Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Miljuš i Jasmine Stamenković, članova veća, u parnici po tužbi tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Zoran Stojkov, advokat u ..., protiv tuženih BB iz ... i VV iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Dragan Milovanović, advokat u ..., odlučujući o reviziji tuženih izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 2Pž 7389/22 od 02.02.2023. godine, u sednici veća održanoj 04.07.2024. godine, doneo je

R E Š E NJ E

USVAJA SE revizija tuženih, UKIDA SE presuda Privrednog apelacionog suda 2Pž 7389/22 od 02.02.2023. godine u II stavu izreke, kojim je preinačena presuda Privrednog suda u Beogradu P 4424/17 od 28.06.2022. godine u stavu VI izreke i odlučeno o tužbenom zahtevu za iznos od 102.199,63 evra sa zakonskom zateznom kamatom od 13.05.2013. godine do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, i u tom delu se predmet vraća drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Privredni sud u Beogrdu je doneo presudu 48P 4424/17 dana 28.06.2022. godine, kojom je u I stavu izreke, odbio prigovor stvarne nenadležnosti tog suda, kao neosnovan; u II stavu izreke dozvolio objektivno preinačenje tužbe učinjeno podneskom tužioca od 14.01.2022. godine; u III stavu izreke odbio osnovni tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obavežu tuženi da tužiocu isplate iznos od 25.714.105,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30.11.2016. godine do isplate, kao neosnovan; u IV stavu izreke odbio osnovni tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tuženi obavežu da tužiocu na ime neisplaćene dobiti isplate iznos od 3.569.850,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30.11.2016. godine do isplate, kao neosnovan; u V stavu izreke delimično usvojio eventualni tužbeni zahtev i obavezao tužene da tužiocu isplate iznos od 97.800,37 evra sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13.05.2013. godine do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate; u VI stavu izreke odbio eventualni tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da se obavežu tuženi da tužiocu isplate iznos od 102.199,63 evra sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13.05.2013. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, kao neosnovan i u VII stavu izreke rešio da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Odlučujući po žalbi tužioca, Privredni apelacioni sud je doneo presudu 2Pž 7389/22 dana 02.02.2023. godine, kojom je u I stavu izreke delimično odbio žalbu tužioca kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu u III, IV i VII stavu izreke; u II izreke preinačio prvostepenu presudu u stavu VI izreke i odlučio tako što je obavezao tužene da tužiocu solidarno plate iznos od 102.199,63 evra sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13.05.2013. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate.

Protiv navedene drugostepene presude u stavu II izreke, tuženi su izjavili dozvoljenu i blagovremenu reviziju, kojom presudu pobijaju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011 ... 10/2023) i odlučio da je revizija osnovana.

Prema činjeničnom stanju koje je utvrdio prvostepeni sud, parnične stranke su bile u ugovornom odnosu po osnovu Ugovora o prenosu udela od 13.05.2013. godine, u kom su tuženi prenosioci a tužilac sticaoc udela u privrednom društvu Azimen DOO Beograd u visini od 10%, od čega od prenosioca BB 2,5%, a od prenosioca VV 7,5%. Predviđeno je da ugovor proizvodi pravno dejstvo od dana zaključenja, odnosno overe, a prema trećim licima narednog dana od dana objavljivanja promene kod Agencije za privredne registre u Registru privrednih subjekata. Ugovor nije overen i po njemu nije izvršena promena u Registru privrednih subjekata. Između istih lica je 13.05.2013. godine zaključen i Ugovor o prenosu udela u Preduzeću za trgovinu, turizam i ugostiteljstvo Sasa DOO Beograd, na osnovu koga tužilac stiče 30% osnovnog kapitala navedenog privrednog društva tako što tuženi BB prenosi tužiocu udeo od 15%, a tuženi VV udeo od 15%. Tužilac je isplatio tuženima iznos od 60.000 evra na ime prenosa udela u privrednom društvu Sasa DOO Beograd i iznos od 100.000 evra na ime naknade za prenos udela u privrednom društvu Azimen DOO Beograd. Među parničnim strankama je nesporno i da je tužilac predao tuženima i iznos od 40.000 evra na ime kupovine udela u poslu u restoranu „Nachos“ u Beogradu, koji posluje u okviru privrednog društva Nachos DOO Beograd, tako da je tužilac isplatio tuženim ukupan iznos od 200.000 evra. U periodu od jula 2013. godine do aprila 2016. godine, tuženi su isplatili tužiocu ukupan iznos od 12.028.798,86 dinara, što iznosi 102.199,63 evra, što po navodu tužioca predstavlja učešće u dobiti tužioca u tri navedena privredna društva u istom periodu, a po navodu tuženih povraćaj plaćenih i primljenih sredstava na ime prenosa udela, zbog odustanka od zaključenja ugovora o prenosu udela, odnosno odustanka od okončanja navedenog postupka. Naime, prvostepeni sud je utvrdio da je tužilac ugovore o prenosu udela sa tuženima raskinuo 30.11.2016. godine dostavljanjem dopisa tuženima sa navodom da isti nisu ispunili svoju obavezu i izvršili prenos udela, što je razlog raskida ugovora. Utvrđeno je da je Nachos DOO Beograd osnovan 10.02.2015. godine, i da je jedini član društva GG, koji nije učesnik ugovornih odnosa između tužioca i tuženih.

Prvostepeni sud je zaključio da nije osnovan primarni tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 25.714.105,00 dinara, sa zakonskom zatezom kamatom, iz razloga što taj iznos tužilac potražuje na ime vrednosti udela u privrednim društvima, a nije stekao udele. Odbija i tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 3.569.850,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na ime dobiti u društvima, sa razloga što tuženi nisu pasivno legitimisani u odnosu na ovaj tužbeni zahtev. U tom delu je drugostepeni sud potvrdio prvostepenu presudu. Prvostepeni sud je obavezao tužene da tužiocu isplate iznos od 97.800,37 evra, kao razliku između naknade za prenos udela koju im je isplatio tužilac i iznosa koji su tuženi isplatili tužiocu, kao i iznos stečenog bez osnova, jer ugovori o prenosu udela nisu realizovani. U tom delu prvostepena presuda nije pobijana. Međutim, na osnovu utvrđene činjenice da su tuženi tužiocu isplatili iznos od 12.028.798,86 dinara, odnosno 102.199,63 evra, što među strankama i nije sporno, prvostepeni sud je odbio eventualni tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tuženi obavežu da tužiocu isplate i iznos od 102.199,63 evra sa zakonskom zateznom kamatom od 13.05.2013. godine do isplate.

Drugostepeni sud smatra da osnovano tužilac navodi u žalbi protiv prvostepene presude da je prvostepeni sud pogrešnom ocenom izvedenih dokaza utvrdio da su tuženi delimično vratili uplaćena sredstva, zbog čega je pogrešno primenjeno materijalno pravo iz člana 132. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev za 102.199,63 evra, zbog čega je prvostepenu presudu u tom delu preinačio, primenom člana 394. stav 3. i 4. Zakona o parničnom postupku. Na osnovu činjenice da su tuženi izjavu o raskidu ugovora od strane tužioca primili 01.12.2016. godine i 05.12.2016. godine, zaključuje da tuženi nisu mogli da izvrše vraćanje primljenog po osnovu raskida ugovora pre samog raskida ugovora. Samim tim, povraćaj primljenih sredstava od strane tuženih nije mogao biti izvršen u smislu člana 132. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima u periodu od 2013. do 15.04.2016. godine, u vreme kada su ugovori još uvek bili na snazi i u postupku izvršenja. Prema razlozima drugostepene presude, činjenica da iz dostavljenih dokaza prvostepeni sud nije utvrdio razlog plaćanja tuženih, ne podrazumeva da se radi o povraćaju uplaćenih sredstava na osnovu ugovora koji su raskinuti nakon navedenih uplata, tuženi tokom postupka nisu dostavili dokaz da je ugovor o prenosu raskinut ranije, pa je pogrešan pravni zaključak da ne postoji obaveza tuženih da tužiocu vrate i iznos od 102.199,63 evra sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13.05.2013. godine, imajući u vidu da tuženi navedeni iznos drže bez pravnog osnova, odnosno da ga drže po osnovu ugovora o prenosu udela od 13.05.2013. godine, i priznanice od 13.05.2013. godine i da nisu dokazali da su nakon raskida ugovora isti iznosi vratili tužiocu. Zbog toga je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i obavezao tužene da tužiocu isplate i taj iznos sa zakonskom zateznom kamatom, pozivom na odredbe člana 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepena presuda je doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 394. Zakona o parničnom postupku, jer je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu na temelju drugačijeg činjeničnog stanja od onog koga je utvrdio prvostepeni sud, a bez otvaranja rasprave pred drugostepenim sudom, na šta osnovano ukazuju tuženi u reviziji.

Drugostepeni sud se pozvao na odredbe člana 394. Zakona o parničnom postupku prema kojima će drugostepeni sud presudom da preinači prvostepenu presudu ako je prvostepeni sud iz činjenica koje je utvrdio izveo nepravilan zaključak o postojanju drugih činjenica na kojima je zasnovana presuda (tačka 3.), te ako smatra da je činjenično stanje u prvostepenoj presudi pravilno utvrđeno, ali da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo (tačka 4.). U konkretnom slučaju, prema izloženim razlozima u drugostepenoj presudi, drugostepeni sud ne prihvata da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da su tuženi tužiocu vratili novčana sredstva koja su primili na ime cene za prenos udela u privrednim društvima, u iznosu od 12.028.798,86 dinara, što je 102.199,63 evra, što je bio i razlog da prvostepeni sud odbije tužbeni zahtev za isplatu istog iznosa. Naprotiv, drugostepeni sud je zaključio da ta novčana sredstva tuženi nisu mogli po tom osnovu isplatiti tužiocu, jer su isplate vršili pre nego što je tužilac raskinuo ugovore dopisom koga su tuženi primili 01.12.2016. i 05.12.2016. godine. Dakle, ne radi se o drugačijoj primeni materijalnog prava od strane drugostepenog suda, već o drugačije utvrđenoj bitnoj činjenici. Drugostepeni sud navodi i da je prvostepeni sud pogrešnom ocenom izvedenih dokaza utvrdio da su tuženi delimično vratili uplaćena sredstva. Međutim, drugostepeni sud nije mogao drugačije ceniti izvedene dokaze od prvostepenog suda bez otvaranja rasprave pred drugostepenim sudom, kako je određeno u članu 394. stav 1. tačka 1. Zakona o parničnom postupku. Nadalje, drugostepeni sud nije mogao izvesti drugačiji zaključak od prvostepenog suda samo na osnovu činjenice o tome kada su tuženi uplaćivali novčane iznose po spornom osnovu tužiocu i kada je tužilac dostavio izjavu o raskidu ugovora tuženima, kada je prvostepeni sud utvrđenje o osnovu, ili svrsi uplata od strane tuženih tužiocu zasnovao i na oceni sadržine priznanica, nalaza veštaka ekonomske struke, a izveo je i dokazivanje saslušanjem parničnih stranaka i svedoka, na osnovu čega je odbio tužbeni zahtev za isplatu navedenog iznosa smatrajući da su ga tuženi platili. Povreda odredaba parničnog postupka od uticaja je na pravilnost odluke o tužbenom zahtevu, u smislu odredbe člana 374. stav 1. ZPP.

Zbog takve bitne povrede odredaba parničnog postupka u donošenju drugostepene presude u pobijanom delu, na koju je napred ukazano, Vrhovni sud je ukinuo drugostepenu presudu i vratio predmet u istom delu drugostepenom sudu na ponovno suđenje, po odredbi člana 415. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković