Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2933/22 od 19.10.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u odbijajućem delu i obavezana tužena da tužilji po osnovu razlike naknade troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, pored dosuđenih iznosa, isplati još i: za oktobar 2018. godine iznos od 320,00 dinara sa zateznom kamatom od 06.11.2018. godine do isplate, za novembar 2018. godine iznos od 320,00 dinara sa zateznom kamatom od 06.12.2018. godine do isplate, za mart 2019. godine iznos od 320,00 dinara sa zateznom kamatom od 06.04.2019. godine do isplate, za maj 2019. godine iznos od 2.660,00 dinara sa zateznom kamatom od 06.06.2019. godine do isplate; kao i da tužilji na dosuđeni iznos od 989,02 dinara po osnovu zatezne kamate zbog docnje u isplati naknade troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, isplati i zateznu kamatu od 30.03.2021. godine do isplate. Stavom drugim izreke, delimično je preinačeno rešenje o troškovima postupka i odbijen zahtev tužilje za naknadu troškova parničnog postupka preko iznosa od 132.815,44 dinara sa zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom trećim izreke, u preostalom delu je odbijena žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u usvajajućem delu. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 21.800,00 dinara. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju, na osnovu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je dostavila odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ocenjujući dozvoljenost revizije u njenom preinačujućem delu, u smislu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20), našao da je revizija tužene u tom delu dozvoljena, a primenom člana 408. ZPP da revizija u tom delu nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u radnom odnosu sa tuženom. Tužilja stanuje u ..., a rad obavlja u Somboru za potrebe dolaska na rad i odlaska sa rada koristi prevoz na relaciji ... – lokal, ... – ... i ... – lokal. Na rad pretežno dolazi sopstvenim vozilom jer ne postoji autobuski saobraćaj u terminima koji odgovaraju njenom radnom vremenu. Gradsko veće Grada Sombora je u decembru 2015. godine donelo zaključak o visini cene radničke mesečne karte u javnom saobraćaju prema cenovniku A.D. „Severtrans“ Sombor i u skladu sa ugovorom kojim je A.D. „Severtrans“ Sombor ovlašćeni prevoznik na teritoriji Grada Sombora. Takođe, gradonačelnik Grada Sombora je zaključio Ugovor o poveravanju javnog linijskog prevoza putnika na teritoriji Grada Sombora. Odeljenje za obrazovanje je donelo Uputstvo za obračun putnih troškova za zaposlene u predškolskoj ustanovi, osnovnim i srednjim školama tako da se troškovi prevoza radnika imaju računati u visini cene radničke mesečne pretplatne karte u javnom saobraćaju, prema stvarnom mestu boravka radnika i broju dana prisutnosti na radu. Relacije prevoza za dolazak i odlazak sa rada zaposlenih kod tuženog pokriva prevoznik A.D. „Severtrans“ Sombor koji u svom cenovniku pored utvrđene pojedinačne karte za jedan pravac, ima iskazano i nekoliko vrsta mesečnih pretplatnih karata za radnike. Mesečna karta bez obzira kojoj vrsti pripada, omogućuje prevoz zaposlenom za svaki dan u mesecu, bez obzira da li su to radni dani ili ne. Prva katergorija mesečne karte iskazana u cenovniku naslovljena sa „markica bez popusta“ utvrđena je kao proizvod cene povratne pojedinačne prevozne karte za određenu relaciju i uprosečenog broja radnih dana od 22 na nivou jednog meseca. Pored toga što je ovakva vrsta mesečne karte već umanjena, jer je svedena na 22 dana u obračunu, a odnosi se na ceo mesec, ona predstavlja u osnovi i obračunsku kategoriju na koju se primenjuju dodatna umanjenja od 20% odnosno 40% u zavisnosti kako se pravo na mesečnu kartu ostvaruje. Druga kategorija mesečne karte je mesečna karta koja je u cenovniku imenovana kao „markica za radnike sa 20% popusta“ uz napomenu da se radi o „radničkoj karti za uplatu preko računa“. Za ostvarenje ovakvog popusta neophodno je da poslodavac i prevoznik zaključe ugovor, što omogućava poslodavcu da ne mora da avansira iznos mesečne karte, već može da dug plaća po ispostavljenom računu. Tužena nije prezentovala da je imala zaključen ovakav ugovor sa prevoznikom. Treća kategorija mesečne karte je mesečna karta koja je u cenovniku iskazana kao „markica za sve građane sa 40% popusta“ uz napomenu „radnička za avansnu uplatu“. Popust od 40% moguće je ostvariti samo u slučaju da se mesečna karta kupi na početku meseca uz obaveznu avansnu uplatu, bilo na blagajni ili uplatom na račun prevoznika. Tužena nije kupovala zaposlenima mesečne karte unapred. Cene karata prevoznika A.D. „Severtrans“ Sombor nisu se menjale tokom spornog perioda. Tužena nije obezbedila sopstveni prevoz za dolazak i odlazak sa rada zaposlenima. Grad Sombor nije zaključio ugovor sa prevoznikom A.D. „Severtrans“ Sombor za prevoz zaposlenih u školama. Tužena je u spornom periodu obračun i isplatu naknade troškova za odlazak i povratak sa rada vršila na način da je mesečni iznos pretplatne karte „markica za radnike sa 20% popusta“ delila sa brojem radnih dana u mesecu i tako dobijeni iznos množila sa brojem evidentiranih dana dolazaka zaposlenih na rad. Tužena je ovako obračunatu naknadu troškova prevoza isplaćivala sa kašnjenjem. Tužena je tužilji za sporni period od 01.10.2016. godine do 28.02.2021. godine isplatila naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada u ukupnom iznosu od 218.102,55 dinara. Visina zatezne kamate zbog docnje u isplati predmetnih troškova iznosi 989,02 dinara. Veštačenjem je utvrđena razlika između isplaćene i pripadajuće naknade troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada u tri varijante. U prvoj varijanti, obračun je vršen spram broja dolazaka i pojedinačne prevozne karte na relaciji ... – lokal, ... – ... i ... – lokal i razlika naknade troškova prevoza po ovoj varijanti iznosi 114.177,45 dinara. U drugoj, obračun je vršen prema ceni pojedinačne karte spram prisustva na radu, a maksimalno do mesečne pretplatne karte bez popusta i prema navedenoj varijanti razlika naknade troškova prevoza utvrđeno u istom iznosu kao i u prvoj varijanti 114.177,45 dinara. U trećoj varijanti, obračun je vršen prema ceni pojedinačne karte spram prisustva na radu, a maksimalno do mesečne pretplatne karte sa 20% popusta i prema navedenoj varijanti razlika naknade troškova prevoza iznosi 110.557,45 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je našao da je tužbeni zahtev tužilje delimično osnovan i delimično usvojio tužbeni zahtev, smatrajući da tužilji pripada naknada troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz. Tužilji pripada pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene mesečne pretplatne karte, kako predviđa ugovor o radu, a koji predstavlja konkretizaciju odredbe člana 118. stav 1. tačka 1) Zakona o radu i člana 26. stav 1. i 2. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika. U skladu sa tim sud je prihvatio metodologiju obračuna koju je veštak izneo u varijanti tri svog nalaza, pa je kao mesečnu kartu uzeo visinu zbira pojedinačnih karata za datu relaciju prema evidentiranim danima dolaska na rad sa 20% popusta za svaki konkretan mesec, što bi bilo do visine mesečne karte koja realno može da se kupi.

Drugostepeni sud je delimično preinačio prvostepenu presudu i dosudio razliku predmetne naknade troškova utvrđene prema obračunu iz druge varijante nalaza veštaka prema ceni pojedinačne karte spram prisustva na radu, a maksimalno do mesečne pretplatne karte bez umanjenja kao maksimalnog iznosa koji je poslodavac u obavezi da isplati zaposlenom po osnovu troškova prevoza. Pri tome, bez uticaja je činjenica da zaposleni takvu vrstu karte nisu ni mogli kupiti kod prevoznika AD „Severtrans“ Sombor. Ovo stoga što za ostvarenje popusta na mesečnu pretplanu kartu za radnike neophodno da poslodavac i prevoznik imaju zaključen ugovor o prevozu, a škola nema potpisan ugovor sa prevoznikom AD „Severtrans“ Sombor ili sa nekim drugim prevoznikom u vezi sa prevozom svojih zaposlenih, pa je bez osnova pozivanja tužene na zaključak Gradskog veća Grada Sombora iz decembra 2015. godine, kojom je bliže uređena metodologija obračuna naknade sredstava u skladu sa navedenim ugovorom o poveravanju linijskog prevoza AD „Severtrans“ Sombor i koji je tužena primenjivala.

Po stanovištu Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud na osnovu odredbe člana 118. stav 1. tačka 1) Zakona o radu i odredbe člana 26. stav 1. i 2. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika našao da tužilji pripada pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, i to u visini utvrđenoj prema obračunu iz druge varijante nalaza veštaka prema ceni pojedinačne karte spram prisustva na radu, a maksimalno do mesečne pretplatne karte bez umanjenja, kao maksimalnog iznosa koji je poslodavac u obavezi da isplati zaposlenom po osnovu troškova prevoza. Pravilno drugostepeni sud nalazi da je bez uticaja činjenica da zaposleni takvu vrstu karte nisu mogli kupiti kod prevoznika A.D. „Severtrans“ na šta tužena ukazuje u reviziji. Ovo je bez uticaja jer poslodavac sa prevoziocem nije zaključio ugovore koji bi omogućili kupovinu karata sa popustom.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

U preostalom delu tužena je izjavila posebnu reviziju protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u delu u kojem je prvostepena presuda potvrđena, zbog pogrešene primene materijalnog prava sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona parničnom postupku.

Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu odredbe člana 404. ZPP.

Presuđenjem u ovoj parnici nije odstupljeno od sudske prakse, u kojoj je raspravljeno pitanje prava zaposlenih u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika za naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada i zauzeto stanovište da im pripada pravo na isplatu ovih troškova u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz, te da nije uslovljeno ni postojanjem organizovanog javnog prevoza, ni udaljenošću mesta zaposlenja, već jedino postojanjem stvarih troškova za dolazak i odlazak sa rada koji se određuju prema broju efektivnih radnih dana i cene pojedinačne karte u javnom prevozu.

Kako su nižestepene presude donete u skladu sa usaglašenom sudskom praksom, neprihvatanje odlučivanja o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj ne bi uticalo na drugačiji ishod spora.

Imajući u vidu navedeno, primenom člana 404. stav 2. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti (član 403. stav 1. i 2.), a odredbom člana člana 441. istog zakona je propisano da je revizija dozvoljena u parnicama o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

U sporovima radi novčanog potraživanja iz radnog odnosa revizija je dozvoljena pod istim uslovima kao u imovinskopravnim sporovima koji se odnose na novčano potraživanje.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovom sporu podneta je 05.11.2019. godine, a pobijani deo pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost iznosa od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, pa revizija tužene nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

S obzirom da troškovi sastava odgovora na reviziju ne predstavljaju troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, to je na osnovu čl. 153. i 154. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković