U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Marine Milanović i Zorice Bulajić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Srđan Pilipović, advokat iz ..., protiv tužene Osnovne škole „Isidora Sekulić“ iz Šajkaša, čiji je punomoćnik Dušanka Mićin, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1396/23 od 16.05.2023. godine, u sednici održanoj 30.08.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1396/23 od 16.05.2023. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 454/22 od 02.03.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada za lokal ... za period od 31.03.2019. godine do 31.12.2021. godine isplati ukupan iznos od 87.947,62 dinara i zateznu kamatu na iznos glavnice od 71.860,00 dinara obračunatu od 14.02.2023. godine do isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 64.150,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1396/23 od 16.05.2023. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda, tako što je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada za period od 31.03.2019. godine do 31.12.2021. godine isplati ukupan iznos od 87.947,62 dinara i zateznu kamatu na iznos glavnice od 71.860,00 dinara počev od 14.02.2023. godine do isplate. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka tako što je odbijen zahtev tužene za naknadu troškova postupka u iznosu od 64.150,00 dinara i obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 81.548,80 dinara sa zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 27.548,80 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku, u smislu odredbe člana 408, u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u periodu potraživanja bio zaposlen kod tužene na radnom mestu nastavnika ... sa punim radnim vremenom. Sedište tužene je u Šajkašu, a izdvojeno odeljenje u kome je radio tužilac se nalazi u ... . Tokom utuženog perioda mesto stanovanja tužioca je bilo u ..., kao i mesto rada. Mesto stanovanja od mesta rada tužioca udaljeno je oko 300-400 metara. U ... ne postoji organizovan lokalni javni prevoz, ali saobraća međumesni prevoz. Kroz ... saobraća javni prevoz putnika „Autoprevoz DTD“ DOO Čurug. Visina pojedinačne autobuske karte navedenog prevoznika na teritoriji ... (lokal) je u spornom periodu iznosila 70,00 dinara, dok je cena mesečne pretplatne karte za zaposlene iznosila 2.500,00 dinara. Tužena tužiocu u spornom periodu nije isplaćivala troškove prevoza u lokalu za teritoriju ... . Visina troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada utvrđena je iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko – finansijske oblasti prema ceni pojedinačne karte za dane koje je tužilac proveo na radu maksimalno do visine mesečne pretplatne karte.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev, imajući u vidu odredbe člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu i člana 26. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika, nalazeći da tužilac zbog udaljenosti mesta stanovanja i mesta rada oko 300-400 metara nije imao realnu potrebu da koristi prevoz na datoj relaciji, jer je na posao najčešće dolazio peške, pri čemu na datoj relaciji ne postoji nijedno autobusko stajalište.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev jer je tužilac u toku postupka dokazao da je u spornom periodu dolazio na rad, a tužena mu navedene troškove nije isplatila, nalazeći da udaljenost koju zaposleni treba da pređe od mesta prebivališta do mesta rada ni Zakonom o radu, ni Posebnim kolektivnim ugovorom nije predviđena kao uslov za ostvarivanje prava na naknadu traženih troškova. Činjenica da je tužilac najčešće dolazio peške ne isključuje obavezu tužene kao poslodavca da naknadi tražene troškove koje je u obavezi da naknadi tužiocu u skladu sa odredbama Zakona o radu i Posebnog kolektvnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika.

Po oceni Vrhovnog suda, odluka drugostepenog suda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05...75/14), propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Odredbom člana 26. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 21/2015...92/20) propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju (gradski, prigradski, međugradski), koja mora biti isplaćena do 05. u mesecu za prethodni mesec, ukoliko nije obezbedio sopstveni prevoz. Ukoliko je peronska karta uslov korišćenja prevoza, smatra se da je ista sastavni deo troškova prevoza. Ako na istoj relaciji prevoz obavlja više prevoznika ili na konkretnoj relaciji nema organizovanog javnog prevoza, pri utvrđivanju stvarnih troškova prevoza uzima se u obzir prosečna cena karata prevoznika za tu relaciju, odnosno sličnu relaciju. Na zahtev zaposlenog poslodavac je dužan da zaposlenom obezbedi mesečnu kartu za dolazak i odlazak sa rada, ukoliko nije obezbedio sopstveni prevoz.

Polazeći od sadržine navedenih odredbi u kontekstu utvrđenog činjeničnog stanja, pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada, pripada svim zaposlenima kod tužene, bez obzira na činjenicu da li zaposleni koriste javni ili sopstveni prevoz, odnosno na posao dolaze pešice, niti je isplata troškova prevoza uslovljena rastojanjem od mesta prebivališta zaposlenih do mesta rada. Troškovi se određuju prema broju efektivnih radnih dana i cene pojedinačne prevozne karte u javnom prevozu. Vrhovni sud nalazi da opredeljenje zakonodavca da se visina naknade troškova prevoza prizna zaposlenima u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju istovremeno ne znači da je korišćenje sredstava javnog prevoza zakonom propisan uslov za ostvarivanje prava zaposlenog na troškove prevoza i da je zakonom to pravo uskraćeno zaposlenima koji prevoz do radnog mesta obezbeđuju na drugi način (svojim vozilom, taksi vozilom i slično).

Kako tužena nije obezbedila sopstveni prevoz tužiocu za dolazak i odlazak sa rada u smislu Zakona o radu, po oceni ovog suda, nije mogla ni da mu uskrati zakonsko pravo na naknadu troškova prevoza. S obzirom na prethodno, pravilna je ocena drugostepenog suda da tužiocu, na osnovu odredbe člana 118. stav 1. Zakona o radu i člana 26. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika, pripada pravo na nakadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada u spornom periodu, u iznosima utvrđenim iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Pravilno je odlučeno i o naknadi troškova postupka na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković