Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Navodi revidenta da je učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP su neprihvatljivi jer se ne ukazuje na procesnu odredbu koju drugostepeni sud nije primenio ili je pogrešno primenio a što je uticalo ili moglo uticati na odluku po žalbi.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilje su suvlasnice u jednakim delovima na kat. parc. br. ..., pov. 17 ari i 58m² i kat. parc. br. ..., površine 16 ari, 42m² (obe upisane u list nepokretnosti broj ... KO ...), koje zemljište je po vrsti u građevinskom području a po kulturi njiva druge klase. Predmetne nepokretnosti tužilje su nasledile od majke 2012. godine. Planom generalne regulacije naselja Rumenka („Službeni list Grada Novog Sada“, br. 10/2000... 4/2007) kat. parcela broj ... je većim delom namenjena za površinu ostale namene – zaštitno zelenilo, a samo malim delom za površinu javne namene – regulacija ulice Kanalska, dok je kat. parcela broj ... u celosti planirana za površinu ostale namene – zaštitno zelenilo. Prema važećem Planu generalne regulacije naseljenog mesta Rumenka („Službeni list Grada Novog Sada“, broj 21/15), predmetne parcele imaju potpuno istu namenu. Lokalitet je opremljen uličnim instalacijama, vodovodom i kanalizacijom i mrežom elektronskih komunikacija a delimično je opremljen i elektroenergetskim i gasnim instalacijama. Gradnja na predmetnom zemljištu nije dozvoljena, niti je dozvoljena sadnja invazivnih vrsta biljaka. Tužilje nepokretnost koriste za poljoprivrednu proizvodnju. Veštačenjem je utvrđeno da je tržišna vrednost predmetnih parcela 4.042,00 dinara po m² što s obzirom na površinu čini ukupno iznos od 13.831.724,00 dinara.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, nižestepeni sudovi su utvrdili da je tuženi tužiljama povredio pravo na imovinu (povređen je član 58. Ustava Republike Srbije i član 1-1 Protokola uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda) pa su tuženog obavezali na isplatu tržišne vrednosti zemljišta koje je u svojini tužilja i obavezali tužilje da trpe da se tuženi upiše kao vlasnik svojine na opisanim nepokretnostima. Pri tome, nižestepeni sudovi su ocenili da je regulacionim planom naselja Rumenka iz 2000. godine utvrđena namena spornog građevinskog zemljišta. Urbanističko planiranje pretpostavlja postojanje rokova za realizaciju planova zbog čega urbanistički planovi moraju sadržavati rokove sprovođenja i realizaciju istih jer se u protivnom gubi svrha planiranja. Time se stvara neizvesnost kod vlasnika nepokretnosti ne samo u pogledu obima već i okvirne dužine trajanja ograničenja prava i dužine trajanja obaveze koju moraju trpeti. Plan tuženog vezano za naznačene parcele morao bi biti realizovan u razumnom roku jer u protivnom postoji povreda prava tužilja na mirno uživanje imovine. To predstavlja osnov za dosudu naknade tužiljama jer kontinuirano neprivođenje nameni parcela tužilja uz istovremeno istrajavanje na utvrđenoj nameni predstavlja neizvesnost za tužilje i to prevazilazi razumnu meru trpljenja. To ukazuje da je došlo do narušavanja ravnoteže između javnog i privatnog interesa na štetu tužilja.

Suštinski zemljište je usvajanjem planskog dokumenta van prometa a njenom vlasniku su preostale samo obaveze da trpi postojanje planiranog zaštitnog zelenila i da plaća dažbine na tu nepokretnost. Činjenica da tužilje predmetno zemljište koriste kao poljoprivredno, nije od posebnog značaja jer tuženi može pristupiti ozelenjavanju, odnosno formiranju zaštitnog zelenila na spornom zemljištu u bilo koje vreme čime bi tužilje nesmetano bile u celosti lišene sadržine prava svojine.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tuženog ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, što je za posledicu imalo i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje.

Prema članu 58. Ustava Republike Srbije zajemčeno je mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1) i propisano da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2). Prema stavu 3. te odredbe zakonom se može ograničiti način korišćenja imovine. Pravo na zaštitu imovine garantovano je i članom 1. Protokola 1 uz Konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda. Pravo svojine podrazumeva tri modaliteta: uzus, fruktus i abuzus (pravo korišćenja, ubiranja plodova i raspolaganja). Međutim, prema stavu 3. člana 58. Ustava Republike Srbije, pravo svojine može biti ograničeno. Određena ograničenja prava svojine predviđena su i stavom 3. člana 1. Protokola 1 uz Konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda gde je predviđeno da je državi dopušteno da primenjuje zakone koje smatra potrebnim kako bi regulisala korišćenje imovine. Takvo regulisanje korišćenje ili upotreba imovine mora biti u skladu sa opštim interesom.

U konkretnom slučaju tuženi je doneo planski akt o uređenju građevinskog zemljišta na tom potesu. Međutim, realizacija planskih akata zahteva određeno vreme. Velika distanca u realizaciji tih planskih akata može dovesti do povrede mirnog uživanja prava na određenoj nepokretnosti i bez oduzimanja. Međutim, u ovoj pravnoj stvari, utvrđeno je da je predmetno zemljište po kulturi poljoprivrednog karaktera. Tužilje su izjavile da naznačeno zemljište koriste kao poljoprivredno zemljište i nisu tvrdile da im je onemogućena prodaja naznačenih parcela niti da je neko bio zainteresovan za kupovinu istih ali je odustao iz razloga što su naznačene parcele obuhvaćene planskim dokumentom tuženog u vezi realizacije određenih urbanističkih rešenja. Iz toga proizlazi da u nižestepenom postupku nije utvrđeno na koji način je povređeno pravo tužilja u pogledu realizacije njihovih svojinskih prava u smislu ograničenja prava na predmetnim nepokretnostima.

Iz navedenih razloga, nižestepene presude su ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će radi pravilne primene materijalnog prava, upotpuniti činjenično stanje tako što će utvrditi na koji način je tužiljama povređeno njihovo pravo, odnosno da li je njihovo pravo svojine na spornoj imovini prekomerno ograničeno, da li je usvajanjem regulacionog plana tužiljama smanjena mogućnost uživanja sporne imovine u prihvatljivom kapacitetu ili je to njihovo pravo u osetnoj meri suženo i prevazilazi razumnu meru trpljenja, te da li je narušena ravnoteža između javnog i privatnog interesa na štetu tužilja.

Nakon pravilnog utvrđenja svih relevantnih činjenica, i ocenom istih, sud će doneti zakonitu odluku.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka jer zavisi od ishoda spora.

Na osnovu svega iznetog shodno članu 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković