Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu drugostepenu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 10/23, u daljem tekstu: ZPP), koji se u ovom postupku primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. istog zakona, Vrhovni sud je ocenio da je revizija dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 3. ZPP, ali da nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Navodima revizije se opisno ukazuje na bitnu povredu iz člana 374. stav 1. ZPP koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom u vezi sa izvođenjem i ocenom dokaza, bez konkretizacije o kojoj povredi se radi. Nema ni drugih povreda postupka koji mogu biti razlog za izjavljivanje revizije, dok bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP na koju se ukazuje revizijom ne može biti revizijski razlog u smislu člana 407. stav 1. ZPP.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom nakon otvaranja rasprave pred drugostepenim sudom, pokojni DD je otac tužilje i deda tužioca i bio je u braku sa pokojnom ĐĐ od 1948. godine do njene smrti 2004. godine. U braku su imali troje dece, EE – oca tužioca AA, tužilju BB i tuženog VV. U toku trajanja njihove bračne zajednice oni su od zarađenih novčanih sredstava zajedno kupovali nepokretnosti koje su upisivane na DD oca ŽŽ, koji je zajedno sa suprugom živeo sa njima u porodičnom domaćinstvu. Pokojni DD je prodao sve nepokretnosti upisane u list nepokretnosti broj .. KO ... (koje je nasledio od svoga oca po rešenju Opštinskog suda u Sjenici O 20/95 od 29.05.1995. godine) tako što je sa tuženim GG kao kupcem zaključio i sudski overio ugovor o kupoprodaji 22.06.2009. godine. Prilikom prodaje nepokretnosti prodata je i zatečena pokretna imovina, a sve za kupoprodajnu cenu od 38.000 evra koju je prodavac isplatio u tri rate i to tako što je prvu ratu od 5.000 evra isplatio pokojnom DD kao prodavcu, a posle njegove smrti je preostale dve rate dao tuženom VV i tada je ušao u posed nepokretnosti. Dana 19.04.2010. godine DD je zaključio sudsko zaveštanje (u postupku pred Osnovnim sudom u Kraljevu R3 557/10) kojim je celokupan novčani iznos kupoprodajne cene (koji u to vreme nije bio isplaćen u celosti) ostavio svojoj deci i to tuženom VV 20.000 evra, a EE i tužilji BB po po 9.000 evra. Ovo zaveštanje je proglašeno na ročištu 03.10.2011. godine u ostavinskom postupku iza pokojnog DD pred Osnovim sudom u Kraljevu O 904/11. Ovaj postupak je prekinut rešenjem O 904/11 od 02.07.2014. godine dok se kao prethodno pitanje u parničnom postupku ne reši punovažnost ugovora o kupoprodaji nepokretnosti i zaveštanja koje je pok. DD zaključio. Na osnovu osnovnog i dopunskog nalaza i mišljenja sudskog veštaka medicinske struke za psihijatriju i neurologiju utvrđeno je da je pokojni DD oboleo, odnosno da je kod njega konstatovana Parkinsonova bolest i demencija 26.04.2008. godine, uz druge evidentirane bolesti (srčane tegobe, nizak krvni pritisak, bolove u kičmi...) i izraženu slabost vida praktično do slepila, što je konstatovano 07.05.2008. godine. Pred kraj života oboleo je i od maligne bolesti. Sporni ugovor o kupoprodaji nepokretnosti od 22.06.2009. godine zaključen je godinu i dva meseca nakon što je prodavcu postavljanja dijagnoza demencije, odnosno godinu i mesec dana od konstatacije da je slepo lice. Prema mišljenju veštaka, pokojni DD nije bio sposoban da zaključi ugovor o kupoprodaji nepokretnosti i sudsko zaveštanja, jer u vreme njihovog zaključenja nije bio sposoban da shvati značaj ovih pravnih poslova i nije mogao racionalno da rasuđuje i da štiti svoja prava i interese. Tužba u ovoj pravnoj stvari je podneta 07.08.2009. godine.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i utvrdio ništavost ugovora o kupoprodaji nepokretnosti od 22.06.2009. godine i sudskog zaveštanja od 19.04.2010. godine proglašenog na ročištu 03.10.2011. godine, sa stanovištem da je tokom postupka nesumnjivo utvrđeno da sada pokojni DD u svojstvu prodavca i zaveštaoca nije bio sposoban da shvati značaj pravnih poslova koje zaključuje, a kako je odredbom člana 56. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) predviđeno da je za zaključenje punovažnog ugovora potrebno da ugovarač ima poslovnu sposobnost koja se traži za zaključenje tog ugovora, to su po stanovištu ovog suda ispunjeni uslovi iz člana 103. stav 1. ZOO da se utvrdi ništavost navedenog ugovora. Kako je odredbom člana 79. Zakona o nasleđivanju propisano da zaveštanje može sačiniti lice koje je navršilo 15 godina života i sposobno je za rasuđivanje, drugostepeni sud je zauzeo isto pravno stanovište u pogledu ocene ispunjenosti uslova da se utvrdi ništavost i ovog pravnog posla u smislu citrane odredbe ZOO.

Suprotno navodima revizije, Vrhovni sud nalazi da je pobijana presuda drugostepenog suda zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

U predmetnoj pravnoj stvari osporava se pravna valjanost ugovora o kupoprodaji nepokretnosti i sudskog zaveštanja zbog nesposobnosti prodavca, odnosno zaveštaoca da shvati značaj ovih pravnih poslova i da štiti svoja prava i interese. U konkretnom slučaju, saslušani veštak je bio izričit u svom zaključku da pokojni DD zbog demencije (koja je progresivna protekom vremena) nije mogao racionalno da rasuđuje prilikom zaključenja ovih pravnih poslova, što je po pravilnom stanovištu drugostepenog suda kompromitovalo njegovu poslovnu sposobnost za zaključenje punovažnih pravnih poslova. Suprotno navodima revizije, ne radi se o razlozima za rušljivost pravnog posla iz člana 111. ZOO jer prodavac nije bio ograničeno poslovno sposoban, već je utvrđeno da on zbog svog zdrastvenog stanja sa izraženom demecijom, Parkinsonovom bolešću i slabovidošću do mere slepila u vreme kada je navedeni ugovor zaključen, nije imao potrebnu poslovnu sposobnost koja se traži za zaključenje ugovora o kupoporodaji nepokretnosti, odnosno radi se o ugovoru poslovno nesposobnog lica u smislu člana 56. stav 1. ZOO, koji je drugostepeni sud pravilno primenio.

Međutim, po stanovištu Vrhovnog suda, u pogledu pravne valjanosti sačinjenog sudskog zaveštanja, sposobnost za rasuđivanje je neophodan uslov zaveštajne sposobnosti prema članu 79. Zakona o nasleđivanju, ali utvrđena nesposobnost zaveštaoca za rasuđivanje u vreme sačinjavanja zaveštanja, a bez potpunog lišenja poslovne sposobnosti zaveštaoca (odnosno bez pokrenutog postupka za lišenje poslovne sposobnosti) jeste razlog za nepunovažnost zaveštanja, ali iz razloga rušljivosti, na šta se revizijom osnovano ukazuje, i to na osnovu člana 166. istog zakona. Naime, tužioci su kao pravni sledbenici - zakonski naslednici pokojnog zaveštaoca DD zainteresovana lica u smislu člana 165. ovog zakona jer su učesnici u prekinutom ostavinskom postupku (koji nije pravnosnažno okončan), koji su dokazali da njihov pravni prehodnik u vreme sačinjavanja zaveštanja nije imao zaveštajnu sposobnost zbog nesposobnosti za rasuđivanje koja je uzrokovana trajnim činiocima. Rokovi propisani odredbom člana 169. stav 1. Zakona o nasleđivanju, prema kojoj se poništaj zaveštanja rušljivog zbog zaveštajne nesposobnosti (i mana zaveštaočeve volje) može zahtevati u roku od jedne godine od dana saznanja za postojanje uzroka ništavosti, a najkasnije u roku od deset godina od dana proglašenja zaveštanja, jesu rokovi zastarelosti, a ne rokovi prekluzivne prirode, pa na njih sud ne pazi po službenoj dužnosti već samo po prigovoru zainteresovane strane. Kako po podacima iz spisa tuženi prigovor zastarelosti nisu isticali, to se Vrhovni sud nije bavio ocenom ovog materijalno-pravnog pitanja. Budući da su pravne posledice poništaja zaveštanja takve da sva ostaviočeva raspolaganja učinjena poništenim zaveštanjem posle takve sudske odluke gube pravnu snagu u celini na osnovu člana 164. Zakona o nasleđivanju, a da je ostavinski postupak iza zaveštaoca pok. DD prekinut, to su po stanovištu ovog suda u konkretnom slučaju pravne posledice rušljivog zaveštanja izjednačene posledicama ništavog, pa je bez uticaja na odluku u ovoj pravnoj stvari to što je zahtevano utvrđenje ništavosti, a ne poništaj zaveštanja.

Na osnovu izloženih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković