.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 3673/2023
24.01.2024. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jelice Bojanić Kerkez, predsednika veća, Vesne Stanković i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz …, čiji je punomoćnik Jovan Vukčević, advokat iz …, protiv tužene Republike Srbije, Ministarstva unutrašnjih poslova, koju zastupa zakonski zastupnik Državno pravobranilaštvo, Beograd, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4369/22 od 24.04.2023. godine, u sednici održanoj 24.01.2024. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4369/22 od 24.04.2023. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4369/22 od 24.04.2023. godine, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 7205/21 od 14.06.2022. godine, pa je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade štete na ime razlike u visini između isplaćene posebne penzije i plate koju bi tužilac ostvarivao u periodu od 01.03.2015. godine do 29.02.2020. godine isplati ukupan iznos od 1.539.350,80 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno označene mesečne iznose počev od dospelosti svakog iznosa pa do isplate, kao i da tužiocu nadoknadi parnične troškove u iznosu od 132.375,00 dinara. Tužena je obavezana da tužiocu nadoknadi troškove drugostepenog postupka od 33.000,00 dinara.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku zbog potrebe da se ujednači sudska praksa i razmotre pravna pitanja od opšteg interesa.
Ttužilac je podneo odgovor na reviziju.
Revizija je dozvoljena po odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), pa je Vrhovni sud ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija neosnovana.
U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu, zaposlenom u MUP-u u Koordinacionoj upravi za Kosovo i Metohiju je rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova, Sektora za ljudske resurse od 31.12.2013. godine prestao radni odnos kod tužene 31.12.2013. godine, sa pravom na posebnu penziju. Rešenjem Republičkog fonda PIO od 01.07.2014. godine tužiocu je utvrđeno pravo na posebnu penziju počev od 08.03.2014. godine u mesečnom iznosu od 36.480,83 dinara. Protiv rešenja od 31.12.2013. godine tužilac je izjavio žalbu, koja je odbijena rešenjem Žalbene komisije Vlade RS od 11.09.2015. godine, a to rešenje poništeno presudom Upravnog suda od 07.09.2017. godine. Nakon što je Žalbena komisija poništila prvostepeno rešenje, novim rešenjem od 04.12.2017. godine utvrđeno je da je tužiocu prestao radni odnos 31.12.2013. godine. Protiv tog rešenja tužilac je izjavio žalbu koja je odbijena rešenjem Žalbene komisije Vlade RS od 30.01.2018. godine. Presudom Upravnog suda od 16.12.2021. godine poništeno je rešenje Žalbene komisije od 30.01.2018. godine, a nova konačna odluka nije doneta. Razlika između posebne penzije i plate koju bi tužilac ostvario da nije doneto rešenje o prestanku radnog odnosa za sporni vremenski period iznosi 1.539.350,80 dinara, u pojedinačnim mesečnim iznosima na koje je tužiocu dosuđena zakonska zatezna kamata od dospeća do isplate.
Prvostepeni sud, s pozivom na odredbe članova 133. stav 4, 140, 142, 143. i 144. Zakona o državnim službenicima, te člana 191. stavova 1. – 3. Zakona o radu nalazi da je tužbeni zahtev preuranjen, pošto Žalbena komisija Vlade Republike Srbije još uvek nije donela odluku o žalbi tužioca izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja kojim mu je prestao radni odnos.
Drugostepeni sud ne prihvata kao pravilno stanovište prvostepenog suda, pozivajući se na odredbu člana 4. stav 1. Zakona o državnim službenicima, kojom je propisano da se na prava i dužnosti državnih službenika koji nisu uređeni ovim ili posebnim zakonom primenjuju opšti propisi o radu i Posebni kolektivni ugovor za državne organe, te člana 133. stav 4. tog zakona, kojom je propisano da državnom službeniku prestaje radni odnos danom konačnosti rešenja o prestanku radnog odnosa. Pošto nakon donošenja presude Upravnog suda od 16.12.2021. godine, kojom je poništeno rešenje Žalbene komisije Vlade RS od 30.01.2018. godine, nije doneta konačna odluka o prestanku radnog odnosa tužioca, osnovanost tužbenog zahteva sledi iz odredbi članova 164. Zakona o radu i 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, po kojima zaposlenom pripada šteta koju je u vezi sa radom pretrpeo krivicom poslodavca.
Po stanovištu Vrhovnog suda pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo, pa su navodi revizije neprihvatljivi.
Tužiocu na osnovu odredbe člana 133. stav 4. Zakona o državnim službenicima („Službeni glasnik RS“ br. 62/06 ... 99/14) nije prestao radni odnos kod tužene, budući da nije doneto konačno rešenje o prestanku radnog odnosa.
Imajući u vidu da je tužilac od 31.12.2013. godine lišen prihoda koje bi ostvarivao po redovnom toku stvari, što je posledica propusta tužene da donese zakonito rešenje o njegovom radnopravnom statusu, tužena je u obavezi da dovede materijalnu situaciju tužioca u ono stanje u kom bi se nalazila u odsustvu štetne radnje.
Pravilno je odlučeno i o troškovima postupka na osnovu odredbi člana 165. stav 2. i 153. stav 1. ZPP.
Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.
Predsednik veća – sudija
Jelica Bojanić Kerkez, s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
