Primenom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23), revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

U konkretnom slučaju, presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 13360/14 od 27.04.2015. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tužene, da na ime duga za adaptaciju stambenog prostora, stan u ulici ... broj .. stan broj .., na prvom spratu površine 79 m2, plate iznos od 60.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15.05.1995. godine do konačne isplate, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženima na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 402.375,00 dinara. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 5633/17 od 19.10.2017. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda.

O predlogu tužioca za ponavljanje postupka podnetom 29.03.2018. godine, odlučeno je odbijanjem, rešenjem prvostepenog suda P 13360/14 od 31.01.2020. godine, koje je drugostepeni sud potvrdio rešenjem Gž 10164/22 od 15.06.2022. godine, jer je zasnovano na oceni da tužilac nije pružio valjan dokaz na osnovu kojeg bi se moglo zaključiti da nije bio u mogućnosti da iznese nove dokaze i činjenice da nije bio u mogućnosti da saslušanje svedoka predloži u ranijem postupku, a koje bi dovele do drugačije odluke.

Imajući u vidu razloge na kojima je zasnovano pobijano rešenje i navode iznete u reviziji, ovaj sud je ocenio da u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava, što znači da nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, na osnovu čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Prema odredbi člana 420. stav 1. i 2. ZPP stranke mogu izjaviti reviziju protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno završen, ali revizija protiv ovih rešenja nije dozvoljena u sporovima u kojima ne bi bila dozvoljena ni protiv pravnosnažne presude. Stavom 5. istog člana određeno je da je revizija uvek dozvoljena protiv rešenja drugostepenog suda kojim se odbacuje predlog za ponavljanje postupka i rešenje drugostepenog suda kojim se potvrđuje prvostepeno rešenje o odbacivanju predloga za ponavljanje postupka.

Dozvoljenost revizije ceni se primenom odredbe člana 403. stav 3. ZPP, kojim je propisano da revizija nije u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu navedene odredbe, kao i da se u konkretnom slučaju radi o reviziji protiv rešenja kojim je odbijen predlog za ponavljanje postupka, a da vrednost pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, to Vrhovni sud nalazi da revizija nije dozvoljena, primenom odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu iznetog, primenom člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Zahtev tuženih za naknadu troškova odgovora na reviziju je odbijen kao neosnovan, jer navedeni troškovi nisu bili potrebni za odlučivanje u postupku.

Predsednik veća – sudija

Dragana Mirosavljević s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković