Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 3514/22 od 08.09.2022. godine stavom prvim izreke, potvrđena je presuda Osnovnog suda u Obrenovcu P 586/2019 od 07.06.2021. godine u delu stava prvog izreke, kojim je obavezan tuženi da tužiocima AA i BB isplati na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove iznos od po 75.000,00 dinara i za pretrpljeni strah iznos od 70.000,00 dinara sve sa zakonskom zateznom kamatom od 07.06.2021. godine do isplate, kao i u delu stava četvrtog izreke kojim je obavezan tuženi da tužiocima AA i BB solidarno isplati nagradu za angažovanje punomoćnika advokata u mirnom postupku naknade štete u iznosu od 15.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana nastupanja izvršnosti odluke do isplate i u tom delu žalba tuženog se odbija kao neosnovana. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Obrenovcu P 586/2019 od 07.06.2021. godine u stavu drugom izreke i u preostalom delu stava četvrtog izreke, tako što se odbija kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje VV da se obaveže tuženi da tužilji isplati: na ime naknade materijalne štete na putničkom vozilu marke „Seat ...“ reg. br. ... iznos od 396.220,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 07.06.2021. godine do isplate i na ime naknade za angažovanje punomoćnika advokata u mirnom postupku naknade štete u iznosu od 6.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe do isplate, kao i zahtev tužilaca AA i BB da im tuženi solidarno isplati zakonsku zateznu kamatu na iznos naknade od 15.000,00 dinara za angažovanje punomoćnika advokata u mirnom postupku počev od 22.03.2016. godine pa do nastupanja izvršnosti odluke. Stavom trećim izreke preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu šestom izreke presude Osnovnog suda u Obrenovcu P 586/2019 od 07.06.2021. godine, tako što je obavezan tuženi da tužiocima AA i BB na ime troškova postupka solidarno isplati iznos od 303.600,00 dinara, a tužilji VV da tuženom „Generali osiguranje Srbija“ a.d.o. Beograd, na ime troškova postupka isplati iznos od 31.000,00 dinara sve u roku od 15 dana od prijema prepisa presude.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužilja VV je blagovremeno izjavila reviziju, pobijajući drugostepenu presudu u stavu drugom izreke (u preinačujućem delu) i u pogledu odluke o troškovima postupka, a tuženi pobijajući drugostepenu presudu u potvrđujućem delu sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Po oceni Vrhovnog suda u konkretnom slučaju nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse, kao ni novog tumačenja prava, pa nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog, propisani odredbom člana 404. stav 1. ZPP.

Predmet tražene pravne zaštite je naknada nematerijalne štete zbog pretrpljene saobraćajne nezgode. Tužiocima AA i BB su dosuđeni odgovarajući iznosi naknade štete zbog pretrljenog fizičkog bola i pretrpljenog straha. Navodi iz revizije tuženog da je nejasno da li se saobraćajna nezgoda dogodila ili nije dogodila ukazuju na osporavanje utvrđenog činjeničnog stanja, a osnov za reviziju ne može biti nepotpuno ili pogrešno utvrđeno činjenično stanje. Revident se ne poziva na drugačije odluke u pogledu istog ili sličnog činjeničnog stanja. Stoga nema osnova da se posebna revizija razmatra u smislu ujednačavanja sudske prakse.

Iz napred iznetih razloga Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke na osnovu člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije tužene u odnosu na stav prvi izreke drugostepene presude, u smislu člana 410. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da revizija tuženog je nedozvoljena.

Shodno odredbi člana 403. stav 2. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi naknade štete je podneta 22.03.2016. godine. Vrednost pobijanog dela je 790.781,00 dinara.

Imajući u vidu da vrednost predmeta spora pobijanog dela presude ne dostiže zahtevani revizijski cenzus, proizilazi da je revizije tuženog nedozvoljena.

U skladu sa iznetim odlučeno je kao u stavu drugom izreke na osnovu člana 413. ZPP.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u preinačujućem delu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP pa je utvrdio da je revizija tužilje VV, osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 01.01.2015. godine u ... dogodila se saobraćajna nezgoda u kojoj je učestvovalo putničko motorno vozilo marke VW „Golf ..“, reg. broj ..., kojim je u trenutku saobraćajne nezgode upravljao GG i putničko vozilo marke „Seat ...“ reg. br. ..., vlasništvo tužilje VV, a kojim vozilom je upravljao DD. Tom prilikom u svojstvu putnika u vozilu marke „Seat ....“ nalazili su se AA, BB i ĐĐ. Vozilo marke VW „Golf ...“ u trenutku saobraćajne nezgode bilo je osigurano kod tuženog polisom obaveznog osiguranja od auto-odgovornosti. Prema nalazu i mišljenju veštaka saobraćajne struke od 11.03.2016. godine, priloženom od strane tužilaca, proizilazi da je saobraćajna nezgoda nastala kao posledica propusta vozača putničkog vozila marke VW „Golf ..“. Međutim, prema nalazu i mišljenju - ekspertize saobraćajne nezgode komisije veštaka od 23.03.2015. godine urađena na zahtev tuženog, kao i nalaza i mišljenja departmana za saobraćaj fakulteta tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu od 08.11.2018. godine, koje saobraćajno veštačenje je odredio sud, isključena je mogućnost da su oštećenja na označenim vozilima nastala u saobraćajnoj nezgodi na način naveden u tužbi. Utvrđeno je da je oštećenje na vozilu „Seat ...“ u velikom procentu, tj. u visini od 396.220,00 dinara i da predstavlja totalnu štetu.

Prvostepeni sud je u pogledu zahteva tužilje VV za naknadu materijalne štete pošao od činjenice da se ista ima smatrati trećim licem, te da u smislu člana 178. stav 4. ZOO ima pravo na naknadu materijalne štete.

Apelacioni sud nije prihvatio ovakvu argumentaciju prvostepenog suda u odnosu na tužbeni zahtev tužilje VV. Zaključuje da se ista ne može smatratiti trećim licem, te da ista (po osnovu člana 178. stav 4. ZOO), s obzirom da je vlasnik vozila kao opasne stvari koja je učestvovala u saobraćajnoj nezgodi, te da nema pravo na naknadu štete po tom osnovu. Dalje, drugostepeni sud zaključuje da iz nalaza veštaka, proizilazi da (mišljenje departmana za saobraćajni fakultet tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu od 08.11.2008. godine), u predmetnoj saobraćajnoj nezgodi oštećenja na predmetnom vozilu nisu mogla nastati na opisani način kako je naznačeno u tužbi i kako je prvostepeni sud zaključio, pa imajući u vidu činjenicu da tužilja VV nije dokazala koja su oštećenja na vozilu, koja su prouzrokovala totalnu štetu na vozilu i da su nastala upravo kao posledica predmetne saobraćajne nezgode, odnosno nije dokazala uzročno posledičnu vezu između postupanja vozača vozila, osiguranog kod tuženog, te obima visine štete na predmetnom vozilu kao posledicu nezgode. Na tužilji VV shodno članu 231. ZPP bio je teret dokazivanja. Kako svoje tvrdnje nije dokazala, to je preinačena prvostepena presuda i tužbeni zahtev tužilje odbijen kao neosnovan.

Po oceni Vrhovnog suda ovakvo pravno stanovište drugostepenog suda u odnosu na preinačujući deo presude, nije prihvatljivo. Naime, iz nalaza i mišljenja veštaka, oštećenja na vozilu tužilje nisu mogla nastati u predmetnoj saobraćajnoj nezgodi na način na koji tvrdi tužilja. Komisija veštaka se nije izjašnjavala da li je do saobraćajne nezgode moglo da dođe na opisani način, tj. kako su tvrdili tužioci, svedoci i kako je prezentovano u skici lica mesta koja je napravljena od službenih lica – policije, prilikom obavljanja uviđaja. Radi se o zimskom periodu, na kolovozu i pored kolovoza je bilo snega, to je vidljivo iz priloženih fotografija i iz zapisnika o uviđaju. Ako nema dokaza da je saobraćajne nezgode bilo, onda bi takav nalaz veštaka bio prihvatljiv. Međutim, iz izvedenih dokaza jasno proizilazi da je do saobraćajne nezgode došlo, i da postoje određena oštećenja na vozilu tužilje.

Drugostepeni sud je pošao od pogrešne primene materijalnog prava, što je za posledicu imalo i nepravilno utvrđeno činjenično stanje iako je otvorena bila rasprava pred drugostepenim sudom i izvođeni određeni dokazi. Pravilno je stanovište drugostepenog suda da se tužilja VV ne može smatrati trećim licem. Međutim, ista kao vlasnik vozila ima pravo na naknadu štete za oštećenja na vozilu, a shodno utvrđenoj krivici, tj. u zavisnosti ko je prouzrokovao saobraćajnu nezgodu. Tih podataka u spisima predmeta nema, a što je od bitnog značaja za ocenu osnovanosti naknade i visinu naknade štete na predmetnom vozilu. Imajući u vidu sadržinu nalaza i mišljenja veštaka proizilazi da nije izvršena prostorna vremenska analiza uzroka i toka saobraćajne nezgode, a što je od ključnog značaja za utvrđivanje krivice u pogledu nastanka predmetne saobraćajne nezgode. Ta činjenica i njeno pravilno utvrđenje opredeliće da li postoji ili ne postoji osnov vezano za tužilju za naknadu materijalne štete na predmetnom vozilu.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će imati u vidu primedbe Vrhovnog suda, po istima postupiti, zatražiti da se izvrši detaljna dopuna nalaza i mišljenja veštačenja, a radi pravilnog utvrđivanja uzroka i toka saobraćajne nesreće i utvrđivanja postojanja krivice u vezi iste. Po potrebi izvešće se i drugi dokazi i nakon pravilne ocene svih izvedenih dokaza sud će doneti pravilnu odluku.

Kako odluka o troškovima postupka zavisi od odluke o glavnoj stvari to je ista morala biti ukinuta.

Imajući u vidu napred izneto, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci pod 3.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković