Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23 – drugi zakon), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju u postupku pred drugostepenim sudom, dana 05.01.2019. godine, u ranim jutarnjim časovima (oko 04,00 časova) u ..., u ulici ... ispred kafića „GG“, tužilac je u vidno alkoholisanom stanju, bez ikakvog povoda, kamenom razbio staklo na zadnjoj šoferšajbni vozila tuženog BB, koji je u tom trenutku upravljao vozilom, u kojem se nalazio i tuženi VV kao suvozač. Po izlasku tuženog BB iz vozila, tužilac je fizički nasrnuo na njega, koji je izbegavši udarac tužioca, potom udario tužioca pesnicama po glavi i nosu. Nakon pada tužioca na tlo, oba tužena su prišla tužiocu, udarajući ga pesnicama i šutirajući ga nogama u predelu glave i tela. Veštačenjem preko sudskog veštaka medicinske struke – hirurga, utvrđeno je da je kritičnom prilikom tužilac zadobio jednu tešku telesnu povredu (prelom nosne kosti sa pomeranjem kosnih elemenata) koja je sa velikom verovatnoćom nastala usled udaraca pesnicom u predelu glave i četiri lake telesne povrede (razdernu ranu na glavi sa desne strane, otok kapka levog oka sa hematomom sa desne strane, krvni podliv na čelu sa desne strane i nagnječenje levog ramena sa dislokacijom zgloba) nastalih šutiranjem nogama u predelu glave i tela, u vezi kojih je trpeo fizičke bolove i strah čiji su intenzitet i dužina trajanja bliže opisani u nalazima i mišljenjima veštaka. Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Negotinu Spk 7/19 od 28.03.2019. godine, prihvaćen je Sporazum o priznanju krivičnog dela Sk br. 7/19 od 20.03.2019. godine zaključen između zamenika OJT u Negotinu i ovde tuženog BB kao optuženog, usled čega je oglašen krivim zbog krivičnog dela teška telesna povreda iz člana 121. stav 1. Krivičnog zakonika učinjenog prema ovde tužiocu kao oštećenom sa umišljajem i u uračunljivom stanju, a tužilac je upućen na parnicu radi ostvarivanja imovinsko-pravnog zahteva. U odnosu na ovde tuženog VV odbačena je krivična prijava da je učestvovao u tuči sa tužiocem i tuženim, čime bi učinio krivično delo učestvovanje u tuči iz člana 123. stav 1. Krivičnog zakonika, jer je u skladu sa načelom oportuniteta i odlaganja krivičnog gonjenja kao osumnjičeni uplatio određeni iznos u humanitarne svrhe.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja (nakon otvaranja rasprave), drugostepeni sud je usvojio žalbu tuženih, ukinuo prvostepenu presudu u usvajajućem delu (stavovi prvi i drugi izreke) kojima je bilo odlučeno o tužbenom zahtevu tužioca usvajanjem istog u odnosu na svakog od tuženih ponaosob zavisno od težine telesnih povreda koje su mu naneli do iznosa bliže navedenih u tim stavovima za tražene vidove nematerijalne štete (fizički bol i strah), kao i odluku o troškovima parničnog postupka i odlučio tako što je odbio tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete za tražene vidove štete odnosu na svakog od tuženih ponaosob zavisno od težine telesnih povreda koje su mu naneli do visine ukupno traženih iznosa (praveći očiglednu pogrešeku u stavu četvrtom izreke kada je prilikom odlučivanja u odnosu na tuženog VV naveo da je reč o teškoj telesnoj povredi umesto lakoj telesnoj povredi). Prilikom ovakvog odlučivanja, drugostepeni sud se rukovodio time da je tužbenim zahtevom traženo da se tuženi obavežu da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog nanošenja teške telesne povrede u vidu pretrpljenih fizičkih bolova i straha solidarno isplate iznose od po 200.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate, koji zahtev je odbijen prvostepenom presudom (stavovima trećim i četvrtim izreke), koja je u tom delu postala pravnosnažna jer nije bilo žalbe tužioca. Imajući u vidu da tužbeni zahtev za solidarno obavezivanje štetnika za naknadu štete u smislu odredbi člana 206. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) sadrži u sebi i zahtev za pojedinačno obavezivanje svakog od štetnika posebno prema njihovom doprinosu u izazivanju štetnih posledica po oštećenog, zaključio je da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za odlučivanje o tužbenom zahtevu posebno u odnosu na svakog od tuženog prema težini telesne povrede koju su naneli tužiocu (kako je to smatrao i prvostepeni sud), smatrajući da je u konkretnom slučaju utvrđeno koji deo štete potiče od svakog od njih.

Shodno tome, zaključio je da bi tuženi BB trebalo da tužiocu naknadi štetu prouzrokovanu nanošenjem teške telesne povrede (udarcem tužioca u glavu), a tuženi VV štetu prouzrokovanu nanošenjem lakih telesnih povreda (šutiranjem tužioca u predelu glave i tela nogama), koja se u oba slučaja svodi na pretpljene fizičke bolove i strah, na osnovu člana 200. u vezi članova 154. stav 1., 155. i 158. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO). Imajući u vidu intenzitet i dužinu trajanja fizičkih bolova i straha kod tužioca usled zadobijenih povreda, te da kod njega nisu nastupile trajne štetne posledice, drugostepeni sud je u skladu sa odredbom čl. 200. stav 2. ZOO našao da pravična naknada štete tužiocu za pretrpljene fizičke boleve u slučaju teške telesne povrede iznosi 30.000,00 dinara, a u slučaju lakih telesnih povreda iznosi 20.000,00 dinara, dok za pretpljeni strah u slučaju teške telesne povrede iznosi 20.000,00 dinara, a u slučaju lakih telesnih povreda iznosi 15.000,00 dinara. Međutim, odbio je u celosti postavljeni tužbeni zahtev (kojim je za svaki od vidova štete tražen iznos od po 200.000,00 dinara) u odnosu na oba tužena. Ovo stoga što je ceneći prigovor podeljene odgovornosti koji su istakli tuženi u smislu odredbe člana 192. ZOO-a, imajući u sve okolnosti konkretnog slučaja (da je tužilac u vidno alkoholisanom stanju bez razloga najpre oštetio vozilo tuženog BB, a zatim ga i fizički napao), našao je da je tužilac kao oštećeni doprineo u celosti da šteta nastane, ocenivši njegov doprinos šteti na 100%, tako da mu ne pripada tražena naknada štete ni prema jednom od tuženih.

Osnovani su navodi revidenta da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepravilno i nepotpuno utvrđeno.

Prema članu 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima -ZOO, ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Prema članu 158. ovog zakona, krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili krajnjom nepažnjom. Prema članu 192. stav 1. ZOO, oštećenik koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu. Prema stavu 2. ovog člana, kad je nemoguće utvrditi koji deo štete potiče od oštećenikove radnje, sud će dosuditi naknadu vodeći računa o okolnostima slučaja. Prema članu 206. stav 1. istog zakona, za štetu koju više lica prouzrokuju zajedno, svi učesnici odgovaraju solidarno.

U konkretnom slučaju, tužbenim zahtevom je traženo obavezivanje oba tužena da tužiocu solidarno naknade nematerijalnu štetu usled nanetih teških telesnih povreda i to za pretrpljene fizičke bolove i strah u iznosima od po 200.000,00 dinara (koji je postavljen još u tužbi). Ovako postavljeni tužbeni zahtev je pravnosnažno odbijen od strane prvostepenog suda (stavovi treći i četvrti izreke prvostepene presude). Tokom sudskog postupka, sudski veštak se izjasnio da je tužilac kritičnom prilikom zadobio tešku telesnu povredu (prelom nosne kosti sa pomeranjem koštanih elemenata) koja je sa velikom verovatnoćom nastala udarcem pesnice u predelu nosa i četiri lake telesne povrede (razderna rana na glavi sa desne strane, otok kapka levog oka sa hematomom sa desne strane, krvni podliv na čelu sa desne strane i nagnječenje levog ramena sa dislokacijom zgloba nastalih šutiranjem nogama u predelu glave i tela) koje su nastale šutiranjem nogama u predleu glava i tela. Nakon obavljenog veštačenja preko sudskih veštaka medicinske struke, tokom kojih se sudski veštak hirurg izjasnio o vrsti i težini telesnih povreda koje je tužilac pretrpeo i mehanizmu nastalih povreda, tužilac nije vršio preinačenje tužbe već je ostao pri prvobitno postavljenom tužbenom zahtevu.

S druge strane, drugostepeni sud je utvrdio (nakon otvaranja rasprave) da je tuženi BB najpre udario tužioca pesnicama po glavi i nosu, a da su potom oba tužena, a nakon pada tužioca na tlo, prišla tužiocu, udarajući ga pesnicama i šutirajući ga nogama u predelu glave i tela. Ovo bi ukazivalo da je samo tuženi BB odgovoran za nastalu tešku telesnu povredu, a oba tužena za nastale lake telesne povrede.

U situaciji kada se traži solidarno obavezivanje štetnika da oštećenom naknade štetu, ako se utvrdi da su oba štetnika učestvovala u prouzrokovanju šette (ovde nanošenju telesne povrede), o tužbenom zahtevu se, u slučaju njegove osnovanosti, odlučuje obavezivanjem štetnika da oštećenom naknade štetu do određenog iznosa solidarno, a u preostalom delu ukoliko je jedan od njih u većoj meri odgovoran za nastanak štete samo bi taj štetnik bio obavezan da nadoknadi razliku do punog obima štete. U konkretnom slučaju, nije tako postupljeno jer je drugostepeni sud smatrao da je odbijanjem tužbenog zahteva da se obavežu tuženi da solidarno tužiocu naknade pretrpljenu nematerijalnu štetu za nanete teške telesne povrede nije odlučeno pravnosnažno u celosti o postavljenom tužbenom zahtevu, već da ima mesta o razdvajanju tužbenog zahteva u odnosu na svakog od tuženih prema težini telesnih povreda koje su naneli tužiocu jer zahtev za solidarno obavezivanje štetnika za naknadu štete u smislu odredbi člana 206. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) sadrži u sebi i zahtev za pojedinačno obavezivanje svakog od štetnika posebno prema njihovom doprinosu u izazivanju štetnih posledica po oštećenog. Međutim, ukoliko bi se prihvatilo kao pravilno ovakvo stanovište nižestepenih sudova, iako tužilac nije tražio naknadu štete usled pretrpljenih lakih telesnih povreda, drugostepeni sud je, nakon ukidanja prvostepene odluke i odlučivanja o tužbenom zahtevu, prevideo da je u nanošenju teške telesne povrede učestvovao samo tuženi BB, a da su u nanošenju lakih telesnih povreda učestvovala oba tužena. Pri tome, veštačenjem nije razjašnjeno koliko je svaka od tih povreda za sebe dovela kod tužioca do nastupanja fizičkih bolova i straha i sa kolikim intezitetom za svaku od njih, odnosno da li su fizički bolovi i strah za tešku telesnu povredu konzumirani u sebi fizičke bolove i strah za laku telesnu povredu.

Pri tome, kada se radi o prigovoru podeljene odgovornosti i doprinosu tužioca sud ima ovlašćenje da oceni taj doprinos po slobodnoj oceni u smilu člana 232. ZPP. Međutim, taj doprinos se može kretati u određenom rasponu ali ne do 100%, jer bi u tom slučaju to značilo da je oštećeni sam sebi naneo telesne povrede, odnosno prouzrokovao štetu, što ovde ne bi bio slučaj i nije u duhu člana 192. ZOO. Tačno je da tužilac inicirao događaj u kojem su njemu nanete teška telesna povreda od strane prvotuženog i lake telesne povrede od strane obojice tuženih. Međutim, drugostepeni sud je morao da ima u vidu da je on tom prilikom bio u alkoholisanom stanju, što tuženima nije moglo ostati nepoznato, da su bili u vozilu i da su mogli nastaviti kretanje i tako izbeći sukob, što nisu učinili, već je po zaustavljanju vozila i izlasku iz vozila prvotuženi udarcem u predelu glave naneo tužiocu tešku telesnu povredu ( u čemu nije učestvovao drugotuženi), a da su kada je pao na zemlju oba tužena udarala tužioca nogama u predelu glave i tela i time mu nanala laku telesenu povredu.

Iz tih razloga, pobijana drugostepena presuda je ukinuta, kao i odluka o troškovima parničnog postupka jer ista zavisi od odluke o glavnoj stvari i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom suđenju, drugostepeni sud će ponovo odlučiti o žalbi tuženih na prvostepnu presudu, razjasniti sve bitne činjenice od kojih zavisi pravilna primena materijalnog prava i doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Sledstveno izloženom, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković