U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branke Dražić, predsednika veća, Marine Milanović i Vesne Mastilović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji su punomoćnici Snežana Cemović i Miroslav Petrović, advokati iz ..., protiv tužene Republike Srbije, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Kraljevu, radi naknade materijalne štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1880/22 od 04.04.2023. godine, u sednici veća održanoj dana 23.10.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1880/22 od 04.04.2023. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Čačku P 58/21 od 25.05.2022. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 46.300 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, sa kamatom koju priznaje Centralna banka Evropske Unije počev od 16.02.2017. godine do isplate; stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova postupka isplati iznos od 506.734,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti presude do konačne isplate.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1880/22 od 04.04.2023. godine, preinačena je presuda Višeg suda u Čačku P 58/21 od 25.05.2022. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca AA iz ... kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija da tužiocu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 46.300 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, sa kamatom koju priznaje Centralna banka Evropske Unije počev od 16.02.2017. godine do isplate; obavezan je tužilac da tuženoj na ime troškova postupka isplati iznos od 112.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, ... 18/20) Vrhovni sud je utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz navedene zakonske odredbe, koja bi mogla predstavljati osnov za uvažavanje revizije tužioca nema.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac AA je bio osnivač i vlasnik SZTKUR „Mornar“ koja se bavila komisionom prodajom, održavanjem, popravkom i servisom automobila, prodajom rezervnih delova za automobile, uvozom vozila iz inostranstva i u okviru radnje je imao i registrovanu ugostiteljsku delatnost. U postupku vršenja provere poslovanja privrednih subjekata 30.11.2011. godine od strane Policijske uprave u Čačku izvršena je provera tužiočeve SZTKUR „Mornar“ i privremeno mu je oduzeto 40 putničkih motornih vozila, 20 havarisanih i nekompletnih putničkih motornih vozila, čamac i poslovna dokumentacija u skladu sa zakonskim ovlašćenjima i tom prilikom u skladu sa odredbama člana 82. i 225. stav 1. i stav 2. Zakonika o krivičnom postuku izdate su potvrde o privremeno oduzetim predmetima koje je tužilac potpisao. Osnovno javno tužilaštvo u Čačku pokrenulo je krivični postupak protiv tužioca zbog postojanja sumnje da je izvršio krivično delo nedozvoljeno skladištenje robe iz člana 176a stav 2. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji i krivično delo poreska utaja iz člana 229. stav 1. Krivičnog zakonika; presudom Osnovnog suda u Čačku K 851/13 od 11.02.2016. godine, koja je potvrđena presudom Višeg suda u Čačku Kž 225/16 od 28.10.2016. godine, prema tužiocu odbijena je optužba da je izvršio krivično delo nedozvoljeno skladištenje robe iz člana 176a stav 2. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji i oslobođen je optužbe da je izvršio krivično delo poreska utaja iz člana 229. stav 1. Krivičnog zakonika; privremeno oduzeti predmeti (vozila sa pratećom dokumentacijom) vraćeni su tužiocu nakon pravnosnažnog okončanja krivčinog postupka, a na osnovu potvrda o vraćenim predmetima Republike Srbije, Ministarstva unutrašnjih poslova, Direkcije policije, Policijske uprave u Čačku, Odeljenja kriminalističke policije Ku br. 177/12 od 12.12.2016. godine i Ku br. 177/12 od 03.02.2017. godine. U međuvremenu tužiočeva SZTKUR „Mornar“ je brisana iz Agencije za privredne registre dana 20.03.2014. godine. Na osnovu nalaza i mišljenja Dragana Davidovića, veštaka saobraćajne struke, utvrđeno je da je od trenutka kada su predmetna vozila oduzeta do trenutka kada su vraćena došlo do pada vrednosti, te da razlika između vrednosti predmetnih vozila u trenutku oduzimanja i trenutku vraćnja iznosi 46.300 evra, koji iznos tužilac potražuje u ovoj parnici, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate sa kamatom od 16.02.2017. godine do isplate.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio: da je tužilac aktivno legitimisan u ovoj parnici jer je tužilac licima koja su ostavila vozila radi komisione prodaje isplatio vrednost vozila predajom drugih vozila ili isplatom novca tokom 2013. i 2014. godine, pa kako je njegova SZTKUR „Mornar“ brisana iz Agencije za privredne registre 20.03.2014. godine, namirenjem vrednosti vozila vlasnicima u toku 2013. i 2014. godine tužilac je postao vlasnik predmetnih vozila, koja su potvrdama o vraćenim predmetima, privremeno oduzeti predmeti koji su bili ostavljeni tužiocu na čuvanje, bez prava na otuđenje, vraćeni tužiocu; da nije bilo zakonitosti u postupanju organa tužene prilikom oduzimanja vozila, jer je prvostepeni sud uvidom u spise predmeta K 531/13 Osnovnog suda u Čačku, utvrdio – na osnovu izjašnjenja veštaka da je postojala dokumentacija o poreklu robe na osnovu kog dokaza je OJT u Čačku odustalo od krivičnog gonjenja protiv tužioca, pa organi tužene nisu pravilno obradili tu dokumentaciju o poreklu robe za potrebe krivičnog postupka u fazi istrage; kako su tužiocu vozila vraćena nakon skoro šest godina, tužilac više nije mogao da se bavi istim poslom, njegova radnja je birsana, registracije vozila su istekle, a vrednost vozila je opala, zbog čega tužilac u smislu člana 154. i 155. ZOO trpi štetu jer je njegova imovina umanjena za iznos koji predstavlja razliku između vrednosti vozila na dan oduzimanja i vrednosti vozila na dan vraćanja, utvrđenu veštačenjem u iznosu od 46.300 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS sa pripadajućom kamatom, ceneći da tužilac nije doprineo nastanku štete u smislu člana 192. ZOO, zbog čega su ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 154, 155. i 172. ZOO, pa je tužbeni zahtev tužioca usvojio u celosti.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tužene, preinačio prvostepenu presudu i pravilnom primenom materijlanog prava odbio tužbeni zahtev tužioca, sa zaključkom da na strani tužene nema odgovornosti za štetu koju je tužilac pretrpeo; da su od momenta privremenog oduzimanja vozila i izdavanja potvrde o privremeno oduzetim predmetima, ta vozila bila pod režimom privremeno oduzetih predmeta koji su tužiocu ostavljeni na čuvanje, bez prava na otuđenje, zbog čega nije mogla biti izvršena promena u vlasništvu vozila sve do vraćanja istih tužiocu, iz čega proizilazi da vozila koja su privremeno oduzeta nisu bila vlasništvo tužioca za vreme privremenog oduzimanja i nisu predstavljala imovinu tužioca, zbog čega nisu ispunjeni uslovi ni za primenu člana 154. i 155. ZOO.

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak i pravni stav drugostepenog suda da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 172. ZOO. Sama činjenica da je protiv tužioca vođen krivični postupak ne može se smatrati nepravilnim i nezakonitim radnjama organa tužene, bez obzira na njegov za tužioca povoljan ishod, s obzirom da su organi tužene postupali u okviru zakonom datih ovlašćenja. Pokretanje i vođenje krivičnog postupka predstavlja upotrebu legalnih pravnih sredstava protiv mogućih i potencijalnih učinilaca krivičnih dela i podrazumeva zakonitu proceduru tokom koje su okrivljeni zaštićeni pretpostavkom nevinosti. Primena pravnih sredstava ne predstavlja nepravilan i nezakonit rad ni u situaciji kada je okrivljeni oslobođen optužbe kada je optužba odbijena ili postupak obustavljen, pa je s obzirom na postavljeni tužbeni zahtev na tužiocu bio teret dokazivanja konkretnog propusta i radnje preduzete na njegovu štetu i postojanje uzročno-posledične veze između takvih propusta i radnji koje imaju karakter nepravilnog i nezakonitog rada organa tužene. Pravilna je ocena drugostepenog suda da u konkretnom slučaju nema nezakonitosti ni nepravilnosti u radu državnih organa, jer su ovlašćena službena lica Ministarstva unutrašnjih poslova prilikom vršenja svojih ovlašćenja postupala u skladu sa odredbama Zakonika o krivičnom postuku, koje su navedene u potvrdi o privremeno oduzetim predmetima u okviru predkrivičnog postupka, jer je postojalo zakonsko ovlašćenje da vozila sa pratećom dokumentacijom budu privremeno oduzeta od tužioca, odnosno jer su shodno odredbi člana 225. stav 1. Zakonika o krivičnom postuku bili dužni da preduzmu potrebne mere da se otkriju i obezbedi tragovi krivičnog dela i predmeti koji mogu poslužiti kao dokaz. Privremeno oduzeti predmeti su vraćeni kada je postupak pravnosnažno okončan, odnosno kada je nastala obaveza za organa tužene da iste vrati, obzirom da je do tada postojala sumnja da je tužilac izvršio krivična dela koja su mu stavljena na teret, a za privremeno oduzete predmete je postojala sumnja da su predmetni izvršenja krivičnih dela. Sadržina potvrde o privremeno oduzetim predmetima i potvrda o vraćenim predmetima su u skladu sa odredbama člana 225. stav 1. i člana 151. stav 1. Zakonika o krivičnom postuku.

Vrhovni sud prihvata i materijalno-pravni zaključak drugostepenog suda da od momenta privremenog oduzimanja vozila i izdavanja potvrde o privremeno oduzetim predmetima, ta vozila su bila pod režimom privremeno oduzetih predmeta i u potvrdi o privremenom oduzimanju vozila, koju je tužilac potpisao navedeno je da su ista privremeno oduzeti predmeti koji su ostavljeni tužiocu na čuvanje, bez prava na otuđenje; kako je od oduzimanja do vraćanja vozila bilo zabranjeno otuđenje vozila, nije mogla biti izvršena promena u vlasništvu, što je tužiocu bilo poznato, pa tužilac nije mogao postati vlasnik tih vozila, zbog čega neosnovano potražuje na ime naknade štete iznos koji predstavlja veštačenjem obračunatu razliku u vrednosti vozila u vreme oduzimanja i u vreme vraćanja kao umanjenja imovine, jer ista ne predstavlja umanjenje imovine tužioca (tužilac je postao vlasnik vozila tek u momentu kada su mu ista vraćena).

Dakle, predmet tužbenog zahteva tužioca je naknada štete u visini razlike između vrednosti predmetnih vozila u trenutku oduzimanja i trenutku vraćanja istih u iznosu od 46.300 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate sa pripadajućom kamatom. Odgovornost tužene države kao pravnog lica za štetu koju prouzrokuje njen organ postoji kada je trećem licu šteta prouzrokovana u vršenju ili u vezi sa vršenjem funkcija državnog organa, te da je šteta nastala kao posledica takvog rada organa koji se može smatrati prekoračenjem, zloupotrebom ili pogrešnom primenom datih ovlašćenja. Organ koji postupa u okviru zakonskog ovlašćenja nije odgovoran za štetu propisanu odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Imajući u vidu da su organi tužene u konkretnom slučaju postupali u okviru zakonskih ovlašćenja, to nema osnova odgovornosti tužene za naknadu tražene štete u smislu člana 172. stav 1. ZOO; tužiocu po članu 154. i 155. ZOO ne pripada tražena šteta, jer u vreme dok su vozila bila privremeno oduzeta nije bio vlasnik istih. Osim navedenog, šteta može biti ispoljena kao razlika vrednosti vozila prilikom oduzimanja i vraćanja samo za ono umanjenje vrednosti vozila kada je tužena držala vozila na način kojim je njegova vrednost umanjena u većoj meri nego uobičajenom amortizacijom, dakle u situaciji kada je posledica nepažljivog i neadekvatnog čuvanja vozila po stopi koja je veća od redovne, jer bi redovna amortizacija svakako nastala u redovnim okolnostima da je vozilo bilo u državini tužioca. Samo tako utvrđena razlika bila bi u prilog postojanja štete za koju bi tužilac morao da dokaže uzročno-posledičnu vezu koja bi ukazivala na odgovornost tužene, da je bio vlasnik vozila, što ovde nije slučaj.

Sa iznetih razloga neosnovani su revizijski navodi tužioca da je pobijanom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka doneta primenom člana 165. stav 2, u vezi člana 153. stav 1, člana 154, 162. i 163. ZPP.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci, primenom člana 414. ZPP.

Predsednik veća-sudija,

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković