Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23), i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod tužene bila u radnom odnosu na određeno vreme počev od 2016. godine, na poslovima ... . Ministarstvo zdravlja Republike Srbije je 12.12.2017. godine dostavilo tuženoj obaveštenje da joj od strane Komisije za davanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnih sredstava, Zaključkom od 28.11.2017. godine data saglasnost za prijem u radni odnos na neodređeno vreme osam izvršilaca. Na osnovu te saglasnosti v.d. direktora tužene BB doneo je 28.12.2017. godine odluku o raspisivanju konkursa za prijem pet izvršilaca u radni odnos na neodređeno vreme, među njima i jednog izvršioca za obavljanje poslova ..., koji oglas je istog dana objavljen. Odlukom Upravnog odbora tužene od 09.01.2018. godine poništen je konkurs, iz razloga što je isti raspisan u skladu sa aktom o sistematizaciji radnih mesta koji je donet suprotno važećim zakonskim propisima. Tužilja je, kao učesnik konkursa obaveštena o njegovom poništaju, pisanim obaveštenjem od 08.02.2018. godine. Tužilja je 12.03.2018. godine tuženoj podnela zahtev za prijem u radni odnos po poništenom konkursu. Rešenjem Ministarstva zdravlja br. 119-05-593/2017-04 od 19.04.2018. godine, koje je tuženoj dostavljeno 23.04.2018. godine, BB razrešen je dužnosti v.d. direktora tužene, a na istu dužnost imenovan je VV, rešenjem istog ministarstva br. 119-05-192/2018-04 od 24.04.2018. godine, koje je tuženoj dostavljeno 27.04.2018. godine. Tužilja je 23.04.2018. godine sa tuženom zaključila ugovor o radu broj ../18, kojim je zasnovala radni odnos na neodređeno vreme počev od 25.04.2018. godine, na poslovima ..., koji ugovor je za tuženu potpisao BB, v.d. direktor. Na sednici Upravnog odbora tužene održanoj 24.04.2018. godine, pod brojem 666/18 doneta je jednoglasna odluka da se ponište svi pravni akti i radnje koje je BB doneo nakon donošenja rešenja o njegovom razrešenju i obustave svi započeti postupci u cilju realizacije istih, sa daljim instrukcijama načelniku pravne službe za postupanje u tom pravcu. U izvršenju ove odluke novi v.d. direktor tužene dr VV, doneo je rešenje br. ../18 od 26.04.2018. godine, kojim je stavio van snage ugovor o radu broj ../2018 od 23.04.2018. godine.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilje, sa obrazloženjem da Zakonom o radu nije predviđeno da se ugovor o radu zaključen na neodređeno vreme, kao dvostrani pravni posao, stavlja van snage odlukom poslodavca. Osim toga, smatrao je da to što je ugovor o radu koji je zaključio prethodni v.d. direktora tužene BB sa tužiljom 23.04.2018. godine, a koji je prethodno, 19.04.2018. godine, razrešen sa te funkcije do imenovanja novog direktora 24.04.2018. godine – 27.04.2018. godine, kada je rešenje o imenovanju od strane tužene primljeno i zavedeno, nije predviđena kao povreda procedure zasnivanja i osnov prestanka radnog odnosa Zakonom o radu, kao ni drugim aktima tužene – Pravilnikom o radu i Statutom tužene, te da je samim tim prethodni v.d. direktora tužene do stupanje na dužnost novog v.d. direktora tužene 27.04.2018. godine, bio ovlašćen da odlučuje o pravima i obavezana zaposlenih odnosno da zaključi ugovor o radu sa tužiljom, zbog čega sporni ugovor u ovom slučaju obavezuje tuženu, posebno imajući u vidu činjenicu da je rešenje o razrešenju prethodnog direktora od strane tužene primljeno i zavedeno 23.04.2018. godine, kao i da tužena nakon toga nije tražila poništaj takvog ugovora. Prvostepeni sud je smatrao i da sporno rešenje novog v.d. direktora tužene od 26.04.2018. godine nije doneto ni na osnovu člana 179. Zakona o radu, niti na osnovu Pravilnika o radu tužene iz 2013. godine, kojima su propisani uslovi za prestanak radnog odnosa. S ozirom na to da je zaključio da je sporno rešenje nezakonito prvostepeni sud je isto poništio i obavezao tuženu da tužilju vrati na rad primenom člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tužene, preinačio prvostepenu presudu i odbio, kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, sa obrazloženjem da je v.d. direktora tužene primio u radni odnos tužilju zaključenjem ugovora o radu 23.04.2018. godine, bez obzira na okolnost što je konkurs poništen odlukom Upravnog odbora tužene od 09.01.2018. godine, jer Upravni odbor tužene je bio ovlašćen da u sprovođenju mera u okviru svoje nadležnosti takav konkurs poništi, a takva odluka Upravnog odbora nije bila osporavana, čime je i proizvela pravno dejstvo, te da nije bilo osnova da se u skladu sa poništenim konkursom pristupi zaključenju ugovora o radu na neodređeno vreme, kako je to učinjeno u konkretnom slučaju. Osim toga drugostepeni sud je smatrao, da s obzirom na to da je u konkretnom slučaju od strane Ministarstva zdravlja tuženoj dostavljeno obaveštenje koje je primljeno kod tužene 25.12.2017. godine, da je Komisija za davanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnih sredstava dala saglasnost za prijem u radni odnos na neodređeno vreme za popunjavanje slobodnih odnosno upražnjenih radnih mesta, međutim, da iz tačke 2. ovog obaveštenja proizlazi da je ista data uslovno i to ukoliko postoje obezbeđena sredstva u 2017. godini i da se po osnovu navedene saglasnosti ne mogu tražiti dodatna sredstva, te da stoga nisu bili ispunjeni uslovi za novo zapošljavanje u situaciji kada je Zakonom o budžetskom sistemu, koji je lex specialis u odnosu na Zakon o radu, bilo propisano da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih odnosno upražnjenih radnih mesta, te da stim u vezi da nije bilo uslova za zaključenje ugovora o radu sa tužiljom, i sa kojih razloga radni odnos sa tužiljom nije zasnovan u skladu sa zakonom predviđenom procedurom. Po shvatanju drugostepenog suda, sporni ugovor o radu suprotan je prinudnim propisima sadržanim u odredbama Zakona o budžetskom sistemu, zbog čega novi v.d. direktora tužene VV je u skladu sa svojim ovlašćenjima i na temelju pravilne primene člana 103. Zakona o obligacionim odnosima doneo rešenje čiji poništaj tužilja traži. Prilikom odlučivanja drugostepeni sud je imao u vidu i to da sporni ugovor o radu ne ispunjava ni uslov da ostane na snazi u kontekstu odredbe člana 105. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, pri činjenici da je upravo zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme bila odlučujuća pobuda zbog koje je isti i zaključen, a u situaciji kada nisu bili ispunjeni uslovi za zasnivanje radnog odnosa na navedeni način.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud odlučio kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio, kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje.

U konkretnom slučaju, v.d. direktora tužene primio je u radni odnos tužilju na osnovu ugovora o radu od 23.04.2018. godine, uprkos činjenici da je konkurs za prijem u radni odnos poništen odlukom Upravnog odbora tužene br. 54/2018 od 09.01.2018. godine i uprkos činjenici što je shodno članu 135. Zakona o zdravstvenoj zaštiti („Službeni glasnik RS“, br. 107/2005 ... 113/2017), koji je bio na snazi u periodu od 25.12.2017. godine do 30.11.2018. godine, v.d. direktora tužene bio razrešen dužnosti rešenjem Ministarstva zdravlja Republike Srbije od 23.04.2018. godine. S obzirom na to da je ugovor o radu sa tužiljom zaključen 23.04.2018. godine, nakon što je Upravni odbor tužene doneo odluku broj 54/2018 od 09.08.2018. godine kojom je poništen konkurs za prijem u radni odnos i od strane razrešenog v.d. direktora tužene (19.04.2018. godine), samim tim je novoimenovani v.d. direktora tužene na osnovu odluke Upravnog odbora, a u skladu sa svojim ovlašćenjima i na osnovu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima doneo rešenje kojim se samo deklariše apsolutna ništavost ugovora protivnog imperativnim propisima, sa kojih razloga to rešenje nije nezakonito. Naime, primenu odredbi Zakona o obligacionim odnosima, kao opšteg propisa ugovornog prava kod ocene punovažnosti ugovora, a s tim u vezi i osporenog rešenja, ne isključuje Zakon o radu, kao specijalni zakon. Stoga, kako je suprotno osnovnim načelima ugovorenog prava, ugovor o radu sa tužiljom zaključen nakon što je poništen konkurs za prijem u radni odnos i od strane razrešenog v.d. direktora tužene, to je ugovor o radu i po oceni Vrhovnog suda suprotan prinudnim propisima i dobrim običajima, a stim u vezi ništav na osnovu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, sa kojih razloga osporeno rešenje tužene nije nezakonito, odnosno nije doneto suprotno zakonu.

S ozirom na to da sporno rešenje tužene nije nezakonito, to nisu ispunjeni uslovi da se tužilja vrati na rad primenom člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Stoga se revizijom neosnovnao ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Vrhovni sud je cenio i ostale revizijske navode i zaključio da se njima ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazlagani.

Sa napred navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković