U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Marine Milanović i Zorice Bulajić, članova veća, u parnici tužioca Otvorenog akcionarskog društva spoljno – trgovinskog udruženja „Stankoimport“ iz Moskve, Ruska Federacija, čiji je punomoćnik Miroslav Nikolić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, čiji je zakonski zastupnik Državno pravobranilaštvo, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 5736/18 od 26.01.2022. godine, u sednici veća održanoj dana 10.07.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 5736/18 od 26.01.2022. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 21025/10 od 19.02.2018. godine, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženu da mu na ime naknade materijalne štete isplati novčani iznos od 788.528,00 USD sa kamatom na taj iznos i to na iznos glavnog duga od 661.240 USD sa ugovorenom kamatom na taj iznos po stopi od 7% godišnje prema specifikaciji navedenoj u stavu prvom izreke, kao neosnovan; stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 333.125,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 5736/18 od 26.01.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužioca kao neosnovana i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 21025/10 od 19.02.2018. godine; stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno, preko punomoćnika, izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijlanog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04... 111/09) koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 55/14) Vrhovni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku postupku nije načinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku, na koju povredu revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, 1986. godine pod brojem 64/68-0392 neoznačenog datuma, zaključen je ugovor između Svesaveznog spoljnotrgovinskog udruženja sa sopstvenim privrednim računom „Stankoimport – Moskva“, kao prodavca i firme „Eximkos – Priština“ za elektroprivredu Kosovo RO Fabrika rudarske opreme – Priština, kao kupca robe koja je specificirana u prilozima 1, 2 i 3, koji su sastavni deo ugovora. Članom 12. Ugovora predviđeno je da svi sporovi koji mogu proisteći iz ugovora ili u vezi sa njim, podležu, sa izuzetkom nadležnosti redovnih sudova, razmatranju u arbitražnom postupku u Beogradu u spoljnotrgovinskoj arbitraži pri Saveznoj Privrednoj komori u skladu sa propisima navedene arbitraže ako je tužena strana kupac. Kako je ukupna vrednost isporučene opreme po ugovoru iznosila 826.550 USD, a pravni prethodnik JKP „Elektroprivrede Srbije“ je JP „Elektroprivreda Kosova“ izvršila plaćanje 20% vrednosti svake isporuke saglasno članu 5. Ugovora, dok preostali iznos novca za robu koja je isporučena i kupljena nije isplaćen, tužilac je pokrenuo postupak pred spoljnotrgovinskom arbitražom pri Privrednoj komori Jugoslavije u Beogradu protiv JP „Elektroprivrede Srbije“. Odlukom spoljnotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Jugoslavije u Beogradu u tom sporu T 24/97 od 06.10.1999. godine tužbeni zahtev tužioca odbijen je kao preuranjen, a u obrazloženju odluke je navedeno da je arbitražno veće povodom prigovora nedostatka pasivne legitimacije tuženog razmatrala pravno sledbeništvo između JP „Elektroprivreda Kosovo“ i JP „Elektroprivrede Srbije“ i utvrdilo da ono jeste univerzalni sukcesor JP „Eletkroprivreda Kosovo“. Tužilac je ponovno pokrenuo postupak pred spoljnotrgovinskom arbitražom pri Privrednoj komori Srbije u Beogradu pod br. T-9/5 dana 27.05.2005. godine u kome je za tuženog označeno JP „Elektroprivreda Srbije“ u kom je istao tužbeni zahtev za isti iznos koji je predmet tužbenog zahteva u ovoj parnici protiv tužene Republike Srbije, ali je pored tog istakao i eventualni tužbeni zahtev po osnovu vanugovorne odgovornosti, u istom novčanom iznosu. Njegov tužbeni zahtev odlukom spoljnotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Srbije T 9/05 od 28.05.2009. godine je odbijen, a u obrazloženju odluke iskazan je i stav u pogledu eventualnog tužbenog zahteva za naknadu štete, odnosno vanugovornu odgovornost za štetu, pa je ocenjeno da je i taj zahtev neosnovan u odnosu na tuženu JP „Elektroprivreda Srbije“. U daljem toku postupka Viši sud u Beogradu doneo je rešenje P 21025/10 dana 24.11.2014. godine, kojim je utvrdio da je osnovan prigovor presuđene stvari u odnosu na ovde tuženo Javno preduzeće „Elektroprivreda Srbije“ iz Beograda, pa je tužba u odnosu na istog odbačena. Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž 868/2015 od 13.05.2015. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tužene Republike Srbije, pa je potvrđeno rešenje Višeg suda u Beogradu P 21025/10 od 24.11.2014. godine. Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev 2355/15 Gzz1 12/2016 od 11.05.2016. godine odbačen je kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti tužioca izjavljen protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž 868/2015 od 13.05.2015. godine (stav prvi izreke); odbačena je kao nedozvoljena revizija tužene Republike Srbije izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž 868/2015 od 13.05.2015. godine. Nastavljeno je suđenje po tužbi protiv tužene Republike Srbije, a tužilac je tražio da mu tužena Republika Srbija naknadi štetu koja je nastala nečinjenjem tuženog, koje se ogleda u neusvajanju Programa konsolidacije JP „Elektroprivreda Kosovo“ u skladu sa Zakonom o elektroprivredi, koji tužiocu predstavlja osnov za naplatu svog potraživanja. Tužena Republika Srbija istakla je prigovor zastarelosti tužočevog potraživanja.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su ocenili da je osnovan istaknuti prigovor zastarelosti tužiočevog potraživanja, pa su primenom odredaba čl. 66. stav 1. Zakona o elektroprivredi („Službeni glasnik RS“, br. 45/91), čl. 1. Zakona o prestanku važenja Zakona o elektroprivredi („Službeni glasnik RS“, br. 45/2005), čl. 172, 360, 361. i 376. Zakona o obligacionim odnosima, tužbeni zahtev tužioca odbili kao neosnovan.

Odredbom člana 66. stav 1. Zakona o elektroprivredi („Službeni glasnik RS“, br. 45/91) propisano je da danom početka rada Javno preduzeće „Elektroprivreda Srbije“ preuzima prava i obaveze, objekte, postrojenja, uređaje i druga sredstva kojima posluju javna elektroprivredna preduzeća iz člana 8. tog zakona i Poslovno udruženje „Elektrodistribucija Srbije“ Beograd, kao i zaposlene u tim pravnim licima, dok je stavom 2. navedenog člana, propisano da će izuzetno od odredbe stava 1. obaveze javnog preduzeća za eksplataciju rudnika uglja i proizvodnju električne energije „Elektroprivreda Kosovo“ Priština nastale do 30.07.1991. godine izmiriti u skladu sa Programom konsolidacije JP „Elektroprivreda Kosovo“ koji će doneti Vlada Republike Srbije, na predlog privremenog Upravnog odbora Javnog preduzeća.

Članom 1. Zakona o prestanku važenja Zakona o elektroprivredi („Službeni glasnik RS“, br. 45/2005) propisano je da danom stupanja na snagu ovog zakona prestaje da važi Zakona o elektroprivredi („Službeni glasnik RS“, br. 45/91,53/93, 67/93, 48/94, 69/94 i 44/95), dok je članom 3. istog zakona propisano da ovaj zakon stupa na snagu 30. juna 2005. godine.

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Odredbom člana 360. ZOO propisano je da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze (stav 1); zastarelost nastupa kada protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (stav 2); sud se ne može obazirati na zastarelost ako se dužnik nije na nju pozvao (stav 3).

Odredbom člana 361. ZOO, propisano je da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (stav 1); ako se obaveza sastoji u tome da se nešto ne učini, da se propusti ili trpi, zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je dužnik postupio protivno obavezi (stav 2).

Odredbom člana 376. ZOO, propisano je da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (stav 1); u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (stav 2); potraživanje naknade štete nastale povredom ugovorne obaveze zastareva za vreme određeno za zastarelost te obaveze (stav 3).

U ovoj parnici tužilac potražuje štetu nastalu nečinenjem tužene, koja se ogleda u neusvajanju Programa konsolidacije JP „Elektroprivreda Kosovo“ u skladu sa Zakonom o elektroprivredi („Službeni glasnik RS“, br. 45/91). Poslednji dan važenja navedenog zakona, pa samim tim i dan kada je postojao pravni osnov za njegovo usvajanje je 29.06.2005. godine, jer je 30.06.2005. godine stupio na snagu Zakon o prestanku važenja Zakona o elektroprivredi („Službeni glasnik RS“, br. 45/2005) koji nije predvideo obavezu donošenja spornog Programa konsolidacije JP „Elektroprivreda Kosovo“ koji je predstavljao pravni osnov za naplatu tužiočevog dospelog potraživanja. Vrhovni sud prihvata pravni stav nižestepenih sudova, da je danom stupanja na snagu Zakona o prestanku važenja Zakona o elektroprivredi 30.06.2005. godine tužilac saznao da od tog trenutka trpi štetu zbog nedonošenja navedenog Programa, od kada počinje da teče rok zastarelosti njegovog potraživanja prema tuženoj.

Naime, i u postupku koji je vođen pred spoljnotrgovinskom arbitražom pri Privrednoj komori Jugoslavije T 24/97, a koji je tužilac vodio protiv sukcesora JP „Elektroprivreda Kosovo“, JP „Elektroprivreda Srbije“, njegov zahtev je odbijen kao preuranjen upravo zbog nedonošenja spornog Programa konsolidarcije od strane Vlade Republike Srbije, kao nadležnog organa ovde tužene, dakle još tada je bilo poznato iz obrazloženja arbitražne odluke tužiocu da bez usvajanja ovog Programa konsolidacije neće moći da naplati svoje potraživanje, gde je tužilac saznao za štetu dana 30.06.2005. godine danom stupanja Zakona o prestanku važenja Zakona o elektroprivredi. Pravilno je utvrđeno i da je tužilac saznao za lice koje mu je eventualno pričinilo štetu, a to je Vlada Republike Srbije, odnosno Republika Srbija najkasnije dana 21.03.2007. godine, kada mu je u prilogu odgovora na tužbu u postupku pred spoljnotrgovinskom arbitražom pri Privrednoj komori Srbije br. T 9/05 dostavljena odluka Privremenog upravnog odbora JP „Elektroprivreda Srbije“ br. 43/5 od 08.01.1992. godine o utvrđivanju predloga Programa konsolidacije JP „Elektroprivreda Kosovo“. Dakle, iz tog dostavljenog dokaza se može utvrditi da je privremeni Upravni odbor JP „Elektroprivreda“ još 08.01.1992. godine ispunio svoju obavezu iz zakona, odnosno iz člana 66. stav 1. Zakona o elektroprivredi i utvrdio predlog Programa konsolidacije, te da je nakon toga Vlada Republike Srbije trebala da usvoji ovaj Program. Danom dostavljanja ovog dokaza tužilac je saznao za odgovornost Republike Srbije zbog neusvajanja ovog Programa, čiji predlog je „Elektroprivreda Srbije“ dostavila, te od tog datuma, koji predstavlja dan saznanja za lice koje mu je štetu pričinilo teče rok zastarelosti tužiocu za postavljanje zahteva za naknadu štete prema ovom odgovornom licu. Tužilac je tužbu sudu u ovoj parnici podneo 29.06.2010. godine, dakle po proteku trogodišnjeg roka iz člana 376. stav 1. i u odnosu na dan saznanja za štetu (30.06.2005. godine) i u odnosu na lice koje mu je štetu pričinilo (21.03.2007. godine), kako su to pravilno utvrdili i nižestepeni sudovi.

Sa iznetih razloga, neosnovani su revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava od strane nižestepenih sudova.

Neosnovani su revizijski navodi tužioca da su nižestepeni sudovi pogrešno utvrdili početak roka zastarelosti tužočevog potraživanja, jer po stavu tužioca zastarelost njegovog potraživanja počinje teći od dana donošenja odluke spoljnotrgovinske arbitraže pri Privrednoj komori Srbije T 9/05 od 28.05.2009. godine kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca prema JP „Elektroprivreda Srbije“. Ovo sa razloga što su ti navodi već isticani u žalbenom postupku, koje je drugostepeni sud pravilno ocenio kao neosnovane i dao razloge koje u svemu prihvata i na koje upućuje i ovaj sud.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka doneta primenom člana 153. i 154. ZPP.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost primene materijalnog prava od strane nižestepenih sudova, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci primenom člana 405. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija,

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković