Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena Taksi radnja „GG“ je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

S`obzirom na to da je pobijanom drugostepenom presudom ukinuta prvostepena presuda i odlučeno o tužbenom zahtevu, Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23, u daljem tekstu: ZPP) i našao da je revizija tužene neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, majka tužilaca sada pokojna VV (koja se ranije prezivala i ĐĐ) povređena je u saobraćajnoj nezgodi 31.07.2007. godine kao putnik u taksi vozilu koje je bilo u vlasništvu tužene Taksi radnje „GG“, vlasnika DD iz ... i osigurano kod tuženog „Generali osiguranje Srbija“ Beograd. U ovoj saobraćajnoj nezgodi majka tužilaca je zadobila teške telesne povrede u vidu preloma vrata desne butne kosti i preloma gornje i donje grane obe stidne kosti. Vozač EE, radnik tužene taksi radnje, oglašen je krivim za krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Paraćinu K 61/08 od 15.05.2008. godine. Pre povređivanja VV je bila zaposlena u firmi „ŽŽ“ u ... (...) u kojoj joj je 03.09.2007. godine prestao radni odnos otkazom ugovora o radu bez roka iz razloga što više nije bila radno sposobna zbog povreda koje je pretrpela u predmetnoj saobraćajnoj nezgodi. Ocenom nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđena je visina izgubljene zarade pokojne VV od momenta povređivanja 31.07.2007. godine, odnosno od momenta dobijanja otkaza 03.09.2007. godine pa do njene smrti 11.03.2009. godine, a na osnovu zarade koju je ostvarivala u navedenoj firmi (1.388,43 evra mesečno), umanjene za primljenu naknadu zbog nezaposlenosti (345 evra mesečno) . U toku ovog parničnog postupka oštećena VV je preminula, te su u parnicu stupili njeni sin i ćerka kao zakonski naslednici. Utvrđeno je da pok. VV nema drugih zakonskih naslednika, jer se razvela još 2004. godine te nema bračnog druga.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom članova 170. stav 1, 185. stav 3, 897. i 919. Zakona o obligacionim odnosima našao da su tuženi kao vlasnik taksi vozila u kojem se oštećena kao putnik nalazila prilikom štetnog događaja i tuženi osiguravač tog vozila solidarno odgovorni za materijalnu štetu koju je tužilja pretrpela u vidu izgubljene zarade. Stanovište prvostepenog suda je da prema članu 8. stav 1. Zakona o nasleđivanju tužioci kao potomci oštećene (sin i ćerka) spadaju u krug njenih zakonskih naslednika iz prvog naslednog reda i da su u momentu smrti nasledili njenu zaostavštinu koju u skladu sa članom 1. stav 2. i članom 2. istog Zakona čine sva nasleđivanju podobna prava koja su ostaviocu pripadala u trenutku smrti.

Drugostepeni sud je prihvatio stanovište prvostepenog suda u pogledu aktivne legitimacije tužilaca i solidarne odgovornosti tuženih za naknadu traženog vida materijalne štete, dosuđujući tužiocima naknadu u visini utvrđenoj veštačenjem, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja (otvaranja rasprave pred ovim sudom).

Suprotno navodima revizije kojima se osporava samo aktivna legitimacija tužilaca, Vrhovni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo odlučujući o prigovoru nedostatka aktivne legitimacije tužilaca.

Naime, predmet spora je potraživanje naknade materijalne štete u visini izgubljene zarade oštećene koja je preminula u toku trajanja parnice.

Prema odredbi člana 222. stav 1. tačka 1. ZPP, sud utvrđuje prekid postupka kada stranka umre i tako prekinuti postupak se prema odredbi člana 225. stav 1. istog zakona nastavlja kada naslednik preuzme postupak.

Tužioci su se legitimisali za nastavak postupka kao zakonski naslednici preminule tužilje dostavljanjem izvoda iz MKR iz kojih je utvrđeno da su oni njeni potomci – sin i ćerka. U situaciji kada je Zakonom o nasleđivanju propisano da zaostavštinu čine sva nasleđivanju podobna prava koja su ostaviocu pripadala u trenutku smrti (član 1. stav 2), da su osnovi nasleđivanja zakona i testament (član 2.) i da na osnovu zakona ostavioca nasleđuju njegovi potomci koji čine prvi nasledni red (članovi 8. stav 1. i 9. stav 1.), pri čemu je utvrđeno da je pok. VV razvedena, pravilno su nižestepeni sudovi našli da bez obzira na nedostatak pravnosnažnog rešenja o nasleđivanju tužioci mogu da nastave parnicu i ostvare pravno na naknadu traženog vida materijalne štete iza svoje pokojne majke. Ovo posebno ako se ima u vidu da je rešenje o nasleđivanju sudska odluka deklarativnog karaktera kojom se samo utvrđuje (deklariše) ono što važi po sili zakona i da je momenat smrti ostavioca momenat kada se otvara zaostavština, odnosno stiče pravo na nasleđivanje.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud prihvata stanovište nižestepenih suda da su tužioci aktivno legitimisani da nastave parnicu nakon smrti svoje majke i ostvare pravo na naknadu štete, čiji se osnov i visina ne osporavaju revizijom.

Kako nema drugih navoda revizije, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci ove presude.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković