Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 5587/2021 od 06.04.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Nišu P1 3610/21 od 11.10.2021. godine u odbijajućem delu stava prvog izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je ista presuda u usvajajućem delu stava prvog izreke i odbijen tužbeni zahtev da se obaveže tužena da tužiocu isplati naknadu štete za neiskorišćene dane godišnjeg odmora i to za 15 dana neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2014. godinu u iznosu od 64.852,80 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.09.2015. godine do isplate. Stavom trećim izreke preinačena je odluka o troškovima parničnog postupka sadržana u stavu drugom izreke i odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, dok je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka u iznosu od 96.594,11 dinara sa zakonskom zateznom kamatom odbijen kao neosnovan. Stavom četvrtim izreke, odbijeni su zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, s predlogom da se o istoj odlučuje u smislu člana 404. ZPP.

O tužiočevoj reviziji, u pogledu odluke kojom je preinačena prvostepena presuda i odbijen zahtev, nije odlučivano na osnovu navedene odredbe kao o posebnoj reviziji, jer je članom 403. stav 2. tačka 2. ZPP, propisano da je revizija uvek dozvoljena ako je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima stranaka.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, u odnosu na preinčujući deo odluke, na osnovu člana 408.ZPP Vrhovni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2 ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20), a u postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena bitna povreda odredaba šparničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog sve do 12.05.2016. godine kada mu je radni odnos prestao zbog odlaska u invalidsku penziju. Tužiocu je dana 18.04.2014.godine od strane lekarske komisije Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje utvrđena privremena sprečenost za rad usled pogoršanog zdravstvenog stanja, na osnovu koga je tužilac otvorio bolovanje počev od 17.07.2014. Do upućivanja na bolovanje, tužilac je iskoristio 15 dana godišnjeg odmora za 2014. godinu, od pripadajućih 30, i to u periodu od 23.06.2014.-11.07.2014. godine, a što je utvđeno uvidom u akt tuženog .../... broj ...-.../...-... od 03.09.2018. godine. Na neprekidnom bolovanju tužilac se nalazio sve do prestanka radnog odnosa. Postavljenim tužbenim zahtevom tužilac je tražio naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor i to: 15 dana za 2014. godinu, 30 dana za 2015. godinu i 10 dana neiskorišćenog godišnjeg omora za 2016. godinu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu da tužiocu naknadi štetu za neiskorišćeni godišnji odmor za 2014. godinu u iznosu od 64.852,80 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, sa obrazloženjem da tužilac nije iskoristio preostalih 15 dana godišnjeg odmora, zbog čega shodno članu 76. Zakona o radu ima pravo na novčanu naknadu u visini prosečne zarade u prethodnih 12 meseci, dok je preostali deo tužbenog zahteva za naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor za 2015. godinu i srazmeran broj dana za 2016. godinu, odbio kao neosnovan, obzirom da je tužilac u ovom periodu, sve do prestanka radnog osnosa - 11.05.2016. godine neprekidno bio na bolovanju pa samim tim nije ni imao potebu za korišćenjm godišnjeg odmora u cilju revitalizacije utrošene radne energije, koje pravo se vezuje isključivo za radno anagažovanje zaposlenog, zbog čega shodno članu 69. Zakona o radu tužilac nema prava na navedenu novčanu naknadu.

Odlučujući o žalbama tužioca i tužene, drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu kojom je odlučeno o zahtevu tužioca za naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor za 2015. i 2016. godinu prihvatajući u svemu razloge prvostepenog suda, a u preostalom delu preinačio i odbio tužbeni zahtev tužioca za isplatu iznosa od 64.852,80 dinara na ime neiskorišćenih 15 dana godišnjeg odmora za 2015. godinu sa obrazloženjem da u konkretnom slučaju tužena svojim postupcima ili propuštanjem nije onemogućila tužioca da koristi godišnji odmor u celosti u navedenom perodu, odnosno da se privremena sprečenost za rad tužioca u tom periodu ne može pripisati krivici poslodavca.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište drugostepenog suda zasnovano je pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 76. Zakona o radu propisano je da je u slučaju prestanka radnog odnosa, poslodavac dužan da zaposlenom koji nije iskoristio godišnji odmor u celini ili delimično, isplati novčanu naknadu umesto korišćenja godišnjeg odmora, u visini prosečne zarade u prethodnih 12 meseci, srazmerno broju dana neiskorišćenog godišnjg odmora. Stavom 2. predviđeno je da naknada iz ovog člana ima karakter naknade štete.

Članom 68. istog zakona propisano je da zaposleni ima pravo na godišnji odmor u skladu da zakonom. Ovo pravo zaposleni stiče u kalendarskoj godini posle mesec dana neprekidnog rada od dana zasnivanja radnog odnosa kod poslodavca. Pod neprekidnim radom smatra se i vreme privremene sprečenosti za rad u smislu propisa o zdravstvenom osiguranju i odsustva sa rada uz naknadu zarade. Zaposleni ne može da se odrekne prava na godišnji odmor niti mu se to pravo može uskratiti ili zameniti novčanom naknadom, osim u slučaju prstanka radnog odnosa u skladu sa ovim zakonom.

Shodno citiranim zakonskim odredbama, da bi tužilac imao pravo na naknadu štete po ovom osnovu, potrebno je da je šteta zaista i nastala, odnosno da tužilac nije iskoristio godišnji odmor koji mu po zakonu pripada ali i da je u navedenoj kalendarskoj godini radio.

U konkretnom slučaju, tužilac je radio sve do 17.07.2014. godine kada mu je utvđena privremena nesposobnost za rad. Do upućivanja na bolovanje, tužilac je u periodu od 23.06.2014.-11.07.2014. godine iskoristio deo godišnjeg odmora od 15 radnih dana od pripadajućih 30 dana, dok ostatak godišnjeg odmora za 2014. godinu tužilac nije mogao da iskoristi do roka predviđenog rešenjem tužene (30.06.2015. godine) iz objektivnih razloga, jer je zbog privremene sprečenosti za rad bio na bolovanju počev od 17.07.2014. godine neprekidno do 12.05.2016. godine, kada mu je prestao radni odnos. Suprotno stanovištu drugostepenog suda, dužnost poslodavca, propisana navedenom odredbom zakona o radu, da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa isplati naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor, nije isključena kada zaposleni iz razloga privremene sprečenosti za rad nije mogao da iskoristi godišnji odmor do prestanaka radnog odnosa. Stoga, u situaciji kada je tužilac u kalendarskoj 2014. godini bio radno angažovan i imao utrošak energije pa time i potrebu za njenom revitalizacijom, ostvario je pravo na godišnji odmor koji nije mogao da iskoristiti, zbog čega osnovano potražuje naknadu štete na ime neskorišćenog dela godišnjeg odmora u 2014. godini. S obzirom da je tužiocu radni odnos prestao na način propisan zakonom - potpuni gubitak radne sposobnosti, poslodavac je u obavezi da u slučaju prestanka radnog odnosa zaposlenom isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, najkasnije u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa, kako je to propisano odredbom člana 176. stav 1. tačka 1. i člana 186. Zakona o radu.

Iz navedenih razloga, primenom člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke presude.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 404. ZPP izjavljene protiv odluke drugostepenog suda u delu kojim je odlučeno o zahtevu za naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2015. godinu i dela neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2016. godinu, Vrhovni sud je ocenio da nema mesta odlučivanju o izjavljenoj reviziji na osnovu stava 1. tog člana, s obzirom da ne postoji potreba razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanja sudske prakse ili novim tumačenjem prava. O ovom pravu tužioca nižestepeni sudovi su odlučili uz primenu materijalnog prava koje je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog suda u kojima je odlučivano u predmetima sa istim ili bitno sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, da je obaveza naknade štete zaposlenom zbog zbog nemogućnosti korišćenja godišnjeg odmora uslovljena krivicom poslodavca, koje u ovom slučaju nema, s obzirom da tužilac u spornom periodu nije bio radno angažovan, pri čemu se revizijom ne ukazuje, niti se uz reviziju dostavljaju odluke u kojima je u istoj činjeničnoj situaciji zauzeto drugačije pravno stanovnište i odlučeno suprotno odlučivanju nižestepenih sudova, zbog čega nije potrebno novo tumačenje prava, niti ujednačavanje sudske prakse.

Shodno iznetom, Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji, kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. stava 1. ZPP, na osnovu čega je i odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stava 2. tačke 5. ZPP, Vrhovni sud je ustanovio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Vrednost predmeta spora pobijanog dela očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe mrerodavnu za dozvoljenost revizije u smislu navedene odredbe.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud odbacio je reviziju tužioca kao u stavu četvrtom izreke, primenom odredbe člana 413. ZPP.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji pa mu primenom člana 153. i 154. ZPP pripada pravo na naknadu troškova na ime revizije iznos od 18.000,00 dinara i na ime sudske takse na reviziju iznos od 8.988,22 dinara i takse na odluku po reviziji iznos od 13.482,33 dinara.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković