Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. Zakona o parničnom postupku (,,Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23 - drugi zakon), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Ukazivanje revidenta na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, nije bilo predmet ocene ovog suda, budući da se radi o povredama koje se ne mogu smatrati revizijskim razlogom u smislu odredbe člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je 07.06.1993. godine sa Narodnim univerzitetom „Vladimir Dujić“ zaključio ugovor o zakupu dela poslovnog prostora u zgradi te ustanove u ... ulici broj .., površine 42 m2 sa pravom korišćenja zajedničkih prostorija i uređaja, instalacija i sanitarnog čvora, radi korišćenja zakupljenog prostora kao izložbeno - prodajnog salona unikatnog nameštaja. Ugovoreno je da zakupac nema pravo da vrši prepravke ili adaptacije poslovnih prostorija bez pismene saglasnosti zakupodavca i uz obavezu da prepravke i adaptacije koje zakupodavac dozvoli, zakupac uradi o svom trošku bez prava na naknadu učinjenih izdataka i bez prava na naknadu za eventualno povećanu vrednost poslovne prostorije. Prema članu 6. ugovora, trošovi tekućeg održavanja, poboljšanja ili prilagođavanja prostora padaju na teret zakupca. Ugovor je zaključen na neodređeno vreme, a tužilac je promenio delatnost i osnovao ugostiteljsku radnju, a odlukom Kulturno-obrazovnog centra „Čukarica“ od 31.08.2006. godine zakupcu je odobreno traženo funkcionalno preuređenje poslovnog prostora u zgradi u ... ulici broj .. radi formiranja celine za obavljanje ugostiteljske delatnosti bez prava na naknadu učinjenih izdataka ili naknada za eventualno povećanu vrednost poslovnog prostora.

Tužilac je 29.12.2006. godine sa istom ustanovom zaključio dva ugovora o zakupu, ugovor broj .. koji se odnosi na površinu od 42 m2, koju je do tada držao po ugovoru o zakupu od 07.06.1993. godine i ugovor broj .., čiji je predmet zakupa deo poslovnog prostora od 192,67 m2. Zakup je ugovoren na određeno vreme od zaključenja ugovora do 29.12.2016. godine, a članom 3. oba ugovora je predviđeno da zakupac nema pravo na prepravke ili adaptacije bez pismene saglasnosti zakupodavca, a ni pravo na naknadu za eventualno povećanu vrednost poslovnih prostorija do koje bi došlo usled ulaganja zakupca. Članom 6. je ugovoreno da se za sve prepravke i adaptacije koje zakupac uradi uz saglasnost zakupodavca, sagrađene galerije koja se po potrebi može ukloniti, zakupodavac neće naknadno obračunavati i naplaćivati zakupninu do isteka ugovora, a prema članu 8. troškove tekućeg održavanja i popravki snosi zakupac.

Odlukom Opštine Čukarica od 31.01.2007. godine pravo upravljanja poslovnim prostorom u zgradi Kulturno-obrazovnog centra „Čukarica“ u ... broj .. je povereno JP „Poslovni prostor Opštine Čukarica“ sa kojim je tužilac 19.02.2007. godine zaključio ugovore o zakupu poslovnog prostora broj .. i .. na određeno vreme od 01.02.2007. godine do 29.12.2016. godine i oba ugovora se odnose na poslovni prostor za obavljanje ugostiteljske delatnosti kafea „Buena Vista“. Zakupac se odredbama člana 2. stav 2. i člana 3. obavezao da održava poslovni prostor u istom stanju, da bez pismene saglasnosti zakupodavca ne vrši nikakve izmene, prepravke ili adaptacije, da sam snosi troškove popravke i adaptacije koje izvrši po odobrenju zakupodavca bez prava na naknadu troškova. Članom 4. stav 2. predviđeno je da troškovi investicionog održavanja padaju na teret zakupodaca.

Tužilac je pismom od 15.06.2007. godine tražio da mu tuženi prizna ulaganje u rekonstrukciju i renoviranje poslovnog prostora i GO Čukarica mu je odlukom od 26.09.2007. godine na ime investicionog ulaganja priznala 864.000,00 dinara i oslobodila ga plaćanja zakupnine za taj iznos, a odlukom od 18.08.2008. godine, 80.200,00 dinara. Aktom zakupodavca od 06.11.2009. godine tužiocu je izdata saglasnost za adaptaciju i privođenje nameni. Ugovori o zakupu su istekli, a tužilac je 31.08.2011. godine odjavio ugostiteljsku radnju, a zakupac i zakupodavac su pred Privrednim sudom u Beogradu vodili više parnica o naplati zakupnine po ugovorima od 19.02.2007. godine kojima je zakupac tražio da se njegovo potraživanje prema zakupodavcu po osnovu investicionih ulaganja u predmet zakupa stavi u preboj sa potraživanjem po osnovu zakupnine i svi prigovori su odbijeni sa obrazloženjem da potraživanje zakupca ne postoji. Sporna nepokretnost je bila upisana kao državna svojina sa pravom korišćenja Opštine Čukarica, a od 26.05.2017. godine kao vlasnik zgrade upisan je Grad Beograd, a GO Čukarica je osnivač Javnog preduzeća sa kojim je tužilac zaključio ugovor o zakupu od 19.02.2007. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev nalazeći da se imovina tuženih nije uvećala bez pravnog osnova na teret tužiočeve imovine i primenom člana 210. Zakona o obligacionim odnosima odlučili kao u izreci.

Odredbama člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da kada je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće – da naknadi vrednost postignute koristi (stav 1.). Obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kada se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao (stav 2.).

Neosnovano se revizijskim navodima ukazuje da je pobijana presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Stanovište Vrhovnog suda je da u konretnom slučaju nije došlo do neosnovanog obogaćenja na strani tuženih kako to tužilac ističe u reviziji. Naime, da bi bili ispunjeni uslovi za primenu navedene odredbe ZOO potrebno je da je deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a da taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu. Kod utvrđenog da se u konkretnom slučaju radi o dugoročnom ugovoru o zakupu bez prava na naknadu za izvršena ulaganja, a da su troškovi investicionog održavanja koji su padali na teret zakupodavca tužiocu priznati i izmireni kroz otpust zakupnine za 2007. i 2008. godinu, to i po oceni revizijskog suda nisu ispunjeni uslovi za primenu navedene odredbe člana 210. Zakona o obligacionim odnosima. Pravilan je i zaključak drugostepenog suda da ulaganja tužioca nisu prešla u imovinu tužene GO Čukarica, jer nije vlasnik objekta, već shodno članu 18. stav 2. Zakona o javnoj svojini, ima pravo korišćenja na stvarima u svojini grada u čijem je sastavu, te imajući u vidu ugovoreno da zakupac određene prepravke izvodi uz saglasnost zakupodavca i o svom trošku bez prava na naknadu, dok su troškovi investicionog održavanja koji su padali na njegov teret priznati kroz otpust zakupnine. Osim toga, tužilac u postupku nije dokazao da je imao ulaganja na ime troškova investicionog ulaganja u iznosu većem od namirenog, kako je to pravilno zaključio i drugostepeni sud.

Tužilac u reviziji ponavlja žalbene navode o kojima se drugostepeni sud obrazloženo izjasnio. Revizijskim navodima tužilac u osnovi pobija pravilnost ocene izvedenih dokaza, što je prema njegovom mišljenju uticalo na pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i ukazuje da je dokazao tvrdnje u vezi odlučnih činjenica za primenu odredbe člana 210. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, revizija se ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja shodno odredbi člana 407.stav 2. ZPP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci ove presude.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković