Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž 5459/20 dana 27.01.2021. godine kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Višeg suda u Beogradu P 7123/19 od 29.06.2020. godine. Odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Tužilac je izjavio dozvoljenu i blagovremenu reviziju kojom pobija drugostepenu pravnosnažnu presudu zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka učinjene u postupku pred drugostepenim sudom i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac AA preminuo je ...2021. godine, te je postupak prekinut, što je utvrđeno rešenjem Višeg suda u Beogradu 23P 7123/19 od 04.08.2021. godine, nakon čega je postupak nastavljen u odnosu na BB iz ... i VV iz ... kao pravne sledbenike tužioca, rešenjem Višeg suda u Beogradu 23P 7123/19 od 11.09.2023. godine.

Odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv navedene drugostepene pravnosnažne presude, primenom odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011 ... 10/2023), Vrhovni sud je odlučio da je revizija osnovana i preinačio nižestepene presude primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Pobijana presuda je doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, te bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka u vezi člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku na koje se u reviziji ukazuje. Nema bitne povrede odredaba parničnog postupka u vezi sa ocenom dokaza i utvrđenjem činjeničnog stanja učinjene od strane drugostepenog suda, jer nije drugostepeni sud utvrđivao činjenično stanje, već je prihvatio činjenično stanje koje je utvrdio prvostepeni sud, niti ima povreda odredaba parničnog postupka od strane drugostepenog suda u vezi sa primenom odredaba člana 2. Zakona o parničnom postupku, kako se to ukazuje u reviziji.

Međutim, na temelju činjeničnog stanja koga je utvrdio prvostepeni sud, pobijana presuda je doneta pogrešnom primenom materijalnog prava.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac AA, kao poklonodavac i tužena, kao poklonoprimac zaključili su ugovor o poklonu overen 29.07.2009. godine pred Opštinskim sudom u Vranju pod Ov 5358/09, koji je za predmet imao prenos prava svojine na stanu broj .., po strukturi četvorosoban, koji se nalazi na prvom spratu levo u stambenoj zgradi u ulici ... broj .. u Beogradu na kat. parc. br. .. KO ... . U članu 2. navedenog ugovora konstatovano je da poklonodavac pri čistoj svesti i slobodnoj volji poklanja poklonoprimcu bez ikakvih ograničenja i uslova, uz obavezu korektnog ponašanja i postupanja prema poklonodavcu, s obzirom da je poklonodavac otac, a poklonoprimac njegova zakonita ćerka. U članu 3. ugovora je konstatovano da poklonoprimac uz zahvalnost prihvata predmet poklona uz obavezu korektnog odnosa prema poklonodavcu, a da će se prema predmetu poklona odnositi kao dobar domaćin, te je u članu 4. poklonodavac iskazao saglasnost da se poklonoprimac bez njegove dalje saglasnosti i prisustva upiše u zemljišne knjige odnosno katastar nepokretnosti.

Tužilac sada pokojni AA je u predmetu koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod P 69821/10 podneo tužbu protiv ovde tužene GG, radi opoziva istog poklona, odnosno poništaja istog ugovora o poklonu, u kom postupku je presudom od 06.12.2011. godine odbijen tužbeni zahtev da se poništi ugovor o poklonu i odbijen je tužbeni zahtev da se raskine isti ugovor usled opoziva, kao i da se obaveže tužena da tužiocu preda u državinu predmetni stan i da mu izda valjanu tabularnu ispravu podobnu za zemljišno-knjižni prenos nepokretnosti, koja presuda je pravnosnažna. U obrazloženju presude je navedeno da je sud utvrdio da su stranke bile u dobrim odnosima, da se tužena korektno ponašala prema tužiocu, a tužilac u svom iskazu nije naveo da je tužena bila prema njemu nekorektna, nasilna. Dana 16.09.2015. godine, je ovde tužena GG podnela tužbu protiv BB kao tužene, radi iseljenja, sa tužbenim zahtevom da se obaveže tužena da se pod pretnjom prinudnog izvršenja iseli iz stana broj .., u ulici ... broj .., te da stan ispražnjen od svih lica i stvari preda na slobodno korišćenje i raspolaganje tužilji. U tužbi je navela da je vlasnik stana, da je još 2010. godine, usled nasilnog i agresivnog istupanja tužene morala da se iseli iz stana, da joj je takvim potupanjem tužene uskraćeno i pravo na komunikaciju sa ocem koji stanuje u istom stanu, da je tužena uz pomoć sestre VV nagovarala i primorala oca da povede spor radi poništaja odnosno raskida ugovora o poklonu. Dopisom advokata Dragana Klepića upućenog sada pokojnom tužiocu 14.10.2015. godine u ime tužene, tužilac je obavešten da je pokrenut postupak za iselenje protiv BB i da se tužiocu predlaže da ukoliko bi tužilac, BB i VV dale pismenu i overenu saglasnost za nesmetanu prodaju stana, bio bi izdvojen iznos od po 10.000 evra za svakog od njih, a tužena bi se i dalje starala o njemu. Tužena je upisana kao vlasnik stana koji je predmet ugovora o poklonu. Na osnovu nalaza lekara, od 12.01.2020. godine, nalaza i mišljenja Klinike za neurologiju, otpusne liste, izveštaja lekara od 04.06.2014. godine, prvostepeni sud je utvrdio da je sada pokojni tužilac unazad 7 godina imao problem sa zaboravljanjem i da se kod njega radi o blagom kongitivnom poremećaju multiplim domenima diferencijalno dijagnostičkim, moguće početnoj demenciji uz prisustvo psihijatrijskih komorditeta i manifestacija simptoma depresivnog sprektra – loše raspoloženje, izražena apatija. Na osnovu ocene nalaza i mišljenja sudskog veštaka neuropsihijatra, prvostepeni sud je utvrdio da tužilac ne može biti stranka u postupku, te nije cenio iskaz tužioca niti je u činjeničnu građu odluke uzeo činjenice koje proizlaze iz iskaza sada pokojnog tužioca AA. Utvrđeno je da je tužena u vreme zaključenja spornog ugovora o poklonu živela u zajedničkom domaćinstvu sa ocem, da su odnosi bili odlični, a da je sa njima u istom domaćinstvu bila i sestra tužene BB, koja je upoznata sa zaključenim ugovorom o poklonu. Ugovor o poklonu je zaključen na insistiranje tužioca iz razloga što se sestre tužene nisu brinule o ocu i zbog toga što su bile agresivne prema njemu, odnosno sestra BB je bila agresivna, dok se VV uopšte nije pojavljivala. Nakon što je u proleće 2010. godine tužena zatekla zaključana ulazna vrata od stana i ulazna vrata stana joj niko nije otvarao, tužena je otišla u stan gde živi njen sadašnji suprug. Parnicu je pokrenula za iseljenje sestre BB iz stana u kome je živela sa ocem, ali prema iskazu tužene koji je prvostepeni sud prihvatio, ona nikada nije tražila da se otac iseli iz tog stana, nije imala nameru da iz stana iseli tužioca, već bi mu u slučaju prodaje stana obezbedila mesto stanovanja i brigu. Prema iskazu tužene, od kada joj je onemogućen pristup u stan ona nije uspela da stupi u kontakt sa ocem, pokušala je da ga vidi na ulici, čekala ga je ispred stana, ali ga nije videla u periodu od 2010. do 2015. godine. Nije podnosila bilo kakve tužbe zbog toga što su joj 2010. godine zaključali ulazna vrata, jer nije želela da uznemirava svog oca, već je čekala da vidi da li će se nešto rešiti mirnim putem. Htela je da proda stan koji je dobila ugovorom o poklonu i ponudila je novac od prodaje sestrama, a ona bi sa ocem otišla u manji stan da on dostojanstveno provede svoju starost. Nadalje, u vezi sa pismom od 14.10.2015. godine, navela je da bi u slučaju prodaje njen otac mogao da živi sa njom privatno, mogao bi da živi u svojoj kući u ... koju je njoj poklonio, te su sve to bile opcije dok se ne kupi novi stan da bi ona sa ocem zajedno živela i gde bi se brinula o njemu sa zahvanošću zbog učinjenog poklona. Tužena nije bila u kontaktu sa ocem.

Na osnovu tako utvrđenih činjenica je prvostepeni sud zaključio da ne proizlazi da je tužena, nakon 06.12.2011. godine, ispoljila nezahvalnost i da se grubo ponašala prema svom ocu, niti tako nešto proizlazi iz dokaza koje sud po predlogu tužioca izveo u toku postupka, pa kako tužilac, nakon donošenja prethodne presude 06.12.2011. godine, nije dokazao da je došlo do novog ponašanja poklonoprimca prema poklonodavcu koje bi za posledicu moglo imati opoziv ugovora o poklonu, odlučeno je kao u izreci prvostepene presude. Razloge i prvni zaključak prvostepenog suda prihvatio je drugostepeni sud.

I drugostepeni sud ocenjuje da se ponašanje tužene ne može smatrati grubom neblagodarnošću u smislu pravila sadržanog u paragrafu 567. Srpskog građanskog zakonika koji se primenjuje na osnovu člana 4. Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 06.04.1941. godine i u toku neprijateljske okupacije, kojim je propisano da se ugovor o poklonu može opozvati zbog osiromašenja poklonodavca i zbog grube neblagodarnosti ili nezahvalnosti poklonoprimca, odnosno kada poklonoprimac umišljajem nanese povredu životu, telu, časti ili imovini poklonodavca. Drugostepeni sud navodi da ni u tužbi ni tokom postupka nije objašnjeno, niti su istaknute činjenice iz kojih bi se izveo zaključak, da je tužena nakon 06.12.2011. godine ispoljila ponašanje koje bi predstavljalo nezahvalno i grubo ponašanje prema tužiocu kao poklonodavcu. Zahtev za iseljenje nije usmeren prema tužiocu, pa ne predstavlja neblagodarnost prema tužiocu kao poklonodavcu, kao ni to što je tužena ponudila da u slučaju prodaje stana tužiocu isplati 10.000 evra, jer tužena kao vlasnik stana je imala pravo da stanom raspolaže, pa ni eventualno prodaja stana ne bi predstavljala razlog za opoziv ugovora. Tužilac nije dokazao tvrdnje iznete u tužbi da je tužena imala nameru da ga ostavi bez mesta stanovanja i da ga smesti u dom. Odsustvo kontakta između tužioca i tužene po zaključku drugostepenog suda ne može voditi gruboj neblagodarnosti, odnosno nezahvalnosti poklonoprimca ovde tužene, već isto ukazuje na postojanje porodičnih nesuglasica i neslaganja između tužene i njene dve sestre, ćerke ovde tužioca.

Tužilac je u reviziji osporavao pravilnost zaključivanja nižestepenih sudova u primeni pravnog standarda „velika nezahvalnost“, ukazivanjem i na držanje tužene u toku ovog postupka i na okolnost da se tužena nije odazivala pozivima Centra za socijalni rad.

Vrhovni sud zaključuje da nižestepeni sudovi nisu pravilno primenili materijalno pravo kod ocene ispunjenosti uslova za opoziv poklona.

Utvrđeno je da ugovor o poklonu sadrži u članu 2. odredbu prema kojoj poklonodavac poklanja poklonoprimcu nepokretnost uz obavezu korektnog ponašanja i postupanja prema poklonodavcu s obzirom da je poklonodavac otac, a poklonoprimac njegova zakonita ćerka. Ovim je konstituisan određen teret, ili obaveza poklonoprimca prema poklonodavcu. Vrhovni sud ocenjuje da je time što je ugovor o poklonu zaključen sa teretom obaveze tužene kao poklonoprimca, određenim odredbom člana 2. ugovora - tako da je tužena u obavezi da se korektno ponaša i postupa prema poklonodavcu i to s obzirom da joj je on otac, poklonodavac imao pravo da traži da se ugovor raskine, zbog neizvršenja obaveze poklonoprimca, po opštim pravilima ugovornog prava. U ovakvom slučaju pravo na opoziv poklona koegzistira sa pravom na raskid ugovora o poklonu. Dakle, utvrđene činjenice o odnosima između poklonodavca i tužene, poklonoprimca, treba ceniti u kontekstu ugovorne odredbe i u kontekstu odredaba člana 124. do 132. Zakona o obligacionim odnosima kojima je uređena mogućnost za raskid ugovora zbog neispunjenja.

Osim toga, bilo je potrebno ceniti utvrđene činjenice o odnosu između poklonodavca i tužene i u kontekstu ocene da li su ispunjeni uslovi za opoziv ugovora zbog nezahvalnosti. Stepen grube, očigledne ili velike nezahvalnosti jeste pravni standard koji se ceni prema konkretnim okolnostima, a pre svega prema prirodi odnosa u kome su poklonodavac i poklonoprimac. Stoga taj standard podrazumeva objektivan i subjektivan elemenat. Objektivni elemenat je nezahvalno ponašanje suprotno društveno – moranim zahtevima, a subjektivni emenat obuhvata očekivani odnos između poklonodavca i poklonoprimca s obzirom na njihove krvne, porodične i druge veze. Za ocenu ovog standarda i ispunjenosti uslova za opoziv poklona zbog grube neblagodarnosti poklonoprimca jesu i pravila iz paragrafa 561. do 568. Građanskog zakonika, koje se primenjuju na osnovu Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 06.04.1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije („Službeni list FNRJ“ br. 86/46, 105/46 i 96/47). Prema odredbi člana paragrafa 566. Građanskog zakonika, ko je učinio poklon ne može ga vratiti natrag, osim osobitih slučajeva, koji su predviđeni paragrafom 567, prema kome su to slučajevi ako darodavac docnije tako osiromaši da ni živeti ne može, ili ako poklonoprimac učini veliku neblagodarnost prema poklonodavcu nanoseći mu povredu životu, telu, časti, narušavajući njegovu slobodu i imanje. Međutim, ovim pravilom nisu ograničeni vidovi velike nezahvalnosti poklonoprimca usled koje poklonodavac može opozvati ili poreći poklon. Cene se sve okolnosti slučaja, u kojima se ispoljava vladanje poklonoprimca i njegovi odnosi sa poklonodavcem, polazeći od njihovog odnosa kakav je bio u vreme poklona pa nadalje, uvek imajući u vidu prirodu veze između poklonodavca i poklonoprimca. Takođe, od značaja i da li je u pitanju jednokratan odnos ili postupanje poklonodavca prema poklonoprimcu, ili se radi o hroničnom, dugotrajnom poremećaju i da li je bila prisutna želja da se taj odnos popravi. U konkretnom slučaju taj odnos treba ceniti prema odredbi ugovora kojim je ustanovljen teret za poklonoprimca u smislu da je dužan da se korektno i zahvalno ponaša prema poklonodavcu koji mu je otac.

Vrhovni sud ocenjuje da nižestepeni sudovi nisu dobro procenili ponašanje tužene u odnosu na standard velike nezahvalnosti koji je u smislu navdenih pravila predviđen kao razlog za opoziv poklona. Protivno uverenju nižestepenih sudova, Vrhovni sud ocenjuje grubo nezahvalnim ponašanje tužene prema pokojnom poklonodavcu, suprotno društveno-moralnim zahtevima. Tužena nije videla oca, niti kontaktirala sa njim od kako je napustila predmetni stan u 2010. godini, ni do 06.12.2011. godine, kada je doneta prvostepena presuda u prethodnom postupku koga je poklonodavac pokrenuo radi opoziva poklona, pa ni do zaključenja glavne rasprave u ovoj parnici 29.06.2020. godine. Pritom, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena je sve vreme živela u blizini poklonodavca, njen suprug ga je sretao u parku. Vrhovni sud ne prihvata razloge nižestepenih sudova da je takvo ponašanje tužene rezultat toga što tužena nije u dobrim odnosima sa sestrama. Zbog toga se ne može drugačije oceniti postupanje tužene koja 10 godina ne vidi oca u njegovim poznim devedesetim godinama, pri čemu joj je otac poklonio svu svoju nepokretnu imovinu. Tužilja je nameravala da proda stan koji je predmet poklona i u kome je otac živeo. Podnela je tužbu protiv sestre koja je živela sa ocem sa tužbenim zahtevom da joj sestra preda stan ispražnjen od lica i stvari, bez izuzetka u odnosu na oca koji u njemu živi. Iz dopisa koga je preko punomoćnika ostavila u poštanskom sandučetu za oca, proizlazi samo ponuda da u slučaju prodaje stana tužiocu isplati 10.000 evra. To što je tužena u ovom postupku pred sudom na ročištu 17.03.2017. godine rekla da bi nakon prodaje stana sa ocem otišla u manji stan da on dostojanstveno provede svoju starost, a da bi mogao i da živi u svojoj kući u ... koju je takođe njoj poklonio, kao opciju, dok se ne kupi novi stan gde bi ona sa njim zajedno živela i brinula se o njemu, tužena nije predočila ocu. To sve ne ostavlja utisak očekivane zahvalnosti poklonoprimca, niti korektnog ponašanja ćerke poklonoprimca prema ocu poklonodavcu. Već samo odsustvo kontakta 10 godina sa ocem u poznom starosnom dobu, kada je evidentno da ne može da se stara sam o sebi, Vrhovni sud ne ocenjuje korektnim ponašanjem poklonoprimca, što je kao teret postavljeno u ugovoru o poklonu, i ocenjuje za grubu nezahvalnost poklonoprimca u smislu pravila Građanskog zakonika prema kojima se cene uslovi za opoziv ugovora o poklonu. To je već bilo dovoljno i za raskid ugovora u smislu pravila Zakona o obligacionim odnosima, zbog neispunjenja ugovorne obaveze poklonoprimca. Ne može se oceniti da je tužena pokušavala da popravi odnos prema ocu u ovom dugom vremenskom periodu, jer to ne proizlazi iz tvrdnje da ga je čekala ispred stana, ali ga nije videla. To prosto nije dovoljno. Prema tome je Vrhovni sud preinačio nižestepene presude i usvojio tužbeni zahtev za opoziv poklona i kao posledicu vraćanja nepokretnosti u imovinu sada pokojnog poklonodavca.

Odluka je doneta po odredbi člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Primenom odredbe člana 165. stav 3. Zakona o parničnom postupku obavezana je tužena da tužiljama naknadi troškove celog postupka i to prema opredeljenom zahtevu u smislu člana 163. Zakona o parničnom postupku, u iznosima: za sudsku taksu za tužbu i presudu po 83.800,00 dinara, za sastav tužbe i jednog obrazloženog podneska po 30.000,00 dinara, za zastupanje na 7 održanih ročišta za glavnu raspravu po 31.500,00 dinara i za pristup na četiri ročišta koja nisu održana po 16.500,00 dinara, ukupno 514.100,00 dinara, primenom odredaba člana 153., 154. Zakona o parničnom postupku, Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Zakona o sudskim taksama.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković