Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4009/23 od 16.11.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijene su žalbe parničnih stranaka i prvostepena presuda potvrđena u stavu prvom, drugom, trećem, četvrtom, petom, šestom, sedmom, osmom, devetom, desetom, jedanaestom, dvanaestom, trinaestom i četrnaestom izreke. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka iz stava šesnaestog izreke, tako što je tuženi obavezan da tužiljama AA, BB, VV i GG naknadi troškove postupka u iznosu od 215.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate, dok je preko dosuđenog do traženog iznosa zahtev odbijen. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužilja za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepen, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, primenom člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

Tužilje su blagovremeno podnele odgovor na reviziju.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), propisano je da se posebna revizija može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Stavom 2. istog člana, propisano je da ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

Pravnosnažnom presudom odlučeno je o potraživanju tužilja na ime razlike između isplaćene plate i minimalne zarade sa pripadajućom kamatom, koji zahtev je usvojen, a odbijen tužbeni zahtev za isplatu troškova za ishranu i regres za korišćenje godišnjeg odmora sa pripadajućom kamatom. O pravu tužilja za isplatu razlike između isplaćene plate i minimalne zarade sudovi su odlučili uz primenu materijalnog prava, koje je u skladu sa sudskom praksom izraženom kroz odluke Vrhovnog suda, u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim stavom u pogledu primene člana 111. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05...95/18). Tačno je da Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“ br. 31/01...95/18) sa pratećom Uredbom, na koju se revizija poziva, ima karakter posebnog zakona. Međutim, nijednom njegovom normom nije suspendovana primena normi Zakona o radu po pitanju garancije novčane vrednosti isplaćene zarade – ''ne niže od minimalne zarade'', niti je drugačije propisano. S obzirom na to da u njegovoj sadržini postoji pravna praznina po tom pitanju, primenjuje se član 111. Zakona o radu, na osnovu člana 2. stav 2. istog zakona. Zbog navedenog, po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse i novo tumačenje prava.

Shodno iznetom, Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog, kao izuzetno dozvoljenoj, u skladu sa članom 404. stav 1. ZPP, na osnovu čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija tuženog nije dozvoljena.

Članom 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

U konkretnom slučaju, tužba radi isplate podneta je 18.03.2021. godine, preinačena 08.11.2022. godine, od strane tužilja, koje se u smislu člana 205. i 206. ZPP, smatraju običnim suparničarima. Prema članu 209. ZPP, svaki suparničar je samostalna stranka u postupku i njegove radnje ili propuštanja ne koriste, niti štete drugim suparničarima. Zato se kod običnog suparničarstva vrednost predmeta spora određuje prema vrednosti svakog pojedinog zahteva. Za ocenu dozvoljenosti revizije uzima se u obzir pojedinačno vrednost tužbenog zahteva svakog od suparničara, a ne zbir svih tužbenih zahteva.

Imajući u vidu da je u ovom sporu obrazovana procesna zajednica običnih aktivnih suparničara i da vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude za svakog od suparničara ne prelazi 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, revizija tuženog nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković