Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž 5293/22 od 10.11.2022. godine, stavom prvim izreke, odbio kao neosnovane žalbe tužilje i tužene i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P 16173/21 od 15.03.2022. godine, ispravljenu rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P 16173/21 od 13.06.2022. godine, u stavu prvom, trećem, četvrtom i petom izreke. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) i ocenio je da je revizija tužene neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilji je rešenjem Skupštine Grada Prištine, Sekretarijat za zdravstvo, socijalnu i dečiju zaštitu 04 broj 580-4665 od 24.04.1997. godine, kao civilnom invalidu rata I grupe sa 100% telesnog oštećenja trajno, priznato pravo na dodatak za negu i pomoć od strane drugog lica u mesečnom iznosu od 1.586,00 dinara, kao i pravo na ortopedski dodatak, počev od 01.03.1997. godine pa nadalje, sve dok postoje zakonski uslovi za korišćenje ostvarenog prava. Rešenjem istog organa broj 580-12379 od 23.10.1997. godine, tužilji je po istom osnovu priznato pravo na dodatak za negu i pomoć od strane drugog lica i ortopedski dodatak u mesečnom iznosu od 459,00 dinara, počev od 01.08.1997. godine pa nadalje, sve dok postoje zakonski uslovi za korišćenje ostvarenog prava. Rešenjem istog organa broj 580-405 od 07.04.1997. godine, tužilji je priznato pravo na ličnu invalidninu u mesečnom iznosu od 100,00 dinara od mesečnog iznosa lične invalidnine koji pripada vojnom invalidu I grupe i dopunsku ličnu invalidninu u iznosu koji pripada vojnom invalidu I grupe, počev od 01.01.1997. godine pa nadalje, sve dok postoje zakonski uslovi za korišćenje ostvarenog prava, a rešenjem istog organa od 05.08.1997. godine, tužilji je priznato pravo na mesečno novčano primanje u iznosu od 275,00 dinara, počev od 01.04.1997. godine pa nadalje, sve dok postoje zakonski uslovi za korišćenje ostvarenog prava. Počev od 01.03.1999. godine, tužena je obustavila isplatu po navedenim rešenjima. Veštačenjem je utvrđena neisplaćena lična invalidnina za period od 01.03.1999. godine do 30.11.2021. godine u iznosu od 15.694.770,76 dinara, neisplaćeni dodatak za negu i pomoć od strane drugog lica za isti period u iznosu od 15.638.184,60 dinara, neisplaćena dopunska invalidnina za period od 01.03.1999. godine do 28.04.2006. godine u iznosu od 317.794,80 dinara, neisplaćeni ortopedski dodatak u periodu od 01.03.1999. godine do 30.11.2021. godine u iznosu od 4.540.732,15 dinara i neisplaćeno novčano primanje za korisnike čije domaćinstvo nema prihoda u istom periodu u iznosu od 5.182.572,80 dinara. Na navedene iznose tužilji je priznata zakonska zatezna kamata počev od dana dospeća svakog pojedinačnog mesečnog iznosa i to od 25.-og u narednom mesecu za prethodni mesec.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom odredbi člana 172. i 376. Zakona o obligacionim odnosima, zaključili da je tužena odgovorna za štetu koju je tužilja pretrpela usled nezakonitog rada njenog nadležnog organa, koji joj nije isplaćivao ličnu invalidninu, dodatak za negu i pomoć od strane drugog lica, dopunsku invalidninu, ortopedski dodatak i novčano primanje za korisnike čije domaćinstvo nema prihode u spornom periodu, pa je tužbeni zahtev tužilje delimično usvojen i tužena obavezana da tužilji naknadi štetu u visini pojedinačnih mesečnih iznosa sa pripadajućom kamatom. Pri tom je prvostepeni sud zaključio da je potraživanje tužilje delimično zastarelo za period od marta 1999. godine zaključno sa avgustom 2017. godine, u kom delu je tužbeni zahtev tužilje odbijen a u celosti je odbijen tužbeni zahtev u delu za isplatu naknade štete zbog neisplaćivanja mesečnog novčanog primanja za period od 01.03.1999. godine do 25.10.2017. godine, zbog zastarelosti ovog potraživanja.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, odluka drugostepenog suda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 21. Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca („Službeni list SRJ“, br. 24/98, „Službeni glasnik RS“, br. 101/2005.... 111/2009), važećem u vreme prestanka isplate potraživanih naknada, propisano je da su osnovna prava vojnog invalida, između ostalog lična invalidnina, dodatak za negu i pomoć, ortopedski dodatak, a da se procenat vojnog invaliditeta (član 24. stav 2), određuje trajno ili privremeno, srazmerno oštećenju organizma koje je nastalo kao posledica rane, povrede, ozlede ili bolesti zadobijene pod okolnostima utvrđenim ovim zakonom. Odredbom člana 25. istog zakona, propisano je da se prema procentu invaliditeta, vojni invalidi razvrstavaju u deset grupa vojnog invaliditeta i to: I grupa – invalidi sa 100% invaliditeta, kojima je redovan život potrebna nega i pomoć.

Prema odredbi člana 28. stav 1. tog zakona, naknada na ime lične invalidnine se određuje u mesečnim iznosima. Lična i porodična invalidnina, dodatak za negu i pomoć i ortopedski dodatak isplaćuju se po isteku meseca za koji se vrši isplata (član 71).

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca („Službeni glasnik RS“, br. 50/18, koji je stupio na snagu 07.07.2018. godine), izmenjen je član 71. koji sada glasi: Lična, porodična i uvećana porodična invalidnina, dodatak za negu i pomoć, ortopedski dodatak i naknada za vreme nezaposlenosti, usklađuju se jednom godišnje prema kretanju prosečne godišnje zarade bez poreza i doprinosa, u Republici Srbiji u prethodnoj godini na osnovu objavljenih podataka republičkog organa nadležnog za poslove statistike i isplaćuju se unazad. Prelaznim i završnim odredbama ovog zakona i to odredbom člana 114. stav 2. propisano je da lica kojima su do dana stupanja na snagu tog zakona priznata prava po propisima koji su bili na snazi do dana stupanja na snagu tog zakona, ako ta prava nisu propisana tim zakonom, i dalje koriste ta prava pod uslovima, u obimu i na način utvrđen propisima na osnovu kojih su im prava priznata. Pravo na novčanu pomoć koje je ustanovoljeno Zakonom o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica („Službeni glasnik SRS“, br. 54/89), a koje nije predviđeno Zakonom o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca, shodno citiranoj odredbi, i nadalje je pripadalo tužilji.

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

U konkretnom slučaju, nepravilnim radom organa tužene, tužilji je pričinjena šteta, jer joj u periodu od marta 1999. godine do novembra 2021. godine nisu isplaćivani lična invalidnina, ortopedski dodatak, dodatak za tuđu pomoć i negu i mesečno novčano primanje, pri čemu je tužilja ostvarila pravo na isplatu ovih naknada na osnovu konačnih rešenja nadležnog organa tužene, pa je tužena dužna da tužilji pričinjenu štetu naknadi, za period za koji njeno potraživanje nije zastarelo, u smislu odredbe člana 376. u vezi sa članom 186. Zakona o obligacionim odnosima.

Neosnovani su navodi revizije tužene da je materijalno pravo pogrešno primenjeno, jer se radi o povremenim potraživanjima na koje kamata može da teče samo od dana podnošenja tužbe na osnovu člana 279. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima. Suprotno revizijskim navodima tužene, osnov potraživanja tužilje u ovom sporu nije isplata povremenog potraživanja, već naknada štete zbog nezakonitog odnosno nepravilnog rada organa tužene na osnovu odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Pošto se obaveza naknade štete smatra dospelom od trenutka nastanka štete, na osnovu odredbe člana 186. Zakona o obligacionim odnosima, sledi da je tužena u docnji od dana kada je tužilji trebalo da isplati predmetne naknade, a to je 25. dan u narednom mesecu za prethodni mesec, pa od tog dana, a ne od dana podnošenja tužbe sudu, tužena tužilji duguje kamatu na osnovu 277. stav 1. tog zakona.

Neosnovano se revizijom ukazuje da rešenja kojima su tužilji priznata prava na naknade koje su predmet tužbenog zahteva, nisu snabdevena klauzulama pravnosnažnosti i izvršnosti. Ovo kod nesporne činjenice da je po ovim rešenjima tužilji vršena isplata predmetnih naknada sve do marta 1999. godine.

Pravilna je odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 2. i 154. Zakona o parničnom postupku, srazmerno uspehu tužilje u sporu.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je doneo odluku kao u izreci primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković