Protiv drugostepene presude, tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, a radi ujednačavanja sudske prakse, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Ocenjujući ispunjenost uslova za dozvoljenost revizije tužioca, izjavljene na osnovu člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), Vrhovni sud je našao da u ovoj vrsti spora ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse.

Pobijanom presudom nije odstupljeno od sudske prakse. Izraženo stanovište drugostepenog suda na osnovu kog je odbijen zahtev za utvrđenje ništavosti ugovorne odredbe kojom je predviđeno plaćanje naknade za organizaciju kredita u visini 0,50% od iznosa kredita, ne odstupa od pravnog stava usvojenog na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, održanoj 22.05.2018. godine i njegovom dopunom usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, održanoj 16.09.2021. godine. Navedenim pravnim stavom izrečeno je da banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga, pa odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita nije ništava pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita.

U slučaju kada je ugovor zaključen u skladu sa Uredbom o uslovima za subvencionisanje kamata za kredite za održavanje likvidnosti i finansiranje trajnih obrtnih sredstava u 2014. godii („Sl. glasnik RS“ broj 52/14), kojom je predviđena jednokratna naknada za obradu kredita koju banka zaračunava i koja ne može biti više od 0,5% od iznosa odobrenog kredita, to se ne može govoriti o ništavosti sporne ugovorne odredbe. Ovo iz razloga što su navedenom Uredbom učinjeni poznatim uslovi pod kojima banka daje tzv. subvencionisane kredite, pa između ostalog i jednokratna naknada za obradu kredita, pa stoga nedostatak ponude za zaključenje ugovora na koju se revident poziva, ne utiče na punovažnost sporne ugovorne odredbe kao kod drugih kreditnih poslova. Stoga, pobijana odluka nije u suprotnosti sa gore pomenutim pravnim stavom Vrhovnog suda, a takođe, u konkretnom slučaju nema potrebe za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg intresa ili pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potrebe za novim tumačenjem prava.

Na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije na osnovu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11... 18/20) i našao da revizija tužioca nije dozvoljena.

Tužilac je protiv tuženog podneo tužbu dana 08.05.2021. godine. Vrednost predmeta spora iznosi 5.000,00 dinara.

Odredbom člana 487. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da u postupku o privrednim sporovima, sporovi male vrednosti su sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Odredbom člana 479. stav 6. navedenog zakona propisano je da u sporovima male vrednosti, protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija.

U konkretnom slučaju radi se o privrednom sporu male vrednosti iz odredbe člana 487. Zakona o parničnom postupku, iz kog razloga revizija shodno odredbi člana 479. stav 6. istog zakona nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković