U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Gordane Komnenić, predsednika veća, dr Ilije Zindovića i Marije Terzić, članova veća, u parnici tužilaca AA, BB, VV, svih ih ..., i GG iz ..., čiji su zajednički punomoćnici Ivana Debeljački i Dijana Saćer Cvetković, advokati iz ..., protiv tuženog DD iz ..., čiji su punomoćnici Mićo Bulat i Ivan Gvozdenac, advokati iz ..., radi činidbe, odlučujući o reviziji tužilaca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2043/23 od 14.09.2023. godine, u sednici održanoj 19.12.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilaca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2043/23 od 14.09.2023. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P 76/2022 od 07.04.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da sud donese presudu kojom će obavezati tuženog da im isplati iznos od 13.721.205,87 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe, te da im naknadi troškove ovog postupka. Stavom drugim izreke, tužioci su obavezani da tuženom naknade troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 250.312,00 dinara.

Apelacioni sud u Novom Sadu je, presudom Gž 2043/23 od 14.09.2023. godine, stavom prvim izreke, žalbu tužilaca odbio i potvrdio presudu Višeg suda u Novom Sadu P 76/2022 od 07.04.2023. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilaca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….18/2020), u vezi odredbe člana 92. Zakona o uređenju sudova (''Službeni glasnik RS'', br. 10/23) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revidenti u reviziji ukazuju na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, međutim, ta bitna povreda nije razlog zbog kog revizija može da se izjavi, na osnovu odredbe člana 407. stav 1. tačka 2. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravni prethodnik tužilaca, pokojni ĐĐ, čiji su tužioci zakonski naslednici, preminuo je 30.11.2020. godine, a po zanimanju je bio advokat. U tom svojstvu, on je u periodu od 2000. godine do 2013/2014 godinu, zastupao d.o.o. ''.... grupaciju'' iz ..., čiji su osnivači bili ŽŽ, EE i tuženi. U periodu dok je zastupao navedeno preduzeće, pokojni ĐĐ je uspešno obavio dva velika posla, čime je doprineo uvećanju kapitala tog preduzeća. U vezi sa tim, osnivači su pregovarali da ĐĐ nagrade za izvršene usluge, tako što bi mu platili iznos od 350.000 evra, odnosno, svaki od osnivača je trebalo da isplati po 1/3 tog iznosa nakon prodaje svog udela koje je posedovao u ovoj grupaciji. Ta isplata bila je i jedna od tačaka dnevnog reda na vanrednoj sednici Skupštine članova društva ''...'' od 17.12.2019. godine pod nazivom ''Donošenje odluke o regulisanju odnosa sa ĐĐ''. Iako su osnivači EE i ŽŽ na toj sednici glasali za donošenje takve odluke, tuženi je glasao protiv, pa odluka nije doneta. Osnivači EE i ŽŽ su isplatili naslednicima pok. ĐĐ (tužiocima) iznose od po 116.000 evra, dok tuženi to nije učinio iako je o tome bilo reči u elektronskoj prepisci od 05.03.2021. godine, koja se vodila oko pregovora sa tuženim u vezi sa prodajom njegovog udela ostalim članovima ''...''. U toj prepisci, ZZ, generalni direktor firme ''... securitas'', koja je ''... grupaciji'' pružala korporativno-investicione usluge, sačinio je obračun potraživanja i obaveza sa kojim se tuženi, načelno, saglasio, a između ostalog jedna od obaveza tuženog je bila i isplata naslednicima pok. ĐĐ iznosa od 116.667 evra, s tim da su tu bila uključena i potraživanja tuženog po osnovu neisplaćenih dividendi od 195.186 evra i isplata po sporazumu od 213.237 evra. Do realizacije tog posla nije došlo. Nakon što je tuženi prodao svoj udeo u ''... grupaciji'', tužilac AA ga je pozvao i rekao mu da treba da isplati novac po dogovoru koji je imao sa njegovim ocem, pa su se s tim u vezi sastali u Hotelu ''...'', ali je taj razgovor završen uvredama. Tuženi je tužbeni zahtev tužilaca osporio, ističući da nije učestvovao ni u kakvom usmenom dogovoru koji je za predmet imao temu „obaveza isplate iznosa od 116.000,00 dinara nakon prodaje osnivačkog udela u PD ''...'' d.o.o. Vrbas“ i nije se obavezao ni na kakvu obavezu prema advokatu ĐĐ. Suprotno tome, ukazao je da je glasao protiv takvog predloga ostala dva osnivača. U vezi sa imejl prepiskom kojom je izrazio saglasnost na dostavljeni obračun, ukazao je da se radi o obračunu kao delu celokupnog pravnog posla prodaje, odnosno otkupa njegovog udela koji je imao karakter ponude pošto je važio isključivo u slučaju zaključenja tačno određenog ugovora sa tačno određenom sadržinom, uslovima i elementima, međutim, do sklapanja takvog ugovora nije došlo.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužilaca odbili, nalazeći da ne postoji pravni osnov obaveze tuženog na isplatu traženog iznosa naslednicima pok. ĐĐ, jer postojanje pravnog osnova tužioci nisu dokazali, a bili su dužni na osnovu odredbe člana 228.-231. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 148. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da ugovor stvara prava i obaveze za ugovorne strane. Poverilac u obaveznom odnosu je ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti je savesno u svemu kako ona glasi na osnovu odredbe člana 262. stav 1. istog Zakona.

Na osnovu odredbe člana 228. Zakona o parničnom postupku, stranka je dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika, u skladu sa ovim Zakonom. Stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarenje prava, ako zakonom nije drugačije propisano, na osnovu odredbe člana 231. stav 2. istog Zakona. Ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice primeniće pravila o teretu dokazivanja, na osnovu odredbe člana 231. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

U konkretnom slučaju, tužioci svoju tvrdnju da imaju dospelo potraživanje u odnosu na tuženog po osnovu duga koji je neisplaćen njihovom pravnom prethodniku nisu dokazali, a bili su dužni na osnovu gore navedenih odredbi zakona.

Navodi revizije tužilaca kojima se osporava ocena dokaza i ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje nisu od uticaja na odlučivanje o njihovoj reviziji. Načelo slobodne ocene dokaza propisano odredbom člana 8. Zakona o parničnom postupku, karakteriše odsustvo zakonom utvrđenih pravila o izboru dokaza i njihovom rangiranju prema dokaznoj snazi. Sud u svakom konkretnom slučaju, shodno rezultatu istraživanja, slobodno formira svoje uverenje o dokazanim, odnosno nedokazanim činjenicama, a slobodna ocena dokaza podrazumeva i slobodu izbora dokaznih sredstava. Revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, na osnovu odredbe člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. tog Zakona, što ovde nije slučaj.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu njegov ishod.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u izreci doneo primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković