Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 242/22 od 18.02.2022. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P1 149/18 od 27.10.2021. godine u stavu prvom, drugom, četvrtom i petom izreke i odbijen zahtev tužilaca za naknadu troškova postupka po žalbi, kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužioci su blagovremeno izjavili reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23-drugi zakon) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da revizija tužilaca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti, a na koje se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su u vreme donošenja rešenja o otkazima ugovora o radu bili zaposleni kod tuženog, i to: tužilac AA - na poslovima specijalista za ... Zapad u Organizacionoj jedinici Globalna prodaja, funkcija ..., tužilja BB - na poslovima specijalista ... u Organizacionoj jedinici Komercijalno razvijanje, funkcija ..., tužioci VV i GG su obavljali poslove specijaliste za ... u Organizacionoj jedinici Globalna prodaja, funkcija ..., dok je tužilac DD obavljao poslove menadžera za ... u Organizacionoj jedinici Guest experience, funkcija ... . Dana 08.05.2017. godine tuženi je doneo Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova, kao i dve izmene i dopune navedenog Pravilnika, ukinuvši ukupno 88 radnih mesta, sa ukupno 81 izvršiocem, od kog broja 28 radnih mesta bez izvršioca, odnosno poslovi za koje je utvrđeno da njihovo postojanje više nema ekonomsko opravdanje ili da se više neće obavljati u skladu sa merama reorganizacije i restrukturiranja. Takođe, 30.06.2017. godine doneta je Odluka o pokretanju postupka za utvrđivanje viška zaposlenih, a nakon toga, u skladu sa odredbama čl. 153. do 159. Zakona o radu, dana 03.07.2017. godine Predlog Programa rešavanja viška zaposlenih, a potom, dana 18.07.2017. godine, i Program rešavanja viška zaposlenih, koji je objavljen na oglasnoj tabli tuženog i koji je stupio na snagu osmog dana od objavljivanja. Rešenjima tuženog od 27.07.2017. godine tužiocima su po osnovu prestanka potrebe za njihovim radom otkazani ugovori o radu. Izmenom Pravilnika od 14.07.2017. godine ukinuto je radno mesto menadžer aerodromskih usluga. Za obavljanje poslova na tom radnom mestu prijavio se tužilac VV koji je posedovao uglavnom prethodno komercijalno iskustvo, ali nije pokazao adekvatan nivo poznavanja procesa rada vezano za rad aerodroma i ove pozicije tako da nije ispunio uslove za obavljanje ovih poslova, dok je tužilac AA pozvan na razgovor, iako se nije prijavio, ali nije ispunjavao formalne uslove za rad na ovoj poziciji, jer nije imao najmanje osam godina potrebnog radnog iskustva. Na poziv za učešće u procesu selekcije za dva upražnjena radna mesta (specijalista prodaje i specijalista za potvrđivanje specijalnih zahteva) prijavila se tužilja BB koja poseduje VII stepen stručne spreme, ali je bila na intervju za radno mesto koje zahteva IV stepen stručne spreme i nije imala relevantno iskustvo u prodaji karata i pravljenju rezervacija, kao i tužilac DD (na sva upražnjena radna mesta), za kog je nadležna Komisija konstatovala nakon obavljenog intervjua da nema potrebno iskustvo, da ne govori engleski jezik i da ne poznaje poslove prodaje karata tako da nije ocenjen kao adekvatan kandidat po bilo kojoj prijavi. Nijedan od tužilaca nije raspoređen na neko od upražnjenih radnih mesta.

Po nalaženju nižestepenih sudova u konkretnom slučaju nije izvršena diskriminacija prema tužocima. Organizacione promene koje su u Sektoru komercijalnog razvijanja sprovedene bile su radi osavremenjivanja prodaje i prelaska sa agentske prodaje na internu. Ideja je bila da se korisnicima na tržištu bliže pristupi, a to je i bio cilj racionalizacije troškova. Politika zapošljavanja tuženog kod prijema zaposlenih nalaže najpre interno popunjavanje upražnjenih mesta od strane već zaposlenih pa se prvo vrši interno oglašavanje svim zaposlenima putem mejla kako bi se mogli prijaviti. Svi zaposleni koji su se prijavili su pozvani na intervju sa Komisijom. Pri tome tužiocima nije bilo onemogućeno da napreduju niti je postojala takva praksa.

Tužioci su tužbom u ovom sporu tražili utvrđenje i zaštitu od diskriminacije, jer smatraju da su diskriminisani zato što su bili zaposleni kod pravnog prethodnika tuženog i to posebno donošenjem rešenja o otkazu ugovora o radu po osnovu viška zaposlenih, time što su u postupku davanja otkaza neravnopravno tretirani, jer je tuženi – poslodavac najveći broj zaposlenih (51) čiji su poslovi ukinuti, kao i poslovi tužilaca, rasporedio na druge poslove – netransparentno, potajno i bez ikakvih poznatih i javnih kriterijuma, dok je neraspoređivanje tužilaca obrazloženo nepostojanjem upražnjenih radnih mesta i poslova na koje bi oni bili raspoređeni.

Po nalaženju Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev tužilaca radi utvrđenja postojanja diskriminacije i naknade štete, jer nisu učinili verovatnim svoje tvrdnje da su pretrpeli diskriminaciju na radu s obzirom na neko svoje lično, odnosno profesionalno svojstvo, niti su ukazali u odnosu na koje zaposlene (sa kojima se nalaze u uporedivoj ili bitno sličnoj situaciji), su diskriminisani. Činjenica da je tužiocima prestao radni odnos s obzirom da je u postupku rešavanja viška zaposlenih utvrđeno da je za njihovim radom trajno prestala potreba, ne predstavlja akt diskriminacije usled kojeg bi im u ovom sporu bila pružena sudska zaštita, a eventualna nezakonitost u postupanju tuženog prema tužiocima u donošenju rešenja o otkazima ugovora o radu mogla je da bude predmet posebnog sudskog postupka.

Prema članu 21. stav 3. Ustava Republike Srbije i članu 14. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u vezi člana 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju, zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu.

Odredbom člana 2. stav 1. tačka 1) Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“ broj 22/09) propisano je da izrazi "diskriminacija" i "diskriminatorsko postupanje" označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, polnim karakteristikama, nivoom prihoda, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima (u daljem tekstu: lična svojstva).

Prema odredbi člana 5. istog zakona, oblici diskriminacije su neposredna i posredna diskriminacija, kao i povreda načela jednakih prava i obaveza, pozivanje na odgovornost, udruživanje radi vršenja diskriminacije, govor mržnje i uznemiravanje i ponižavajuće postupanje. Neposredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva u istoj ili sličnoj situaciji, bilo kojim aktom, radnjom ili propuštanjem, stavljaju ili su stavljeni u nepovoljniji položaj, ili bi mogli biti stavljeni u nepovoljniji položaj (član 6. Zakona), a posredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva, stavlja u nepovoljniji položaj aktom, radnjom ili propuštanjem koje je prividno zasnovano na načelu jednakosti i zabrane diskriminacije, osim ako je to opravdano zakonitim ciljem, a sredstva za postizanje tog cilja su primerena i nužna (član 7. Zakona).

Prema članu 16. stav 1. navedenog zakona, zabranjena je diskriminacija u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnog odnosa ili uživanje pod jednakim uslovima svih prava u oblasti rada, kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na napredovanje u službi, na stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad jednake vrednosti, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat, kao i na zaštitu od nezaposlenosti.

Prema članu 18. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 ... 95/18), zabranjena je neposredna i posredna diskriminacija lica koja traže zaposlenje, kao i zaposlenih, s obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje, odnosno invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima ili neko drugo lično svojstvo. Odredbom člana 19. istog zakona propisano je da je neposredna diskriminacija, u smislu ovog zakona, svako postupanje uzrokovano nekim od osnova iz člana 18. ovog zakona kojim se lice koje traži zaposlenje, kao i zaposleni, stavlja u nepovoljniji položaj u odnosu na druga lica u istoj ili sličnoj situaciji. Posredna diskriminacija, u smislu ovog zakona, postoji kada određena naizgled neutralna odredba, kriterijum ili praksa stavlja ili bi stavila u nepovoljniji položaj u odnosu na druga lica - lice koje traži zaposlenje, kao i zaposlenog, zbog određenog svojstva, statusa, opredeljenja ili uverenja iz člana 18. ovog zakona, dok je prema članu 20. stav 1. istog zakona, diskriminacija iz člana 18. zabranjena, u odnosu na uslove za zapošljavanje i izbor kandidata za obavljanje određenog posla; uslove rada i sva prava iz radnog odnosa; obrazovanje, osposobljavanje i usavršavanje; napredovanje na poslu; otkaz ugovora o radu.

Iz navedenih zakonskih odredbi proizilazi da je za utvrđenje diskriminacije odnosno diskriminatorskog postupanja potrebno da se lice koje traži zaštitu nalazi u uporedivoj ili bitno sličnoj situaciji u odnosu na drugo lice u odnosu na koje smatra da je diskriminisano, da je pravljenje razlike neopravdano i da je vezano za neko lično svojstvo diskrimisanog lica, a da ukoliko se lice koje traži sudsku zaštitu ne nalazi u takvoj situciji, diskriminacije nema, pa samim tim nema ni povrede prava ličnosti diskriminatorskim postupanjem.

Kako tužioci, u konkretnom slučaju, nisu dokazali da je tuženi prema njima zbog nekog njegovog ličnog svojstva nezakonito postupao, odnosno da su zbog nekog njegovog ličnog svojstva nejednako tretirani u odnosu na druge zaposlene koji su u istoj i sličnoj situaciji, niti su ukazali u odnosu na koje zaposlene su stavljeni u neravnopravan i diskriminisan položaj, pravilna je ocena nižestepenih sudova da tuženi nije izvršio akt diskriminacije prema tužiocima.

Kako nije utvrđeno postojanje akta diskriminacije na radu prema tužiocima, neosnovan je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

Imajući u vidu da tužioci nisu uspeli u postupku po reviziji, to im nisu dosuđeni troškovi ovog postupka, pa je odlučeno kao u stavu drugom izreke, primenom odredbe člana 165. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Jelena Ivanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković