Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju (sa neblagovremenom dopunom revizije od 09.12.2022. godine) zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepoptuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20 i 10/23 – drugi zakon) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. stav 1. ZPP, na koju se navodima revizije ukazuje, jer je drugostepeni sud ocenio sve bitne žalbene navode i naveo razloge koji je uzeo u obzir po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između preduzeća „VV“ ... ... (dužnik), koga je zastupao direktor, ovde tužilac AA i tuženog (poverilac) zaključen je ugovor broj .../... od 10.07.2008. godine, kojim je konstatovano da je preduzeće „VV“ ... menični dužnik, trasant menice broj ... izdate na iznos od 3.699.064 dinara, koja je dospela na naplatu 30.06.2008. godine, a po kojoj je tuženi indosatar i po kojoj su svi tekući računi meničnog dužnika blokirani. Dužnik se obavezao da menični dug isplati zajedno sa pripadajućom kamatom do 31.12.2008. godine, a kao garanciju namirenja obaveza iz ovog ugovora dužnik se obavezao da preda poveriocu instrumente obezbeđenja i to blanko menice sa meničnim ovlašćenjem, ličnu menicu vlasnika AA, kao i izvršnu založnu izjavu radi upisa hipoteke na nepokretnostima ovde tužioca, a tuženi se obavezao da po dobijanju instrumenta obezbeđenja povuče menicu ... iz sistema prinudne naplate NBS. Na osnovu tog ugovora tužilac je u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu dana 11.07.2008. godine, dao izvršnu založnu ispravu radi upisa hipoteke na predmetnim nepokretnostima u korist poverioca, ovde tuženog, kojom je predviđeno da poverilac ima pravo da naplati dug od 3.699.064 dinara zajedno sa pripadajućom kamatom, a tuženi je istog dana podneo zahtev za povlačenje naloga iz prinudne naplate NBS na osnovu navedene menice. Na osnovu navedene založne izjave rešenjem Osnovnog suda u Valjevu, Sudska jedinica u Mionici Dn 139/10 od 22.01.2010. godine, izvršena je zabeležba vansudske hipotekarne prodaje na nepokretnostima tužioca, ovlašćen hipotekarni poverilac, ovde tuženi, da može u svoje ime prodati nepokretnosti koje su bile predmet hipoteke i ugovorom o kupoprodaji nepokretnosti koji je overen u Osnovnom sudu u Valjevu, Sudska jedinica u Mionici pod Ov .../... od 18.02.2011. godine, realizovana je hipoteka prodajom nepokretnosti, na osnovu čega se tuženi upisao kao vlasnik nepokretnosti u listu nepokretnosti broj ... KO ... .

Tuženi je prethodno 16.08.2007. godine, zaključio ugovor o faktoringu sa preduzećem „GG“ iz ..., koje mu prodaje i ustupa svoja postojeća i buduća potraživanja pod uslovima bliže navedenim u ugovoru, a prema aneksu broj ... Ugovora o faktoringu, eskontovana je prethodno navedena menica serijski broj ... od 12.03.2008. godine, izdata na iznos od 3.699.064,00 dinara, koja je dospevala na naplatu 13.04.2008. godine. Navedena menica izdata je povodom duga preduzeća „VV“ ... ..., kao kupca po fakturi preduzeća „GG“ (broj .../... od 10.03.2008. godine). Tuženi je dana 13.03.2008. godine po osnovu eskonta menice na račun preduzeća „GG“ isplatio iznos od 3.595.490,21 dinar, obračunavši eskont za jedan mesec u iznosu od 103.573,79 dinara, što predstavlja 2,8% od iznosa duga. Preduzeće „GG“ je istog dana 13.03.2008. godine, na račun tuženog uplatilo iznos od 3.500.000,00 dinara, a dana 18.04.2008. godine, iznos od 300.000,00 dinara.

Pravnosnažnom presudom Privrednog suda u Beogradu P 8082/10 od 09.01.2012. godine, odbijen je tužbeni zahtev ovde tužioca protiv ovde tuženog da se utvrdi da su ništavi ugovor broj .../... od 10.07.2008. godine, menica serijski broj ... od 12.03.2008. godine i izvršna založna izjava radi upisa hipoteke na nepokretnostima overena u Prvom opštinskom sudu u Beogradu 11.07.2008. godine, dok je tužba odbačena u delu kojim je traženo utvrđenje ništavosti aneksa broj ..., uz ugovor o faktoringu od 12.03.2008. godine. Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Valjevu P 994/14 od 14.04.2015. godine, usvojen je tužbeni zahtev ovde tužioca protiv ovde tuženog i utvrđeno je da je potraživanje hipotekarnog poverioca prestalo u celini i to u iznosu od 3.699.064,00 dinara, a radi čijeg obezbeđenja je bila ustanovljena izvršna vansudska hipoteka na predmetnim nepokretnostima, a tužba je odbačena u delu kojim je traženo da se briše pravo svojine na nepokretnostima u korist tuženog. Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Mionici P 458/15 od 13.09.2016. godine, odbijen je tužbeni zahtev tužioca protiv tuženog kojim je traženo da se utvrdi da je apsolutno ništav ugovor o kupoprodaji Ov .../... od 18.02.2011. godine, te da se utvrdi da je tužilac vlasnik predmetnih nepokretnosti koje su bile predmet hipoteke. Na zahtev tužioca, direktor preduzeća „GG“ je dao izjavu 04.06.2012. godine, koja je overena u Osnovnom sudu u Valjevu, da je sredstva primljena od tuženog u iznosu od 3.595.490,21 dinar, vratio u celini sa kamatom preduzeću „BB1“ uplatama od 13.03.2008. i 18.04.2008. godine, iz razloga što je kupac iz Slovenije odustao od prethodno dogovorenog posla za koji su mu bila potrebna novčana sredstva. Razjašnjenje sporne činjenice, da li je dug tužioca naplaćen dva puta, zavisilo je od utvrđenja svrhe uplata od 13.03.2008. godine i 18.04.2008. godine, koje je preduzeće „GG“ izvršilo na račun tuženog nakon eskonta menice, odnosno da li je time regulisao sopstveni dug prema tuženom, ili je izmirena obaveza preduzeća čiji je vlasnik bio tužilac po osnovu menice ... . Radi razjašnjenja svrhe navedenih uplata, određeno je veštačenje, ali se veštaci ekonomske struke na osnovu celokupne raspoložive dokumentacije nisu mogli izjasniti koje obaveze prema tuženom su izmirene predmetnim uplatama, pri čemu je utvrđeno da je u martu i aprilu 2008. godine postojao dug preduzeća „GG“ prema tuženom u iznosu od 3.230.194,00 dinara, kao i da je nakon poslednje uplate 15.07.2008. godine ostao dug preduzeća „GG“ prema tuženom u iznosu od 3.125.610,48 dinara. S obzirom na rezultat veštačenja, te činjenicu da su se o tome izjašnjavali i veštaci u više sudskih postupaka vođenih između stranaka o postojanju predmetne činjenice, sud je zaključio ocenom ostalih izvedenih dokaza, nalazeći da nije vezan utvrđenim činjeničnim stanjem u bilo kom prethodnom parničnom postupku. Obrazloženom ocenom svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka, sud je zaključio da je uplatama od 13.03.2008. godine i 18.04.2008. godine, preduzeće „GG“ izmirilo sopstvene prethodne obaveze prema tuženom, a ne obaveze preduzeća čiji je vlasnik bio tužilac. Rešenjem Agencije za privredne registre od 28.06.2011. godine, iz registra privrednih subjekata izbrisano je preduzeće „VV1“ ... ... .

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev, nalazeći da potraživanje tuženog nije naplaćeno dva puta, najpre izvršenim uplatama na račun tuženog od strane preduzeća „GG“, a zatim i realizacijom hipoteke.

Po oceni Vrhovnog suda neosnovano se revizijom tužioca osporava pobijana presuda ukazivanjem na pogrešnu primenu materijalnog prava.

U konkretnom slučaju, tužilac je tražio da se tuženi obaveže da mu prenese pravo vlasništva na nepokretnostima koje su bile predmet realizovane hipoteke ili isplati iznos koji predstavlja tržišnu vrednost predmetnih nepokretnosti navodeći da je potraživanje tuženog u iznosu od 3.669.064,00 dinara, naplaćeno dva puta i to najpre izvršenim uplatama na račun tuženog od strane preduzeća „GG“, a zatim i u postupku hipotekarne prodaje nepokretnosti.

Prema članu 210. Zakona o obligacionim odnosima kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće - da naknadi vrednost postignutih koristi. Obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao. Ko je isti dug platio dva puta, pa makar jednom i po osnovu izvršne isprave, ima pravo tražiti vraćanje po opštim pravilima o sticanju bez osnova (član 212.).

Kod utvrđenog da je pravnosnažnom presudom Privrednog suda u Beogradu P 8082/10 od 09.01.2012. godine, odbijen tužbeni zahtev ovde tužioca protiv ovde tuženog da se utvrdi da su ništavi ugovor broj .../... od 10.07.2008. godine, menica serijski broj ... od 12.03.2008. godine i izvršna založna izjava radi upisa hipoteke na nepokretnostima, bez uticaja su navodi revidenta kojima se osporava punovažnost navedenih pravnih poslova. Preduzeće „GG“ je na osnovu ugovora o faktoringu i anaksa broj ... . eskontovalo menicu preduzeća tužioca, kao trasanta, serijski broj ... od 12.03.2008. godine na iznos od 3.669.064,00 dinara, za koju je tuženi izvršio isplatu preduzeću „GG“ umanjeno za eskont u iznosu od 3.595.490,21 dinar 13.03.2008. godine. Tužilac nije dokazao da je preduzeće „GG“ uplatama na račun tuženog izvršenim 13.03.2008. godine i 18.04.2008. godine, nakon eskonta menice, izmirilo obavezu preduzeća čiji je tužilac bio vlasnik, već je preduzeće „GG“ izmirilo sopstvene prethodne obaveze prema tuženom. Računi tužiočevog preduzeća bili blokirani puštanjem na naplatu predmetne menice, a povlačenje naloga iz prinudne naplate NBS izvršeno je nakon zaključenja ugovora broj .../... od 10.07.2008. godine i davanja založne izjave od strane tužioca. Zato je pravilno stanovište nižestepenih sudova da dug tužiočevog preduzeća nije dva puta naplaćen od strane tuženog, najpre izvršenim uplatama na račun tuženog od strane preduzeća „GG“, a zatim i realizacijom hipoteke. Zato nema uslova za primenu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, pa su kao neosnovani ocenjeni revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Razlozi presude ne postaju pravnosnažni, već je pravilo da se pravnosnažnost ograničava samo na odluku o predmetu spora, pa je pravilno stanovište nižestepenih sudova o značaju pravnosnažne presude Osnovnog suda u Valjevu P 994/14 od 14.04.2015. godine i zaključak da sud u postupku nije vezan utvrđenim činjeničnim stanjem u bilo kom prethodnom parničnom postupku. Navodima revizije se zapravo osporava dokazni postupak i vrši analiza izvedenih dokaza, čime se zapravo osporava utvrđeno činjenično stanje, što nije dozvoljen revizijski razlog po članu 407. stav 2. ZPP. Navedenom odredbom je propisano da se revizija ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. ovog zakona, a što ovde nije slučaj.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković