Protiv navedene pravnosnažne drugostepene presude blagovremenu i dozvoljenu reviziju izjavio je tužilac, kojom presudu pobija zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka učinjenih u postupku pred drugostepenim sudom i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/2011 ... 10/23 – dr Zakon) i zaključio da je revizija tužioca neosnovana.

Pobijana presuda je doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, te bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 390. i 396. stav 1. Zakona o parničnom postupku na koje ukazuje revident navodima da drugostepeni sud nije ocenio bitne žalbene navode. Revizijski sud ocenjuje da u donošenju drugostepene odluke nema takvih propusta u ocenjivanju žalbenih navoda koji bi bili od značaja za pravilnost odluke u smislu člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku i da je drugostepeni sud kao dovoljne razloge na osnovu kojih se može oceniti pravilnost odluke, a u skladu sa odredbom člana 396. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane prvostepenog suda, na osnovu koga je doneta pobijana presuda, parnične stranke su zaključile ugovor 08.03.2016. godine, kojim se tužilac obavezao da izvrši reparaciju zaštitne opreme koju mu iz svog magacina isporučuje tuženi, da po izvršenoj reparaciji opremu vrati tuženom, u svemu prema količini i karakteristikama koje su utvrđene u ponudi. Ugovor je zaključen na period od tri godine, za 2016., 2017. i 2018. godinu, ukupna vrednost zaštitne opreme ugovorena je u visini od 244.200.000,00 dinara sa PDV-om, od čega za 2016. godinu u iznosu od 81.000.000,00 dinara, za 2017. godinu u iznosu od 81.600.000,00 dinara i za 2018. godinu u iznosu od 81.600.000,00 dinara. Količina zaštitne opreme koja je namenjena za reparaciju za svaku godinu bila je okvirno određena u specifikaciji koja čini sastavni deo ugovora. Nivo zaštite koji je trebalo da zadovolje reparirani zaštitni prsluci je ugovoren po standardu NIJ 0101.04, nivo zaštite III A (9mm i 44 Magnum). Tuženi je tužiocu za repariranje zaštitne opreme u 2016. godini shodno članu 4. ugovora uplatio avans od 70% ugovorene vrednosti za tu godinu, odnosno u iznosu od 56.700.000,00 dinara sa PDV- om, i tužiocu isporučio za reparaciju ukupno 640 šlemova i 664 zaštitna prsluka. Tužilac je izvršio reparaciju 664 zaštitnih prsluka uz dostavljanje tuženom izveštaja akreditovane labaratorije, koja je po zahtevu tužioca izvršila ispitivanje uzrokovanih zaštitnih prsluka. Nakon toga je tuženi u skladu sa svojim ovlašćenjima iz člana 9. ugovora od primljene količine od 482 zaštitna prsluka (iz prve tranše) uzorkovao tri komada i uzorke poslao na ispitivanje Institutu bezbednosti BIA, prema čijem izveštaju od 09.11.2016. godine dva uzorka u potpunosti zadovoljavaju deklarisani nivo balističke zaštite, dok jedan zaštitni prsluk nije zadovoljio ugovoreni standard. Zatim je tužilac tuženog pozvao da primi i preostala 182 zaštitna prsluka, ali je to komisija tuženog odbila. Zatim su parnične stranke u toku 2019. godine za tih 182 komada zaštitnih prsluka prihvatili da zajednički uzorkuju prsluke i uzorke pošalju na super veštačenje akreditovanoj labaratoriji u inostranstvu, koje veštačenje je pokazalo da zaštitni prsluci zadovoljavaju traženi standard, te su nakon toga saglasno zapisnikom o kvalitativnom i kvantitativnom prijemu reparirane zaštitne opreme od 16.06.2019. godine konstatovali da je tuženi od tužioca za 2016. godinu primio ukupno 657 zaštitnih prsluka i 637 šlemova. Tuženi je potom dopisom od 16.03.2020. godine pozvao tužioca da preuzme na reparaciju još 174 zaštitna prsluka kako bi u potpunosti opravdao uplaćeni avans za 2016. godinu, našta je tužilac odgovorio da je saglasan sa zahtevom za reparaciju ili isporuku novih prsluka uz predlog za organizovanje sastanka u cilju dogovora o dinamici i realizaciji ugovora, ali da usled proglašenog vanrednog stanja zbog pandemije virusa „korona“ nije u mogućnosti da odmah postupi po zahtevu tuženog u pogledu reparacije 174 zaštitna prsluka. Ukupna vrednost primljenih 657 repariranih zaštitnih prsluka iznosi 49.945.210,08 dinara, pa je za opravdanje uplaćenog avansa tužilac trebalo da reparira još 174 zaštitna prsluka, čija vrednost je 6.754.789,92 dinara, ali u tom delu ugovor nije realizovan. Tužilac je 16.10.2020. godine raskinuo ugovor sa tuženim, sa obrazloženjem da tuženi, osim 664 zaštitna prsluka, tužiocu nije isporučivao nove količine zaštitne opreme radi reparacije, čime smatra da je tuženi prekršio ugovornu obavezu da dostavi zaštitnu opremu u skladu sa ugovorenim rokovima i količinama radi reparacije.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud smatra da tužilac nije opravdao uplaćeni avans za 174 zaštitna prsluka, da je spornost oko isporuke repariranih prsluka za 2016. godinu u pogledu ispunjenja propisanih uslova nivoa zaštite imala za posledicu da među strankama nije došlo do realizacije ugovora za 2017. i 2018. godinu, da je tuženi imao pravo da uskrati isporuku opreme za 2017. i 2018. godinu dok se ne utvrdi navedeno, i da je na opisani način tužilac sprečio realizaciju ugovora u pogledu isporuke preostale ugovorene količine i za 2017. i 2018. godinu. Time je tužilac skrivio raskid ugovora, zbog čega se ne može pozivati na pravo na naknadu štete iz člana 8. stav 3. ugovora, čime je tužbeni zahtev za 17.665.210,01 dinar neosnovan. Sa druge strane, osnovan je protivtužbeni zahtev za isplatu iznos od 6.754.789,92 dinara, koji je tuženi tužiocu uplatio avansno, iz razloga jer nije opravdan isporukom još 174 prsluka, sa zakonskom zateznom kamatom od 07.05.2020. godine kao narednog dana od dana prestanka vanrednog stanja, pa do isplate.

Drugostepeni sud prihvata razloge prvostepenog suda za odluku o tužbenom i o protivtužbenom zahtevu. Ocenjuje da u konkretnom slučaju na strani tuženog ne postoji odgovornost za to što ugovor nije realizovan u celosti. Reparirana oprema u količini od 182 zaštitna prsluka, nakon prve isporučene tranše od 482 zaštitna prsluka, nije odmah mogla da bude primljena od strane tuženog jer nije odgovarala propisanom nivou zaštite, pa samim tim nije bilo celishodno da tuženi isporuči nove količine zaštitne opreme, sve dok se ne završi superveštačenje kako bi se na pouzdan način utvrdio nivo zaštite postignut repariranjem opreme. Nakon završeta superveštačenja tuženi je primio ostatak opreme i pozvao tužioca da preuzme novu količinu radi reparacije, što tuženi nije učinio. Usled pasivnog držanja tužioca ugovor nije realizovan u potpunosti. Drugostepeni sud ocenjuje da Bezbednosno informativna agencija i pored toga što nije bila akreditovana za testiranje zaštitne opreme jeste izvršila laboratorijsku analizu u skladu sa ugovorenim standardom, na osnovu prava tuženog da prilikom prijema repariranih dobara i za sve vreme garancije može da kontroliše propisani nivo zaštite u realnim uslovima kao i da izvrši labaratorijsku analizu balistike.

Revident osporava pravilnost odluka time što osporava kvalifikaciju Instituta za bezbednost BIA, koji nije akreditovana labaratorija za kontrolu kvaliteta balističkog punjenja, pozivajući se na odredbe ugovora prema kojima smatra da je tuženi bio ovlašćen da kontrolu kvaliteta repariranih zaštitnih prsluka vrši isključivo u akreditovanoj labaratoriji, kao i u realnim uslovima na poligonima MUP-a. U tom pravcu su i žalbeni navodi tužioca za koje smatra da su morali biti ocenjeni od strane drugostepenog suda. Dalje, osporava zaključak drugostepenog suda o pasivnom držanju tužioca, isticanjem da je pozivao tuženog da odredi vreme i mesto sastanka na kojem bi bila razmotrena pravna, tehnička i ekonomska pitanja u pogledu dalje realizacije ugovora, dopisom od 03.08.2020. godine. Od trenutka odbijanja prijema repariranih prsluga, pa do momenta pristanka tuženog na superveštačenje protekle su pune tri godine tokom kojih je jedino tužilac insistirao na superveštačenju i nastavku realizacije ugovora. Kako je propustio dalje isporuke ugovorene količine zaštitne opreme tužiocu na reparaciju, tuženi je skrivio raskid ugovora. Ugovor ne daje pravo tuženom da prekine dalju isporuku ugovorenih količina zaštitne opreme čak i u situaciji da utvrdi da neki od repariranih prsluka ne ispunjava propisani nivo zaštite. To bi jedino prouzrokovalo obavezu tužioca da otkloni nedostatke. Kako tuženi nije imao nameru da izvršava svoje obaveze iz ugovora daljim isporukama radi reaparacije zaštitne opreme, tužilac je odustao od daljeg izvršenja ugovora i 16.10.2020. godine obavestio tuženog o raskidu ugovora i tražio isplatu naknade štete u skladu sa članom 8. ugovora, umanjenu za iznos više plaćenog avansa.

Revizijski sud ocenjuje da je neosnovana revizija tužioca, a pobijana presuda pravilna, zašta daje drugačije razloge od nižestepenih sudova.

Revizijski sud ne prihvata ocenu prvostepenog suda da je tužilac skrivio da tuženi ne isporuči zaštitnu opremu za reparaciju u 2017. i 2018. godini, prema stavu tog suda time što nije realizovan ugovor u delu za reparaciju još 174 zaštitna prsluka, čime bi tužilac u potpunosti opravdao avans koji mu je tuženi uplatio za 2016. godinu. Revizijski sud ne smatra ni da je za odluku o tužbenom zahtevu bitno to što je tuženi kontrolisao nivo zaštite reparirane opreme u neakreditovanoj labaratoriji, niti da je od značaja to što je tuženi odbio da primi 182 komada zaštitnih prsluka koje je tužilac reparirao u 2016. godini.

Tužilac zasniva tužbeni zahtev na odredbi člana 8. stav 5. ugovora. Ugovorom od 08.03.2016. godine, koji je izmenjen aneksom broj 1. od 24.03.2016. godine, članom 8. stav 3. ugovoreno je da će tuženi omogućiti tužiocu da okvirnu količinu dobara za reparaciju na godišnjem nivou, a koja predstavlja minimalni zahtev tuženog, preuzme u najviše tri tranše, za svaku od tri godine trajanja ugovora. Stavom 5. tog člana, u slučaju jednostranog raskida ugovora voljom naručioca koji ima obavezu da usluge koje su predmet ovog ugovora naručuje tokom sve 3 godine trajanja ugovora, u slučaju da naručilac u 2017. ili 2018. godine ne dostavi količine ili dostavi količine za reparaciju koje su manje od minimalno ugovorenih, ili da naručilac na bilo koji način propusti da angažuje dobavljača i time ga onemogući da pruži usluge koje su predmet ovog ugovora, naručilac se obavezuje da na ime naknade štete dobavljaču plati 10% ukupno ugovorene vrednosti ovog ugovora. Tužilac se obavezao da najkasnije sedam dana nakon prijema pismenog zahteva tuženog za nabavku u 2017. i 2018. godini, dostavi tuženom menicu u visini ugovorenog avansa sa PDV-om, s tim da ukoliko tuženi ne uputi pisani zahtev tužiocu najkasnije 10 dana nakon isteka prve godine trogodišnjeg ugovora (za 2017. godinu) kao i najkasnije 10 dana nakon isteka prve dve godine trogodišnjeg ugovora (za 2018. godinu), tada tužilac ima pravo da bez prijema pisanog zahteva tuženog dostavi, između ostalog, avansni račun (član 4). Ugovoren je način za kvalitativan i kvantitativan prijem repariranih dobara od strane tuženog, za koje je potrebno da tužilac pre isporuke u akreditovanoj labaratoriji izvrši analizu predviđenog nivoa zaštite i to uzorka uzetog od strane komisije zadužene za kvantitativni i kvalitativni prijem, o čemu je dužan da tuženom dostavi izveštaj o ispitivanju sa napomenom dali testirani uzorak zadovoljava traženi nivo zaštite, od strane akreditovane kontrolne organizacije, i da tuženi može da izvrši kontrolu propisanog nivoa zaštite u realnim uslovima na poligonima MUP-a i labaratorijsku analizu balistike, te da komisija tuženog nakon svake isporuke sačini zapisnik o kvalitativnom i kvantitativnom prijemu repariranih dobara i u slučaju utvrđenih nedostataka tužilac je u obavezi da izvrši ponovo reparaciju u roku od 8 dana od sastavljanja zapisnika, odnosno u roku od 15 dana u slučaju skrivene mane. Činjenica je da je 09.11.2016. godine tuženi odbio da izvrši prijem 182 komada zaštitnih prsluka repariranih od strane tužioca, i da su tek zapisnikom o kvalitativnom i kvantitativnom prijemu reparirane zaštitne opreme od 16.06.2019. godine stranke konstatovale da je tuženi od tužioca za 2016. godinu primio ukupno 657 zaštitnih prsluka, dakle i sporna 182 komada zaštitnih prsluka koje je tuženi najpre odbio da primi (zapisnikom od 09.11.2016. godine). Međutim, u međuvremenu nijedna od ugovornih strana nije postupala po ugovornim odredbama za ispunjenje ugovora za 2017. i 2018. godinu. Ugovorom je predviđena i obaveza tuženog da 10 dana nakon isteka 2016. godine, uputi pisani zahtev tužiocu za 2017. godinu, a najkasnije 10 dana nakon isteka 2017. godine da mu uputi pisani zahtev za 2018. godinu, koji će mu omogućiti da preuzme ugovorenu minimalnu količinu dobara za reparaciju na godišnjem nivou. Tuženi nije postupio po toj obavezi. Tužilac je bio ovlašćen da u situaciji kada nema opravdanja za takav propust tuženog, sam, dakle bez prijema pisanog zahteva tuženog dostavi između ostalog avansni račun za ugovorenu vrednost za 2017. i 2018. godinu i pozove tuženog na ispunjenje ugovorenih obaveza za te godine. Svakako je bio ovlašćen po odredbi člana 324. ZOO da pozove tuženog na ispunjenje obaveze da mu dostavi ugovorene količine za reparaciju za 2017. i 2018. godinu. Dakle, nijedna ni druga strana nisu preduzele ugovorom, a ni zakonom predviđene mogućnosti za realizaciju ugovora za 2017. i 2018. godinu.

Nijedna strana se nije koristila zakonom predviđenim ovlašćenjem za raskid ugovora zbog neispunjenja ugovorne obaveze od strane druge ugovorne strane. Ovo je posebno značajno za osnovanost tužiočevog tužbenog zahteva za naknadu štete. Tužilac je izjavio da raskida ugovor zbog neispunjenja od strane tuženog iako je propustio mogućnost da po isteku 10 dana od završetka 2016. godine tuženom ispostavi avansni račun i da ga pozove na nove isporuke, i da u slučaju da tuženi po pozivu ne postupi, kao savestan poverilac odmah raskine ugovor zbog neispunjenja.

Ugovor koga su parnične stranke zaključile je po svojoj sadržini i pravnoj prirodi ugovor o delu, kojim se tužilac kao poslenik obavezao da za tuženog kao naručioca obavi konkretan posao, a tuženi se obavezao da tužiocu za to plati naknadu (član 600. Zakona o obligacionim odnosima).

Poslenik je dužan da izvrši delo kako je ugovoreno po pravilima posla (član 607. stav 1. ZOO) Ako se u toku izvršenja dela pokaže da se poslenik ne drži uslova ugovora i uopšte da ne radi kako treba, te da će izvršeno delo imati nedostatke, naručilac može upozoriti poslenika na to i odrediti mu primeren rok da svoj rad saobrazi svojim obavezama. Ako do isteka tog roka poslenik ne postupi po zahtevu naručioca, ovaj može raskinuti ugovor i zahtevati naknadu štete (član 608. ZOO). Naručilac je dužan da pregleda izvršeno delo čim je to po redovnom toku stvari moguće i o nađenim nedostacima bez odlaganja da obavesti poslenika (član 614. stav 1. ZOO). Nadalje, naručilac koji je uredno obavestio poslenika da izvršeni rad ima neki nedostatak može zahtevati od njega da nedostatak ukloni i za to mu odredi primereni rok (član 618. stav 1. ZOO). Ukoliko obavljeni posao ima takav nedostatak koji ga čini neupotrebljivim ili obavljen u suprotnosti sa izvričitim uslovima ugovora naručilac može ne tražeći prethodno otklanjanje nedostataka raskinuti ugovor i zahtevati naknadu štete (član 619. ZOO). Dakle, sve odredbe Zakona o obligacionim odnosima koji se tiču ugovora o delu upravo ukazuju da je tuženi imao pravo da od tužioca traži otklanjanje nedostatka na isporučenoj repariranoj zaštitnoj opremi i tek u zavisnosti od daljeg postupanja tužioca je eventualno imao mogućnost da raskine ugovor i u pogledu budućih isporuka. Prema utvrđenom činjeničnom stanju tuženi se nije koristio takvim mogućnostima. Šta više, nije utvrđeno ni da su postojali takvi materijalni nedostaci na isporučenoj zaštitnoj opremi. Sa druge strane, prema opštim odredbama Zakona o obligacionim odnosima o raskidanju ugovora zbog neispunjenja, u dvostranim ugovorima kakav je predmetni, kada jedna strana ne ispuni svoju obavezu, druga strana može ako nije ništa drugo određeno zahtevati ispunjenje obaveze ili pod uslovima predviđenim zakonom raskinuti ugovor prostom izjavom ako raskid ugovora ne nastupa po samom zakonu, a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete. Tuženi nije ispunio ugovorne obaveze za isporuku zaštitne opreme za reparaciju za 2017. godinu, a tužilac ga na to nije pozvao. Prema odredbi člana 129. Zakona o obligacionim odnosima kada u ugovoru sa uzastupnim obavezama jedna strana ne ispuni jednu obavezu druga strana može u razumnom roku raskinuti ugovor u pogledu svih budućih obaveza ako je iz datih okolnosti očigleno da ni one neće biti ispunjene (član 129. stav 1. ZOO). Prema članu 130. ZOO poverilac koji zbog neispunjenja dužnikove obaveze raskine ugovor dužan je to saopštiti dužniku bez odlaganja. U konkretnom slučaju tužilac nije postupao u skladu sa citiranim odredbama zakona da raskine ugovor u razumnom roku, odnosno bez odlaganja, u odnosu na obaveze tuženog da mu isporuči robu radi reparacije za 2017. godinu. Prema takvim okolnostima Vrhovni sud ocenjuje da tužilac nema pravo na naknadu štete zbog neispunjenja ugovorne obaveze tuženog. Obe strane su postupale na način koji nije vodio realizaciji ugovora za 2017. i 2018. godinu, a tužilac se nije koristio ni pravom na blagovremen raskid koji bi mu obezbedio pravo na naknadu štete zbog neispunjenja obaveze na strani tuženog. Prema tome, pravilna je odluka o tužbenom zahtevu, a neosnovana revizija tužioca.

Sa druge strane, kako je ugovor očigledno raskinut, nepostupanjem obeju ugovornih strana, a zatim i izričitom izjavom tužioca, tužilac je u obavezi da tuženom vrati iznos avansa koji mu je tuženi uplatio, a koji nije opravdan izvršenjem ugovorenih obaveza od strane tužioca, u iznosu od 6.754.789,92 dinara, primenom odredaba člana 132. stav 2. ZOO, u konkretnom slučaju sa zakonskom zateznom kamatom od kada je tužilac mogao prema okolnostima slučaja da opravda uplaćeni avans, odnosno od 07.05.2020. godine.

Prema tome, neosnovana je revizija tužioca i u odnosu na pravnosnažnu odluku o protivtužbenom zahtevu.

Prema iznetom je odlučeno kao u izreci po odredbi člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković