Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. Zakona o parničnom postupku (,,Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23 – drugi zakon), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija dozvoljena i neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Ukazivanje revidenata na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, nije bilo predmet ocene ovog suda, budući da se radi o povredama koje se ne mogu smatrati revizijskim razlogom u smislu odredbe člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su rođene sestre, a njihov otac sada pok. DD je svoju nepokretnu imovinu poklonio tuženoj overenim ugovorima o poklonu pred Opštinskim sudom u Valjevu od 26.08.2010. godine i 22.02.2011. godine. Ugovorom o poklonu od 26.08.2010. godine, otac parničnih stranaka je tuženoj ostavio veći deo svoje imovine, u kojem ne pominje ostale ćerke, a u ugovoru od 22.02.2011. godine, zaključenom nakon osmomesečnog pogoršanja njegove bolesti, u članu prvom je konstatovano da je „poklonodavac“ star čovek, a i više od toga, invalid prve kategorije, da ima tri ćerke od kojih su dve udate i ne žive u njegovom domaćinstvu, a ćerka GG je razvedena i živi u njegovom domaćinstvu i u zajednici sa njim, kao i da sve svoje nepokretnosti poklanja svojoj ćerki GG. Otac parničnih stranaka (rođen ... godine) nekoliko godina pred smrt imao je zdravstvenih problema, usled kojih su mu amputirani nožni prsti, a zatim i noga, zbog čega je boravio u bolnici tokom 2010. i 2011. godine izlazeći kući samo za vikend. Tužena se nakon razvoda braka krajem avgusta 2010. godine vratila u očevo domaćinstvo i sa ocem živela u zajednici do njegove smrti 26.09.2012. godine. Tužena se jedina starala o ocu tokom poslednje dve godine njegovog života, kada je bio praktično nepokretan, hranila ga, starala se o njegovoj higijeni i higijeni u kući, zbog čega je otac svoju imovinu njoj i ostavio. Tužilje od povratka tužene u očevo domaćinstvo 2010. godine nijednom nisu posetile oca ni u kući ni u bolnici, niti su učestvovale u poslovima oko njegove sahrane i davanja podušja. Prema izveštaju kliničkog psihologa, sada pok.DD se žalio na odsustvo porodične podrške od strane ćerki, osim ćerke koja živi sa njim, koja je jedino obaveštena o njegovom zdravstvenom stanju. U ostavinskom postupku parnične stranke su oglašene za zakonske naslednike zaostavštine (prava na besplatne akcije) sa po ¼ rešenjem od 18.03.2013. godine. Ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka građevinske i poljoprivredne struke, utvrđena je vrednost nepokretnosti kojima je otac stranaka raspolagao u korist tužene od 4.438.544,00 dinara. Prvostepeni sud je utvrdio da svakoj od tužilja pripada po 554.818,00 dinara na ime nužnog dela od 1/8 zaostavštine, shodno članu 40. stav 2. Zakona o nasleđivanju.

Navedeno činjenično stanje drugostepeni sud je utvrdio nakon održane rasprave i ocenom izvedenih dokaza na osnovu člana 8.ZPP zaključio da je tužena sa ocem zaključila ugovore o poklonu koji iako su bili naslovljeni kao poklon, nisu bili dobročini, već obostrano teretni pravni poslovi, tumačeći iste u smislu odredbe člana 99. Zakona o obligacionim odnosima i da tako zaključenim ugovorima nije povređeno pravo tužilja na nužni deo, odnosno da ne mogu zahtevati redukciju osporenih ugovora kojim je sada pok. DD raspolagao svojom imovinom shodno članu 42, 43. i 50. Zakona o nasleđivanju.

Po oceni Vrhovnog suda, navedeno stanovište drugostepenog suda zasnovano je na pravilnoj primeni materijalnog prava i pravilnom tumačenju pravne prirode navedenih ugovora.

Prema odredbi člana 40. stav 1. Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS”, br. 46/95...6/2015), nužnim naslednicima pripada deo zaostavštine kojim ostavilac nije mogao raspolagati i koji se naziva nužnim delom, prema odredbi člana 42. istog zakona nužni deo je povređen ako je vrednost ostaviočevih zaveštajnih raspolaganja i poklona učinjenih nužnom nasledniku ili licu umesto koga ovaj dolazi na nasleđe manja od vrednosti naslednikovog nužnog dela. Prema članu 43. stav 1. istog zakona nužnom nasledniku pripada novčana protivvrednost nužnog dela (obligaciono pravo). Odredbom člana 50. ZON jasno je određeno šta se smatra poklonom i propisano da se poklonom smatra svako odricanje od prava, pa i odricanje od nasleđa u korist određenog naslednika, otpuštanje duga, ono što je ostavilac za života dao nasledniku na ime naslednog dela ili zbog osnivanja ili proširenja domaćinstva ili obavljanja zanimanja, kao i svako drugo besplatno raspolaganje.

Naime, i po oceni revizijskog suda, po svojoj sadržini i pravnoj prirodi ugovori koje su zaključili i sudski overili sada pok. DD i tužena naslovljeni kao „ugovor o poklonu“ su dvostrano teretni neimenovani ugovori koji ispunjavaju formu propisanu za ugovore o prometu nepokretnosti. Pravilno je drugostepeni sud u sklopu svih okolnosti konkretnog slučaja i životne situacije parničnih stranaka, ocenio da je zajednička namera sada pok. DD i tužene bila da zaključe dvostrano obavezni pravni posao. Otac parničnih stranaka je raspolagao svojom imovinom u korist tužene koja je živela sa njim u domaćinstvu do njegove smrti i u situaciji teške bolesti i nemoći ocu svakodnevno pružala neophodnu negu i pomoć, uz izostanak elementarnog interesovanja i pomoći od strane tužilja, kao ćerki. Volja poklonodavca da ugovore zaključi sa tuženom, najpre prvi 2010. godine, a zatim i drugi 2011. godine nakon kontinuirane nege i pomoći od strane tužene i osmomesečnog pogoršanja zdravstvenog stanja, jasno se ogleda već u 1. članu drugog ugovora da „je poklonodavac star čovek, a i više od toga, invalid prve kategorije“, da: ima tri ćerke od kojih su dve udate i ne žive u njegovom domaćinstvu, a ćerka GG je razvedena i živi u njegovom domaćinstvu i u zajednici sa njim“ i da on: „sve svoje nepokretnosti poklanja svojoj ćerki GG“, što ona „prima sa zahvalnošću i dužnim poštovanjem“. Sledom navedenog, ne radi se ni o ugovorima koji su zaključeni u cilju lišavanja tužilja naslednih prava na imovini. Stoga je pravilan zaključak da ovi ugovori, kao dvostrano obavezni, predstavljaju vid teretnog raspolaganja imovinom za života, a ne dobročine pravne poslove kojima bi moglo da bude povređeno pravo tužilja na nužni nasledni deo, zbog čega se ne može zahtevati redukcija poklona shodno članu 42, 43. i 50. Zakona o nasleđivanju.

Slobodna ocena dokaza znači vrednovanje dokaza na osnovu kojeg sud „po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza kao celine“, te na osnovu rezultata celokupnog postupka odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane. Načelo slobodne ocene dokaza karakteriše odsustvo zakonom utvrđenih pravila o izboru dokaza i njihovom rangiranju prema dokaznoj snazi, pa sud u svakom konkretnom slučaju slobodno formira svoje uverenje o dokazanim, odnosno nedokazanim činjenicama. Na raspravi pred drugostepenim sudom izvedeni su dokazi čitanjem pisanih dokaza i zapisnika o saslušanju svedoka i parničnih stranaka, pa se neosnovano revizijom tužilja ukazuje da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 383. stav 3. i člana 8. ZPP, pošto je pobijanu presudu zasnovao na drugačijoj oceni dokaza izvedenih pred prvostepenim sudom, bez neposrednog saslušanja svih svedoka i parničnih stranaka. Suprotno navodima revizije, drugostepeni sud je bio ovlašćen u smislu člana 384. stav 1. ZPP, da na raspravu pozove stranke, odnosno njihove zakonske zastupnike i punomoćnike, kao i one svedoke i veštake za koje odluči da se saslušaju. Na raspravi i u postupku pred drugostepenim sudom primenjuju se odredbe o glavnoj raspravi pred prvostepenim sudom (član 310. do 335.) kako je to propisano odredbom člana 385. ZPP. Po članu 331. ZPP na koji upućuje navedena odredba, ako se ročište drži pred izmenjenim većem, odnosno sudijom pojedincem, glavna rasprava mora da počne iznova, ali sud može da donese odluku da se ponovo ne saslušavaju stranke, svedoci i veštaci i da se ne vrši nov uviđaj, već da se pročitaju zapisnici o izvođenju ovih dokaza. U skladu sa navedenim, drugostepeni sud je imao mogućnost da izvrši ocenu dokaza i formira svoj zaključak o pravnoj prirodi predmetnih ugovora. Sledom navedenog, kao neosnovani su ocenjeni svi navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava kojima se zapravo osporava dokazni postupak i ocena izvedenih dokaza od strane drugostepenog suda, koji je suprotno navodima revizije, bio ovlašćen da na osnovu rasprave izvede drugačiji činjenično pravni zaključak od zaključka u prvostepenoj presudi.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost pobijane odluke, to je Vrhovni sud iz napred iznetih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković