Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi sa članom 403. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...10/23), Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, na koju se revizijom tužioca ukazuje, nije predviđena kao revizijski razlog po članu 407. ZPP. Drugostepeni sud je odlučio o žalbi tako što je prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom i za donetu odluku izneo pravne razloge u odnosu na koje revizija nije osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zaposlen kod tužene po osnovu Ugovora o radu od 25.05.2004. godine sa pripadajućim aneksima, na radnom mestu ... . U vreme zasnivanja radnog odnosa tužilac je stanovao u Sokobanji, što je navedeno u zaključenom Ugovoru o radu sa aneksima. Tužena mu isplaćuje naknadu troškova prevoza na relaciji od navedene adrese stanovanja u Sokobanji do mesta rada i obratno. Tužilac je u međuvremenu promenio prebivalište i sada živi u Nišu, na adresi koja je označena u ličnoj karti. Tužilac se obraćao tuženoj sa zahtevom za isplatu troškova na relaciji Niš – Sokobanja - Niš.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužiocu pripadaju troškovi prevoza na relaciji Niš – Sokobanja – Niš, jer tužilac ima prijavljeno prebivalište u Nišu, a tuženi kao poslodavac nije organizovao sopstveni prevoz na ovoj relaciji za svoje zaposlene, sve u smislu člana 8, 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, člana 102. stav 1. tačka 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, Autonomna pokrajina i jedinca lokalne samouprave i člana 2. Pravilnika tužene o naknadi troškova u javnom saobraćaju radi dolaska i odlaska sa rada.

Odlučujući o žalbi tužene, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca, jer odredbe navedenih opštih akata tuženog i ugovora o radu ne regulišu pitanja obaveze poslodavca na naknadu troškova prevoza nakon promene mesta stanovanja zaposlenog po zaključenju ugovora o radu, što znači da tim odredbama nisu propisana niti ugovorena veća prava ili povoljniji uslovi rada za tužioca, zbog čega se ima primeniti odredba člana 118. stav 3. Zakona o radu.

Članom 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05...95/18), propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz. Stavom 3. istog člana, regulisano je da promena mesta stanovanja zaposlenog nakon zaključenja ugovora o radu ne može da utiče na uvećanje troškova prevoza koje je poslodavac dužan da naknadi zaposlenom u trenutku zaključenja ugovora o radu, bez saglasnosti poslodavca.

Članom 102. stav 1. tačka 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, broj 96/19 i 58/20 – aneks), propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova, i to za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz, u skladu sa kolektivnim ugovorom kod poslodavca, Pravilnikom o radu i ugovorom o radu. Stavom 2. istog člana, propisano je da ako od mesta stanovanja do mesta rada ne postoji javni saobraćaj, zaposleni ima pravo na naknadu za prevoz u visini cene mesečne pretplatne karte u javnom saobraćaju za sličnu najbližu relaciju za koju postoji javni prevoz, odnosno u visini cene karte ako ne postoji mesečna pretplatna karta ili ako raspored radnog vremena zaposlenog ne odgovara organizaciji javnog prevoza za koji se utvrđuje mesečna pretplatna karta, a na osnovu potvrde javnog prevoznika.

Prema članu 2. stav 1. Pravilnika tuženog o naknadi troškova u javnom saobraćaju radi dolaska i odlaska sa rada od 30.12.2019. godine, koji se primenjuje od januara 2020. godine, pravo na naknadu troškova imaju svi zaposleni. Zaposleni čije je mesto prebivališta van Sokobanje ima pravo na naknadu troškova putovanja u visini cene mesečne autobuske karte na relaciji na kojoj zaposleni putuje, a najdalje do 60 km od Sokobanje (član 3. stav 2).

Članom 13. stav 1. tačka 1. Ugovora o radu od 25.05.2004. godine, zaključenim između parničnih stranaka, zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u visini stvarnih troškova prevoza. Navedena odredba nije menjana kasnijim aneksima ugovora o radu zaključenim između parničnih stranaka.

Po oceni Vrhovnog suda, neosnovano se revizijom ukazuje da se navedeni zaključak drugostepenog suda zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Polazeći od citirane zakonske odredbe i odredbi PKU, obaveza je poslodavca da zaposlenom naknadi troškove prevoza u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, u skladu sa kolektivnim ugovorom kod poslodavca, pravilnikom o radu i ugovorom o radu, što znači da poslodavac treba svojim opštim aktom ili ugovorom o radu sa zaposlenim da utvrdi bliže uslove i kriterijume pod kojima zaposleni ovo pravo može ostvariti. Poslodavac je ovlašćen da u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja utvrdi veća prava zaposlenom i povoljnije uslove rada od onih koji su utvrđeni zakonom, ali za zakonske kategorije za koje to ne učini, odredbe Zakona o radu se imaju primeniti neposredno.

Kod utvrđenog da je prilikom zasnivanja radnog odnosa kod tužene tužilac imao prijavljeno prebivalište u Sokobanji, da je nakon toga promenio adresu stanovanja i prijavio poslodavcu da živi u Nišu, ali da poslodavac svojim opštim aktima i ugovorom o radu zaključenim sa tužiocem nije propisao pravo zaposlenog na isplatu troškova prevoza usled promene mesta stanovanja zaposlenog nakon zaključenja ugovora o radu, kao veće pravo od onog koje je utvrđeno zakonom, to je pravilno drugostepeni sud zaključio da se u konkretnom ima neposredno primeniti odredba člana 118. stav 3. Zakona o radu, zbog čega tužiocu bez saglasnosti poslodavca ne pripada pravo na naknadu traženih troškova prevoza u periodu od 24.01.2020. godine do 31.01.2020. godine. Zbog navedenog, neosnovani su revizijski navodi da je u konkretnom trebalo primeniti Pravilnik tužene o naknadi troškova u javnom saobraćaju radi dolaska i odlaska sa rada i da je istim data generalna saglasnost poslodavca za isplatu troškova prevoza.

Prilikom donošenja odluke, ovaj sud je cenio ostale revizijske navode, ali je zaključio da isti nisu od uticaja na drugačiju odluku, jer je drugostepena presuda doneta pravilnom primenom materijalnog prava.

Iz napred iznetih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Kako sastav odgovora na reviziju nije trošak koji je neophodan za vođenje parničnog postupka, to je odbijen zahtev tužene za naknadu troškova revizijskog postupka, o čemu je odlučeno u stavu drugom izreke presude, u skladu sa članom 165. ZPP

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković