Presudom Višeg suda u Zrenjaninu Kž1 247/23 od 18.03.2024. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljene AA, a prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljene AA, advokat Tihomir Dimković, zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP i člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP u vezi člana 103. stav 1. tačka 6) KZ i člana 104. stav 6. KZ, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev, te ukine pobijane presude, a predmet vrati na ponovno suđenje prvostepenom sudu ili da preinači pobijane presude tako što će protivpravne radnje okrivljene kvalifikovati kao krivično delo ugrožavanje javnog saobraćaja iz člana 289. stav 3. u vezi stava 1. KZ i odbiti optužbu u odnosu na okrivljenu, jer je nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene Vrhovnom javnom tužiocu, u skladu sa odredbom člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća koja je održana bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet te je nakon ocene navoda zahteva, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP branilac okrivljene AA u podnetom zahtevu ističe da se opisane radnje u izreci prvostepene presude ne mogu kvalifikovati kao krivično delo izazivanje opšte opasnosti iz člana 278. stav 5. u vezi stava 1. KZ, već da se radi o krivičnom delu ugrožavanje javnog saobraćaja iz člana 289. stav 3. u vezi stava 1. KZ, te da je sud pravno kvalifikujući radnje okrivljene na navedeni način učinio povredu zakona na štetu okrivljene.

Izloženi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene su, po nalaženju ovog suda, neosnovani.

Krivično delo izazivanje opšte opasnosti iz člana 278. stav 1. Krivičnog zakonika čini onaj ko požarom, poplavom, eksplozijom, otrovom ili otrovnim gasom, radioaktivnim ili drugim jonizujućim zračenjem, električnom energijom, motornom silom ili kakvom drugom opšteopasnom radnjom ili opšteopasnim sredstvom izazove opasnost za život ili telo ljudi ili za imovinu većeg obima. Stavom 5. istog člana propisana je blaža kazna ukoliko je okrivljeni delo učinio iz nehata.

Okrivljena AA je u vreme i na mestu opisanim u izreci prvostepene presude, „u stanju kada je mogla da shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima, svesna svog dela i da njime može dovesti u opasnost telo ljudi, ali je olako držala da do toga neće doći, opšteopasnom radnjom dovela u opasnost telo ljudi, tako što se biciklom, kojim je upravljala, kretala trotoarom ispred MZ „GG“, iz pravca ul. ... u pravcu ulice ..., a da prethodno nije obratila pažnju na pešaka koji se nalazio na navedenom trotoaru, oštećenu mal.BB, usled čega je upravljačem bicikla naletela na mal.oštećenu, koja je usled udara zadobila lake telesne povrede u vidu oguljotine, okrzotine sa okolnim krvnim podlivom (nagnječenje), pri čemu je bila svesna da je njeno delo zabranjeno.“

Po nalaženju Vrhovnog suda, suprotno tvrdnjama branioca okrivljene, u izreci prvostepene presude opisane radnje za koje je okrivljena oglašena krivom (opšteopasnom radnjom dovela u opasnost telo ljudi) sadrže sva zakonska obeležja krivičnog dela izazivanje opšte opasnosti iz člana 278. stav 5. u vezi stava 1. KZ, za koje je i oglašena krivom, a ne bitne elemente krivičnog dela ugrožavanje javnog saobraćaja iz člana 289. stav 3. u vezi stava 1. KZ, kako to neosnovano ističe branilac okrivljene.

Iz navedenih razloga, nalazeći da nižestepenim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, Vrhovni sud je podneti zahtev u ovom delu, ocenio kao neosnovan.

Pored toga, branilac u zahtevu za zaštitu zakonitosti numeriše i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, ali istu obrazlaže sopstvenim tumačenjem utvrđenog činjeničnog stanja, te sopstvenom ocenom dokaza, da se radi o pešačkoj stazi u smislu člana 7. tačka 25. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, odnosno o površini kojom se prvenstveno kreću pešaci, a samim tim i drugi učesnici u saobraćaju, te da je navedene radnje sud trebalo da kvalifikuje kao krivično delo iz člana 289. stav 3. u vezi stava 1. KZ i da je isto, s obzirom na pravnu kvalifikaciju i zaprećenu kaznu zatvora zastarelo u smislu člana 103. stav 1. tačka 6) KZ i člana 104. stav 6. KZ, te da je trebalo odbiti optužbu u odnosu na okrivljenu, na koji način branilac suštinski osporava utvrđeno činjenično stanje i ocenu dokaza u smislu člana 440. ZKP, a koja povreda ne predstavlja dozvoljen razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka u smislu člana 485. stav 4 ZKP, pa se Vrhovni sud u ocenu istih nije upuštao.

Iz iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, Vrhovni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci presude i zahtev odbio kao neosnovan.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                            Predsednik veća-sudija

Maša Denić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 Svetlana Tomić Jokić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković