Vrhovni kasacioni sud je presudom Rev2 2072/2020 od 12.11.2020. godine, odbio kao neosnovanu reviziju tužene izjavljenu protiv navedene drugostepene presude.

Ustavni sud je odlukom Už 7726/2021 od 06.04.2023. godine, usvojio ustavnu žalbu tužene, utvrdio da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2 2072/20 od 12.11.2020. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, poništio navedenu presudu Vrhovnog kasacionog suda i odredio da taj sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv navedene drugostepene presude.

Ispitujući pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasni RS“ br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, niti su konkretizovane relativno bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju povredu je revizijom ukazano.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tužene na neodređeno vreme na radnom mestu samostalni referent u Odeljenju ... – ... sektor. Rešenjem tužene broj .. od 05.03.2010. godine utvrđeno je da je zbog organizacionih promena kod tužene prestala potreba za radom tužilje. Rešenjem tužene broj .. od 08.03.2010. godine tužilji je otkazan ugovor o radu broj .. od 25.12.2007. godine. Navedenim odlukama prethodilo je donošenje Pravilnika o sistematizaciji poslova kod tužene od 27.11.2009. godine, u skladu sa kojim je tužena objavila obaveštenje o dobrovoljnom socijalnom programu kojim se pozivaju zaposleni iz organizacionih jedinica koje su ukinute i u kojima je smanjen broj izvršilaca da se dobrovoljno prijave da budu proglašeni za tehnološki višak. Od ukupno 442 zaposlena na neodređeno vreme, 75 je dalo saglasnost za prestanak radnog odnosa po Programu za rešavanje viška zaposlenih. Tužilja se nije javila po navedenom programu, iako su poslovi koje je obavljala Pravilnikom bili ukinuti. Odlukom tužene od 15.12.2009. godine formirane su Komisija za primenu kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih i Komisija za primenu mera premeštaja zaposlenih koji su proglašeni tehnološkim viškom na druge poslove u društvu. Odllukom o prestanku potrebe za obavljanje određenih poslova od 01.02.2010. godine utvrđeno je da po Pravilniku o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova od 27.11.2009. godine na dan donošenja te odluke kod tužene ima ukupno 372 zaposlena na neodređeno vreme, da su formirane komisije utvrdile da je prestala potreba za radom 18 zaposlenih i da ne postoji mogućnost njihovog premeštaja na druge poslove, ni mogućnost prekvalifikacije i dokvalifikacije. Komisije su formirane sa obavezom da utvrde slobodna radna mesta koja će se ponuditi zaposlenima za koje je u prethodnom postupku utvrđeno da je za njihovim radom prestala potreba, kao meru rešavanja viška, u skladu sa zahtevima i brojem izvršilaca iz Pravilnika o sistematizaciji poslova u društvu, te da u slučaju da više zaposlenih ispunjava uslove za raspoređivanje na upražnjene poslove, rangira kandidate prema stepenu ispunjenja uslova, i ako više kandidata u potpunosti ispunjava uslove za isto radno mesto, izvrši proveru znanja i sposobnosti u skladu sa opisom poslova koji su za slobodno radno mesto predviđeni, te da sačini predlog raspoređivanja zaposlenih na slobodna radna mesta koji dostavlja generalnom direktoru i zameniku. Pravilnikom o sistematizaciji poslova od 27.11.2009. godine došlo je do ukidanja poslova samostalnog referenta u Odeljenju ... i još deset poslova u ... sektoru, a uvedeno je deset novih poslova. Na drugim poslovima nije došlo do bitne promene, pa Komisija konstatuje da se postojeći izvršioci mogu rasporediti na nove poslove za koje ispunjavaju uslove predviđene Pravilnikom. Komisija je utvrdila da su upražnjeni poslovi ... koordinator/... i ... savetnika (zamenik šefa odeljenja). Po izveštaju Komisije za primenu mera premeštaja zaposlenih Komisija je utvrdila da tužilja ne ispunjava uslove predviđene Pravilnikom o sistematizaciji poslova u sklopu potrebnih radnji u cilju raspoređivanja zaposlenih koji predstavljaju tehnološki višak, na slobodne poslove. U toku rada Komisija je obavestila tužilju da joj se mogu ponuditi dva radna mesta, tužilja je predala molbu na jedno upražnjeno radno mesto, međutim, nikada nije primila odgovor, iako se obraćala usmeno i pismeno članovima Komisije. Tužilja, diplomirani ... za ... se potom obratila direktoru tužene sa molbom za raspored koji bi prihvatila i na radno mesto za koje je potrebna niža stručna sprema, ali nije primila odgovor i obaveštenje. Pravilnikom o sistematizaciji poslova kod tužene ukinuto je radno mesto na kome je tužilja radila, ali su formirana nova radna mesta i novi poslovi za koje je tužilja ispunjavala uslove sa svojom stručnom spremom. Zaključenje ugovora o radu na tim poslovima tužilji tužena nije ponudila, niti dokvalifikaciju ili prekvalifikaciju. U obrazloženju rešenja o utvrđenju prestanka potrebe za radom tužilje navodi se da je došlo do organizacionih promena koje imaju za cilj racionalizaciju organizacije poslova i smanjenje ukupnog broja zaposlenih, da je prestala potreba za radom tužilje, a tuženi nije u mogućnosti da je premesti na druge poslove, da joj obezbedi rad kod drugog poslodavca, prekvalifikaciju ili dokvalifikaciju, rad sa skraćenim radnim vremenom, ni ostvarivanje drugih prava u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom. Odlukom o prestanku potrebe za obavljanjem određenih poslova je utvrđeno na kojim poslovima je prestala potreba i na kojim je smanjen broj izvršilaca, pa je na osnovu navedenog prestala potreba za radom tužilje. Obrazloženje rešenja kojim je tužilji otkazan ugovor o radu suštinski sadrži iste razloge kao i rešenje o utvrđenju prestanka potrebe za radom tužilje.

Prvostepeni sud je na osnovu ovako utvrđenih činjenica zaključio da u naznačenom periodu kod tužene nije bilo jasnih kriterijuma na osnovu kojih je vršeno raspoređivanje prema novom Pravilniku o sistematizaciji poslova od 27.11.2009. godine, odnosno tužilji je bila uskraćena mogućnost da jasno i nedvosmisleno bude obaveštena o stvarnim i realnim razlozima zbog kojih joj je otkazan ugovor o radu. Propuštanjem da tužilji ponudi raspoređivanje na upražnjena radna mesta, bez jasnih kriterijuma za takva raspoređivanja, te činjenicom da su u rešenjima navedeni paušalni razlozi zbog kojih je tužilja proglašena tehnološkim viškom, povređena je procedura donošenja rešenja, pa je tužbeni zahtev osnovan.

Drugostepeni sud je prihvatio izloženo pravno stanovište i razloge u pogledu osnovanosti tužbenog zahteva koji je izneo prvostepeni sud ocenivši da je tužena imala obavezu da donese Program rešavanja viška zaposlenih u skladu sa članovima 153. i 155. Zakona o radu jer su tehnološki višak predstavljala 93 zaposlena kojima je prestao radni odnos i to 75 zaposlenih kojima je otkazan ugovor o radu sa isplatom stimulativne otpremnine i 18 zaposlenih kojima je otkazan ugovor o radu uz isplatu otpremnine, ali ne stimulativne, koji nisu dali saglasnost. Zauzeo je stanovište da je svim zaposlenima radni odnos prestao po istom osnovu, otkazom ugovora o radu od strane poslodavca kao tehnološkom višu i da je zato nebitno to da li je jedan deo njih dobrovoljno prihvatio da bude proglašen za tehnološki višak uz isplatu stimulativne otpremnine, a drugi nije, zbog čega se oni moraju posmatrati u ukupnom broju. Posledica toga je da su pobijana rešenja tužene doneta nezakonito suprotno članu 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu.

Po stanovištu Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju tužena kao poslodavac nije bila u obavezi da donese Program rešavanja viška zaposlenih na osnovu člana 155. Zakona o radu, kod utvrđenja da je usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena prestala potreba za radom zaposlenih na neodređeno vreme čiji je broj bio manji od 30 zaposlenih u okviru perioda od 30 dana, odnosno manji od 20 zaposlenih za period od 90 dana, kao minimuma propisanog na osnovu člana 153. Zakona o radu. Ovo iz razloga što se poziv za dobrovoljno proglašenje tehnološkim viškom uz isplatu stimulativne otpremnine koji je prihvatilo 75 zaposlenih nije odnosio samo na zaposlene koji su raspoređeni na poslovima obuhvaćenim organizacionim promenama kod tužene, već su za tu opciju mogli da se opredele svi zaposleni nezavisno od toga na kojim poslovima rade. Programom rešavanja viška zaposlenih od 28.12.2009. godine kao višak je utvrđeno 75 od ukupno 442 zaposlena i jedini kriterijum za određivanje viška je bilo dobrovoljno izjašnjavanje, a kao jedini način rešavanja viška bio je predviđen prestanak radnog odnosa uz isplatu stimulativne otpremnine.

Prema tome, Program se zasnivao isključivo na principu dobrovoljnosti svih zaposlenih, među kojima su se mogli naći i zaposleni koji nisu bili na poslovima obuhvaćenim organizacionim promenama. Broj zaposlenih koji su inicijalno proglašeni viškom (njih 75) nije bio u direktnoj vezi sa izmenom sistematizacije usled organizacionih promena realizovanih odlukom tužene od 01.02.2010. godine, koje se ogledaju u ukidanju pojedinih poslova i smanjenju broja izvršilaca na pojedinim poslovima, zbog kojih je prestala potreba za radom 18 zaposlenih koji nisu mogli biti premešteni na druge poslove. Zato oni nisu morali biti posmatrani u ukupnom broju, pa sledom toga nije postojala ni obaveza tužene da donese program rešavanja tehnološkog viška umesto odluke od 01.02.2010. godine, imajući u vidu odredbu člana 153. Zakona o radu. U tom smislu se Ustavni sud izjasno u odluci donetoj u ovoj pravnoj stvari, u kojoj se poziva na svoje ranije donete odluke Už 4590/2013 od 17.11.2016. godine i Už 9002/17 od 25.04.2019. godine.

Međutim, Vrhovni sud nalazi da odsustvo obaveze donošenja Programa rešavanja viška zaposlenih kod tužene ne znači da odluka o otkazu ugovora o radu može biti posledica samovolje, već je poslodavac i u toj situaciji kada prestane potreba za obavljanjem određenog posla bio dužan da primeni odgovarajuće kriterijume koji će dati odgovor na pitanje ko od zaposlenih predstavlja tehnološki višak. S tim u vezi, tužena je imala obavezu da izloži konkurenciji sve zaposlene koji su proglašeni za tehnološki višak po osnovu ukidanja radnih mesta, a koje je potom rasporedila na druga radna mesta na deset novih poslova koji su uvedeni u ... sektoru Pravilnikom o sistematizaciji poslova.

Činjenično je utvrđeno da je Pravilnikom o sistematizaciji poslova od 27.11.2009. godine došlo do ukidanja poslova radnog mesta tužilje i još deset poslova u ... sektoru, ali da je istovremeno uvedeno deset novih poslova, kao i da je Komisija koja je oformljena radi utvrđenja za čijim radom je prestala potreba na osnovu kriterijuma iz člana 38. – 42. Opšteg kolektivnog ugovora, u skladu sa odlukom od 15.12.2009. godine, tužilju obavestila da joj se mogu ponuditi dva radna mesta. Tužilja je predala molbu za jedno ponuđeno upražnjeno radno mesto, međutim, odgovor na svoju molbu nije dobila, već je spornim rešenjima utvrđeno da je prestala potreba za njenim radom i otkazan joj je ugovor o radu. U konkretnom slučaju ne samo tužilja, već i drugi zaposleni su bili u situaciji da se raspoređuju na deset novih poslova u ... sektoru i na drugim poslovima na kojima prema izveštaju Komisije nije došlo do bitne promene. Komisija za primenu mera premeštaja zaposlenih koji su proglašeni viškom na druge odgovarajuće poslove u društvu je formirana sa obavezom da utvrdi slobodna radna mesta koja će se ponuditi zaposlenima za koja je utvrđeno da je za njihovim radom prestala potreba i da u slučaju da više zaposlenih ispunjava uslove za raspoređivanje na upražnjene poslove, rangira kandidate prema stepenu ispunjenja uslova i izvrši proveru znanja i sposobnosti u skladu sa opisom poslova koji su za slobodno radno mesto predviđeni, te da sačini predlog raspoređivanja zaposlenih na slobodna radna mesta koji dostavlja generalnom direktoru i zameniku. Prema sadržini spornih rešenja ne proizilazi da je u odnosu na tužilju bio tako sproveden postupak, odnosno da je upoređivana sa drugim zaposlenima koji su raspoređivani na nova radna mesta i na ona koja je Komisija smatrala da nije došlo do bitne promene. Tužena je morala primeniti kriterijume koji će dati odgovor na pitanje ko od zaposlenih predstavlja tehnološki višak, te da mu se, s obzirom na to, ne može obezbediti drugi posao, iz čega posledično sledi otkaz ugovora o radu.

Iz iznetih razloga, pobijana rešenja doneta su protivno članu 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu pošto tužena iako je propisala kriterijume i sprovela proceduru za premeštaj zaposlenih, u odnosu na tužilju koja je prihvatila nove poslove, nije donela rešenja u kojima je navela razlog zašto njeno prihvatanje ponude nije uvaženo i zaključen ugovor o radu za to radno mesto, odnosno zašto upravo ona predstavlja tzv. tehnološki višak. Iz iznetih razloga, navodi revizije tužene o pogrešnoj primeni materijalnog prava ne mogu se prihvatiti.

Kako troškovi odgovora na reviziju ne predstavljaju troškove potrebne radi vođenja parnice, to je o njima odlučeno kao u stavu drugom izreke na osnovu člana 154. stav 1. ZPP.

Iz iznetih razloga, na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković