Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408.u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog. Aneksom ugovora o radu od 01.07.2013. godine tužilac je raspoređen na radno mesto ... . Rešenjem tuženog od 12.11.2015. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu, primenom člana 179. stav 2. tačka 1. i 5. i stav 3. tačka 8. Zakona o radu u vezi sa članom 6. stav 1. i stav 2. tačka 52. KU o utvrđivanju prava, obaveza i odgovornosti zaposlenih kod tuženog i člana 19. tačka 4. ugovora o radu, zbog učinjene povrede radne obaveze, zbog čega ne može da nastavi rad kod poslodavca. Tužiocu je stavljeno na teret da je povredio radnu obavezu, odnosno da nije poštovao radnu disciplinu, na taj način što nije postupio po nalogu neposrednog rukovodioca i nije razdužio alat iz svog ličnog zaduženja, već je isti držao van mesta koje je za to predviđeno, odnosno u tuš kabini prostorije za presvlačenje od koje samo on i kolega imaju ključ, te je postupajući na ovaj način onemogućio ostale zaposlene da ga koriste. Donošenju navedenog rešenja prethodilo je upozorenje tužiocu o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu, na koje se on pismeno izjasnio, navodeći da mu je poznat nalog o mestu za razduženje alata, ne sporeći da je alat držao na mestu koje nije za to predviđeno, međutim, naveo je i da nije imao nameru da prekrši nalog poslodavca, već da je zbog rada u drugoj smeni bio onemogućen da na kraju smene alat razduži na način predviđen nalogom neposrednog rukovodioca, jer alatnica radi samo u prvoj smeni, a nije određeno drugo mesto za držanje alata, pa je alat ostavljao u tuš kabini prostorije za presvlačenje, da ne bi došlo do zloupotrebe od strane nekog trećeg lica. Naveo je i da je njegov rukovodilac bio upoznat da na ovaj način razdužuje alat, a kada mu je alat bio potreban pozivao ga je da donese ključ, što je i činio. Ocenom iskaza tužioca i svedoka, prvostepeni sud je utvrdio da je tužilac znao za nalog poslodavca o načinu razduženja alata, ali da po tom nalogu nije postupio bez namere da isti prekrši, već iz razloga što nije bio u mogućnosti da ga ispoštuje, jer je radio na drugoj lokaciji, u staroj garaži u Ulici ... i to najčešće u drugoj smeni, a da je alatnica na novoj lokaciji u ... radila do 15,00 časova i da je alat mogao da se razduži samo u prvoj smeni, pa kako nije bilo određeno drugo mesto gde bi mogao da ga ostavi, on je, da bi onemogućio pristup i zloupotrebu od strane neovlašćenih lica, alat odlagao u tuš kabinu, a nakon završetka radova ključeve ostavljao u kancelariji na posebnom ormariću, gde se odlažu ključevi sa numeracijom neposrednog rukovodioca tužioca BB, u vezi sa čim je isti bio upoznat. Naredba za razduženje alata je bila usmena, bez precizno određenog roka za razduženje. Tužilac je u međuvremenu razdužio alat iz ličnog zaduženja.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca, jer je zaključio da tužilac nije učinio povredu radne discipline i da stoga ne postoji osnov za otkaz ugovora o radu. Ovo pre svega zbog toga što ne postoji precizan i jasan nalog tuženog kad alat treba da se razduži, kao i zbog činjenice da je tužilac tokom cele nedelje od izdavanja usmenog naloga radio u drugoj smeni, a alatnica je radila u prvoj smeni, kao i zbog činjenice da su ključ od kabine gde je tužilac ostavljao alat osim tužioca imali BB i VV, i zbog toga što su ovaj alat koristili samo tužilac i VV, zbog čega je zaključio da tužilac nije imao nameru da navedeni alat ne razduži, već da iz objektivnih razloga, zbog činjenice da je sve vreme radio u drugoj smeni, da nije mogao isti da razduži odmah po izdavanju naloga, te s tim u vezi je smatrao da tužilac nije učinio povredu radne discipline i da ne postoji osnov za otkaz ugovora o radu, primenom člana 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu.

Odlučujući o žalbi tuženog, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu odluku i odbio, kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, sa obrazloženjem da je postupanje tužioca obuhvaćeno povredom radne obaveze i nepoštovanja radne discipline, propisanih zakonom, kolektivnim ugovorom poslodavca i ugovorom o radu. Kao razlog za ovakvu svoju odluku naveo je da je ponašanje tužioca unapred propisano kao povreda radne obaveze i nepoštovanje radne discipline, da su te povrede propisane kao otkazni razlog, da je tužiocu izdat jasan radni nalog, a da skoro dve nedelje nije postupio po nalogu, već upravo suprotno, umesto da vrati alat na čuvanje u alatnicu, čuvao ga na neodgovarajućem mestu, kao i da je imao jasnu svest da nepostupanjem po nalogu čini povrede stavljene na teret, a da raspored radnog vremena ne predstavlja okolnost koja isključuje tužiočevu odgovornost, jer čak i kada bi tužilac dokazao postojanje osnovanih razloga zbog kojih nije mogao da postupi u nedelji u kojoj je taj nalog izdat, nije ukazao na bilo koju okolnost koja ga je sprečila da to uradi naredne radne nedelje. Stoga je drugostepeni sud zaključio da je tuženi u zakonito sprovedenom postupku pravilno utvrdio povrede radne obaveze i radne discipline počinjene od strane tužioca, omogućio mu pravo na odbranu i izrekao meru propisanu kao sankciju za takve povrede.

Po oceni Vrhovnog suda, ovakvo stanovište drugostepenog suda zasniva se na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Članom 179. stav 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/05, 32/13, 75/14) propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze, i to: 1) ako nesavesno ili nemarno izvršava radne obaveze; 2) ako zloupotrebi položaj ili prekorači ovlašćenja; 3) ako necelishodno i neodgovorno koristi sredstva rada; 4) ako ne koristi ili nenamenski koristi obezbeđena sredstva ili opremu za ličnu zaštitu na radu; 5) ako učini drugu povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom, odnosno ugovorom o radu. Stavom 3. istog člana, propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu, i to: 1) ako neopravdano odbije da obavlja poslove i izvršava naloge poslodavca u skladu sa zakonom, a tačkom 8) ako ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

KU o utvrđivanju prava, obaveza i odgovornosti zaposlenih od 30.07.2014. godine u članu 6. stav 1. i stav 2. tačka 52. kao povreda radne obaveze predviđeno je držanje sredstava za rad i alata u ormanima za lične stvari i na mestu koje za to nije predviđeno, dok je članom 7. stav 1. predviđeno da nepoštovanje radne discipline i ponašanje zaposlenog koje mu ne omogućava da nastavi rad u preduzeću je nepoštovanje pravila ponašanja na radu i u vezi sa radom utvrđenih tehnološkim postupkom, opštim i drugim aktima društva.

Saglasno napred citiranim odredbama zakona, prilikom ocene zakonitosti odluke o otkazu ugovora o radu i prestanku radnog odnosa zaposlenom, sud je dužan da utvrdi da li je nastupio osnov za prestanak radnog odnosa, odnosno da utvrdi da li je zaposleni učinio i da li je odgovoran za radnju koja mu je kao povreda radne obaveze ili radne discipline osporenim rešenjem stavljena na teret, a koja je Zakonom o radu, opštim aktom poslodavca ili ugovorom o radu predviđena kao osnov za otkaz ugovora zaposlenom od strane poslodavca. Naime, za ocenu zakonitosti odluke o prestanku radnog odnosa u smislu napred citiranih odredbi Zakona o radu, nije dovoljno samo utvrditi da je zaposleni učinio radnju koja predstavlja povredu radne obaveze ili radne discipline, već je neophodno utvrditi njegovu individualnu odgovornost, što podrazumeva utvrđenje da je svojom krivicom učinio povredu koja mu je pobijanim rešenjem stavljena na teret, odnosno da ne postoje okolnosti koje njegovu odgovornost (krivicu) isključuju. Okolnost da tužilac nije izvršio nalog pretpostavljenog da razduži alat, nije dovoljan razlog za otkaz ugovora o radu, jer povreda radne obaveze mora biti skrivljena. U konkretnom slučaju, tužilac je bio objektivno sprečen da izvrši nalog, s obzirom na to da je radio u staroj garaži u Ulici ... i to najčešće u drugoj smeni, dok se alatnica nalazila na novoj lokaciji u ... i radila je do 15,00 časova i da je alat mogao da se razduži samo u prvoj smeni, pa kako nije bilo određeno drugo mesto gde bi mogao da ga ostavi, on je, da bi onemogućio pristup i zloupotrebu od strane neovlašćenih lica, alat odlagao u tuš kabini u prostoriji za presvlačenje, od koje su imali ključ samo on i još jedan kolega, a koje su ostavljali u kancelariji na posebnom ormariću svog neposrednog rukovodioca BB, sa čime je on bio upoznat, pa imajući u vidu navedeno, suprotno zaključku drugostepenog suda, nema krivice tužioca za povredu radne obaveze koja je osnov za otkaz ugovora o radu.

Stoga, u situaciji kada je tužilac propustio da izvrši nalog pretpostavljenog zbog toga što je bio objektivno sprečen da ga izvrši, to se ne može kvalifikovati kao povreda radne obaveze, jer u konkretnom slučaju nema krivice tužioca, niti postoji opravdan razlog za otkaz ugovora o radu tužioca na osnovu napred citiranih odredbi Zakona o radu.

Imajući u vidu izloženo, osnovani su navodi revizije tužioca o pogrešnoj primeni materijalnog prava, zbog čega je primenom člana 416. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Polazeći od uspeha u postupku po reviziji, tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove postupka po reviziji, za sastav revizije u iznosu od 33.000,00 dinara, saglasno članu 153, 154. i 163. ZPP, kao i Tarife o nagradama i naknadi troškova za rad advokata.

Predsednik veća-sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković