodima revizije, drugostepeni sud je bio ovlašćen u smislu člana 384. stav 1. ZPP, da na raspravu pozove stranke, odnosno njihove zakonske zastupnike i punomoćnike, kao i one svedoke i veštake za koje odluči da se saslušaju. Na raspravi i u postupku pred drugostepenim sudom primenjuju se odredbe o glavnoj raspravi pred prvostepenim sudom (član 310. do 335.) kako je to propisano odredbom člana 385. ZPP. Po članu 331. ZPP na koji upućuje navedena odredba, ako se ročište drži pred izmenjenim većem, odnosno sudijom pojedincem, glavna rasprava mora da počne iznova, ali sud može da donese odluku da se ponovo ne saslušavaju stranke, svedoci i veštaci i da se ne vrši nov uviđaj, već da se pročitaju zapisnici o izvođenju ovih dokaza. U skladu sa navedenim drugostepeni sud je imao mogućnost da izvrši ocenu dokaza i formira svoj zaključak o postojanju sporazuma o ulaganju sredstava u igre na sreću i načinu deobe eventualnog dobitka. Sledom navedenog, kao neosnovani su ocenjeni svi navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava kojima se zapravo osporava dokazni postupak i ocena izvedenih dokaza od strane drugostepenog suda, koji je suprotno navodima revizije, bio ovlašćen da na osnovu rasprave utvrdi drugačije činjenično stanje nego ono što je u prvostepenoj presudi.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković