Presudom Višeg suda u Vranju Gž 1878/21 od 06.09.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavovima prvom i trećem izreke u odnosu na tuženog Grad Vranje, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se ovaj tuženi obaveže da solidarno sa tuženom Mesnom zajednicom Tibužde, Centralni režijski odbor za izgradnju kanalizacione mreže da tužilji na ime sticanja bez osnova isplati 60.500,00 dinara u pojedinačnim iznosima i sa zakonskom zateznom kamatom čija su visina i datumi dospelosti bliže navedeni u stavu trećem izreke pobijane presude. Stavom trećim izreke, odbačna je tužba tužilje u delu kojim je tražila da se tužena Mesna zajednica Tibužde, Centralni režijski odbor za izgradnju kanalizacione mreže obaveže da solidarno sa tuženim Gradom Vranjeda tužilji na ime sticanja bez osnova isplati 60.500,00 dinara u pojedinačnim iznosima i sa zakonskom zateznom kamatom čija su visina i datumi dospelosti bliže navedeni u stavu trećem izreke pobijane presude. Stavom četvrtim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu četvrtom izreke u odnosu na tuženog Grad Vranje, tako što je tužilja obavezana da tuženom naknadi troškove parničnog postupka od 70.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti odluke do isplate, dok je odbijen zahtev tužilje da se tužena Mesna zajednica Tibužde, Centralni režijski odbor za izgradnju kanalizacione mreže obaveže da joj naknadi troškove parničnog postupka. Stavom petim izreke, tužilja je obavezana da tuženom Gradu Vranje naknadi troškove drugostepenog postupka od 18.000,00 dinara. Stavom šestim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložila da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom (član 404. ZPP).

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP u odnosu na stav prvi izreke drugostepene presude (potvrđujući deo). Imajući u vidu vrstu spora i sadržinu tražene sudske zaštite, način presuđenja i razloge koje su nižestepeni sudovi dali za svoju odluku, u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, odnosno pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, a ne postoji potreba novog tumačenja prava. Pobijanom presudom potvrđena je prvostepena presuda u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužilje da se tuženi obavežu da joj kao investitori projekta izgrade kanalizacionu mrežu do porodične kuće. Odluka drugostepenog suda o osnovanosti ovog tužbenog zahteva zasnovana je na primeni odgovarajućih odredaba materijalnog prava koje su u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog suda, u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom. Posebnom revizijom ne može se pobijati pravnosnažna presuda zbog pogrešne ocene izvedenih dokaza (čime se zapravo osporava utvrđeno činjenično stanje). Iz navedenih razloga odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Na osnovu iznetog, primenom člana 404. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u odnosu na potvrđujući deo pobijane presude u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 468. stav 1. ZPP, propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Odredbom člana 479. stav 6. ZPP, propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Tužba radi sticanja bez osnova podneta je 14.10.2017. godine. Vrednost predmeta spora je 60.500,00 dinara.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na nenovčano i novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra, što znači da se radi o sporu male vrednosti u kome revizija nije dozvoljena, to revizija tužene nije dozvoljena, primenom člana 479. stav 6. ZPP.

Na osnovu iznetog, primenom člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u odnosu na preinačujući deo pobijane presude, Vrhovni sud je našao da su ispunjeni uslovi iz člana 404. ZPP, da se dozvoli odlučivanje o reviziji tužilje, radi ujednačavanja sudske prakse.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u preinačujućem delu na osnovu člana 408. ZPP („Sl. glasnik RS“, br. 72/11...55/14), pa je utvrdio da je revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema do sada utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zaključila ugovor o izgradnji kanalizacione mreže sa Mesnom zajednicom Tibužde, koja je formirala Centralni režijski odbor za izgradnju kanalizacione mreže u Tibuždu. Po tom ugovoru tužilja je izvršila uplatu iznosa od 60.500,00 dinara za izgradnju kanalizacione mreže i za priključenje svog objekta na tu mrežu. Ugovorom je predviđeno da ugovorne strane zajednički izrade kanalizacionu mrežu na teritoriji Mesne zajednice Tibužde. Tužilja je na račun Mesne zajednice uplatila naznačeni novčani iznos. Njeno domaćinstvo nije priključeno na kanalizacionu mrežu jer ista nije ni izgrađena. Utvrđeno je da je račun MZ Tibužde u blokadi na dan 11.04.2018. godine, a da su blokade od 01.03.2003. godine, 05.03.2004. godine i do 06.07.2007. godine. Presudom Osnovnog suda u Vranju P 2566/17 od 05.03.2019. godine, usvojen je tužbeni zahtev prema tuženoj Mesnoj zajednici i u ovom delu ta presuda je postala pravnosnažna.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužilje u delu kojim je tražila da tuženi kao investitori solidarno izgrade kanalizacionu mrežu do tužiljine porodične kuće (u kom delu je drugostepeni sud odbio žalbu tužilje i potvrdio prvostepenu presudu), dok je usvojio tužbeni zahtev tužilje u preostalom delu i tužene solidarno obavezao da tužilji na ime sticanja bez osnova isplate 60.500,00 dinara. Zaključio je i da je neosnovan prigovor nedostatka pasivne legitimacije tuženog Grada Vranja.

Međutim drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu zaključivši da tužbeni zahtev tužilje prema tuženom Gradu Vranju nije osnovan. Ovo iz razloga što tužilja nije zaključila ugovor sa ovim tuženim, već je ugovor zaključila sa Mesnom zajednicom Tibužde, koja je formirala Centralni režijski odbor za izgradnju kanalizacione mreže u Tibuždu. Tuženi Grad Vranje nije primio naznačena novčana sredstva koja je tužilja uplatila, zbog čega nije ni stupio u obligaciono-pravni odnosu sa tužiljom. Dodatna argumentacija drugostepenog suda je da je Mesna zajednica korisnik budžetskih sredstava Grada Vranja, ali takođe ima svojstvo pravnog lica i u okviru prava i dužnosti utvrđenih Statutom i odlukom o osnivanju, pa je kao takav subjekt zaključila ugovor sa tužiljom o subvenciranju za izgradnju kanalizacione mreže i od tužilje primila sredstva koja je uplatila za izgradnju kanalizacione mreže i dobijanje priključka na tu mrežu, te stoga nije došlo do uvećanja imovine na strani tuženog Grada Vranja, zbog čega na strani tuženog Grada Vranja, postoji nedostatak pasivne legitimacije jer tuženi Grad Vranje nije bio u ugovornom odnosu sa tužiljom. Odbacio je tužbu u odnosu na tuženu Mesnu zajednicu Tibužde u smislu odredbe člana 294. stav 1. tačka 4. ZPP, budući da je presudom Osnovnog suda u Vranju P 2566/17 od 05.03.2019. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužilje prema tuženoj Mesnoj zajednici i tužena obavezana da tužilji isplati određene iznose na ime sticanja bez osnova i u ovom delu ta presuda je postala pravnosnažna.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište drugostepenog suda zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Prema Zakonu o lokalnoj samoupravi, organ lokalne samouprave – skupština, odlučuje o osnivanju javnog preduzeća za zadovoljenje javnih interesa. U nadležnosti Skupštine Grada Vranja nalazi se i ovlašćenje za osnivanje i ukidanje mesnih zajednica uključujući i donošenje i verifikaciju vođenja samodoprinosa. Tužilja je sa Mesnom zajednicom Tibužde – Centralnim režijskim odborom za izgradnju kanalizacione mreže zaključila ugovor o uplati novčanih sredstava za izgradnju kanalizacione mreže. U izgradnji kanalizacione mreže učestvovao je Grad Vranje sa delom sredstava. Kanalizaciona mreža nije završena. Tužilja je na ime izgradnje mreže uplatila određeni deo sredstava, a njeno domaćinstvo nije priključeno na kanalizacionu mrežu jer ista nije ni izgrađena. Račun Mesne zajednice Tibužde je već duže vreme blokiran i očigledno je da tužilja ne može od mesne zajednice da povrati uplaćeni novac, bez obzira na postojanje pravnosnažne presude kojom je tužena Mesna zajednica Tibužde obavezana da tužilji vrati uplaćeni novac. Cilj ugovora o izgradnji kanalizacione mreže nije postignut i tužilja ima pravo da traži vraćanje uplaćenog novca. Tuženi Grad Vranje je kao osnivač Mesne zajednice Tibužde solidarno odgovoran sa obavezom mesne zajednice. Ta odgovornost je supsidijarnog solidarnog karaktera. Ako nema novca na računu Mesne zajednice (što je nesporno) onda obaveza isplate uplaćenog iznosa prelazi na teret osnivača Mesne zajednice – Grada Vranja. Iz navedenih razloga, jasno proizlazi da pravno utemeljenje drugostepenog suda o neosnovanosti tužbenog zahteva tužilje prema Gradu Vranje i da na strani tuženog Grada Vranja postoji nedostatak pasivne legitimacije, nije prihvatljivo.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će imati primedbe Vrhovnog suda po istim postupiti i utvrditi da li je u međuvremenu došlo do izgradnje i završetka izgradnje kanalizacione mreže, te da li je domaćinstvo tužilje priključeno na kanalizacionu mrežu i nakon ocene svih dokaza doneti novu odluku.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka jer ista zavisi od odluke o glavnoj stvari.

Na osnovu svega iznetog na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavovima trećem i četvrtom izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković