Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11...10/23-drugi zakon) Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, dok se zbog bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP revizija ne može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac Republika Srbija – Ministarstvo odbrane – Vojnograđevinski centar „Beograd“ upisana je u Listu nepokretnosti .. KO ... kao korisnik kat. parcela: .. (površine 15 ari 62 m2) i .. (površine 16 ari 75 m2), gradsko građevinsko zemljište u državnoj svojini. Tužena BB upisana je kao držalac objekta na parceli .. površine 174 m2 i objekta na parceli .. površine 9 m2 - zgrade za koje nije utvrđena delatnost, izgrađenih bez odobrenja za gradnju. Između Vojnograđevinske direkcije „Beograd“ u svojstvu zakupodavca i privrednog društva „Tranzit“ iz Petrovaradina, čiji je osnivač i zakonski zastupnik bio tuženi AA, zaključen je ugovor o zakupu navedenih kat. parcela .. i .. ukupne površine 32,43 ara, kao zemljišta stambene namene u ..., radi uskladištenja građevinskog materijala, na period od 5 godina, računajući od 01.06.1995. godine, uz obavezu zakupca da parcele u slučaju potrebe zakupodavca za zemljištem iz bilo kog razloga i u bilo koje vreme oslobodi od svih lica i stvari i preda zakupodavcu u primljenom stanju, uz otkazni rok za predaju zemljišta od 3 meseca računajući od zahteva zakupodavca da mu se vrati zemljište (član 2.), uz ugovorenu zakupninu od 3,5 dinara/1 ar (ukupno 113,50 dinara), koju je zakupac dužan da plaća do 05. u mesecu za tekući mesec. Protekom ugovorenog roka zakupa, privredno društvo „Tranzit“ kao zakupac nije vratilo tužiocu kao zakupodavcu predmetne parcele u posed, niti je zaključilo aneks ugovora kojim bi se produžio zakupodavni odnos. Dana 11.08.2005. godine, tuženi AA se obratio Ministarstvu odbrane (ovde tužiocu) sa zahtevom za otkup navedenih katastarskih parcela.

Tužilac je 18.02.2009. godine, podneo Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv privrednog društva „Tranzit Plus“ DOO iz Petrovaradina radi predaje predmetnih kat. parcela slobodnih od lica i stvari, s obzirom da je nakon isteka zakupodavnog odnosa isto nastavilo da ih koristi, dok je privredno društvo „Tranzit Plus“ DOO podnelo tužbu 27.08.2009. godine protiv ovde tužioca radi utvrđenja prava svojine na predmetnim kat. parcelama (koju je povuklo 2011. godine). Rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu 21.03.2012. godine otvoren je i zaključen stečajni postupak nad privrednim društvom „Tranzit Plus“ DOO Petrovaradin. Predmetno zemljište i objekte izgrađene na njima nastavio je da koristi tuženi AA. Između tuženog AA kao prodavca i tužene BB kao kupca zaključen je 15.03.2010. godine ugovor o kupoprodaji od 15.03.2010. godine (overen u Osnovnom sudu u Novom Sadu Ov3 562/11 dana 01.02.2011. godine) čiji predmet je nepokretnost-poslovni objekt P+G (deo P sa natkrivenom terasom i magacinom) u ..., Ulica ... br. .., sagrađen bez građevinske dozvole, između ostalog, i na spornim kat. parcelama .. i .. KO ..., u kojem je konstatovano da su navedene parcele državna svojina Republike Srbije, sa pravom korišćenja Ministarstva odbrane i da je prodavac, kao i njegovi pravni prethodnici u nesmetanoj državini parcela preko 50 godina što je osnov za sticanje prava svojine održajem na njima, odnosno po osnovu gradnje i da su parcele predmet spora radi ispražnjenja i predaje u posed po tužbi Republike Srbije (a da je deo poslovnog objekta koji je u funkciji carinskog skladišta na kat. parceli .. izdao u zakup „Venam Grup“ iz Novog Sada na određeno vreme u trajanju od tri godine). Ugovor je aneksiran dva puta. Prvim aneksom od 16.05.2013. godine (overenim u Osnovnom sudu u Novom Sadu Ov3 6164/13 dana 20.05.2013. godine) ustanovljeno je pravo doživotnog plodouživanja u korist prodavca na predmetnim nepokretnostima (uz preciziranje predmeta kupoprodaje kao pet objekata: porodično stambeni, poslovni prostor u stambenoj poslovnoj zgradi, garaže, pomoćni objekt-nadstrešnica i ekonomski objket-šupa). Drugim aneksom od 04.11.2013. godine (overenim u Osnovnom sudu u Novom Sadu Ov3 562/11 dana 05.11.2013. godine) pojedinačni objekti koji su predmet kupoprodaje označeni su rednim brojevima od 1- 5, sa površinom svakog objekta.

Deo ovih nepokretnosti je najpre tuženi AA izdavao u zakup trećem pravnom licu, a potom je to činila tužena BB u periodu od 12.05.2010. godine do 01.11.2014. godine. Pravnosnažnom presudom Višeg suda u Novom Sadu P 40/14 od 09.02.2017. godine, usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno da su navedeni kupoprodajni ugovor i oba aneksa (koji su tuženi međusobno zaključili) ništavi i obavezani su tuženi da predmetne parcele predaju u državinu tužiocu oslobođene od svih lica i stvari i objekata koji se nalaze na istima (po tužbi ovde tužioca), a odbijeni su protivtužbeni zahtevi ovde tuženih usmerenih na utvrđenja prava svojine na predmetnim parcelama. Veštačenjem je utvrđeno da zakupnina za navedene dve parcele u vremenskom periodu od decembra 2010. godine zaključno sa avgustom 2021. godine, iznosi ukupno 5.322.299,01 dinar. U vreme zaključenja rasprave pred prvostepenim sudom u državini predmetnih parcela se nalaze tuženi. Tužilac je 15.12.2020. godine, pokrenuo postupak izvršenja presude Višeg suda u Novom Sadu P 40/14 od 09.02.2017. godine, koji nije pravnosnažno okončan.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja na osnovu odredbi članova 214., 219., 277. stav 1. i 371. Zakona o obligacionim odnosima nižestepeni sudovi su usvojili primarni (glavni) tužbeni zahtev, obavezujući tužene da tužiocu solidarno isplate mesečne iznose zakupnine za period od decembra 2010. godine zaključno sa avgustom 2021. godine, bliže navedene u izreci prvostepene presude u iznosu od ukupno 5.322.299,01 dinar sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog pojedinog mesečnog iznosa do isplate, kako je to bliže navedeno u tom stavu izreke. Istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja su ocenili neosnovanim, jer potraživanje stečenog bez osnova zastareva u opštem desetogodišnjem roku iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima.

Kod utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su zaključili da je glavni tužbeni zahtev osnovan (zbog čega nije bilo mesta odlučivanju o eventualnom tužbenom zahtevu) i da tuženi imaju obavezu da tužiocu po osnovu pravnog instituta upotrebe tuđe stvari u svoju korist iz člana 219. Zakona o obligacionim odnosima za period decembar 2010. godine zaključno sa avgustom 2021. godine isplate iznos od ukupno 5.322.299,01 dinara, utvrđen veštačenjem, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog pojedinog mesečnog iznosa do isplate.

Prema članu 219. Zakona o obligacionim odnosima-ZOO, kad neko tuđu stvar upotrebi u svoju korist, imalac može zahtevati, nezavisno od prava na naknadu štete, ili u odsustvu ove, da mu ovaj naknadi korist koju je imao od upotrebe. Prema članu 277. ovog zakona, dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj Saveznim zakonom. Prema članu 214. ovog zakona, kad se vraća ono što je stečeno bez osnova, moraju se vratiti plodovi i platiti zatezna kamata i to, ako je sticalac nesavestan, od dana sticanja, a inače dana podnošenja zahteva.

Kod iznetog, revizijom se neosnovano osporava pravilnost primene materijalnog prava. Pravni osnov tužbenog zahteva je upotreba tuđe stvari u svoju korist, konkretno predmetnih kat. parcela, što daje legitimaciju tužiocu kao korisniku parcela koje su u državnoj svojini, da zahteva naknadu zbog upotrebe tih stvari bez pravnog osnova. Tužbeni zahtev je pravilno usmeren prema oba tužena, što proizlazi iz člana 219. Zakona o obligacionim odnosima kao posebnog vida sticanja bez osnova koji stvara obligaciju u kojoj je ovlašćeni držalac stvari ovlašćen da potražuje korist od upotrebe stvari i to od onih lica koji su tu stvar upotrebili za sebe, dakle u svoju korist. Ta korist se ogleda u visini cene zakupa predmetnih parcela, imajući u vidu da je zakupnina vrednost koja se dobija od korišćenja stvari, koji su u ovom slučaju, tuženi tokom celog spornog perioda bez ikakvog osnova i bez plaćanja bilo kakve naknade koristili za sebe. Naime, tokom postupka utvrđeno da je tužilac dao u zakup na određeno vreme u trajanju od 5 godina predmetne parcele pravnom licu (počev od 01.06.1995. godine), čiji je vlasnik bio tuženi AA, zakupodavni odnos je istekao 01.06.2000. godine, istekom roka na koji je zaključen, a zakupac nije predao predmetne parcele tužiocu kao zakupodavcu, zbog čega je tužilac tužbom podnetom Osnovnom sudu u Novom Sadu dana 18.02.2009. godine zahtevao vraćanje predmetnih parcela, manifestujući svoju volju da ih vrati u posed. Budući da je tuženi AA i nakon isteka zakupodavnog odnosa i bez pravnog osnova nastavio da koristi parcele tužioca sve do 2010. godine, kada je njima raspolagao kao fizičko lice u korist ovde tužene BB kao fizičkog lica, ugovorivši za sebe pravo doživotnog plodouživanja, postoji njihova solidarna odgovornost da tužiocu naknade korist koju su ostvarili od upotrebe predmetnih parcela. Osim toga, i nakon donošenja pravnosnažne presude Višeg suda u Novom Sadu P 40/14 od 09.02.2017. godine, kojom su obavezani da vrate predmetne parcele tužiocu, tuženi su ostali u njihovoj državini, tako da se ne može govoriti da su savesni sticaoci i da nisu znali da se neosnovano obogaćuju na račun tužioca.

Pravilno su nižestepeni sudovi odbili kao neosnovan istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja tužioca primenom člana 371. Zakona o obligacionim odnosima kojim je propisano da potraživanje zasterava za 10 godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti, pa kako za potraživanje nastalo iz sticanja bez osnova nije propisan ni jedan drugi rok zastarelosti, te kako je tužilac tužbu podneo 02.12.2020. godine, prvi iznos na ime sticanja bez osnova koji tužilac osnovano potražuje u visini cene zakupa jeste potraživanje za mesec decembar 2010. godine. Suprotno navodima revizije, u konkretnom slučaju nema mesta primeni člana 375. ZOO koji propisuje poseban rok zastarelosti za potraživanje zakupnine koji iznosi tri godine, jer u konkretnom slučaju izvor obligacije nije u ugovoru o zakupu (koji je još 2000. godine prestao da postoji), već sticanje bez osnova zbog čega se ovde primenjuje desetogodišnji rok iz člana 371. ZOO.

Preostalim revizijskim navodima se napada pravilnost činjeničnog stanja kao nepotpuno i pogrešno utvrđenog, što ne može biti razlog za izjavljivanje revizije na osnovu člana 407. stav 2. ZPP.

Na osnovu izloženog, primenom člana 414. stav 1. ZPP Vrhovni sud je odlučio kao u izreci ove presude.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković