Presudom Višeg suda u Pančevu Kž1 br.184/24 od 26.07.2024. godine odbijena je kao neosnovana žalba okrivljenog AA, izjavljena preko branioca advokata Branislava Manića, pa je potvrđena presuda Osnovnog suda u Pančevu K. br.577/20 od 11.06.2024. godine.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Branislav Manić, bez formalnog označavanja povrede zakona, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji zahtev kao osnovan i da navedene presude preinači i donese oslobađajuću presudu, ili da iste ukine i spise predmeta vrati na ponovno odlučivanje. Iako formalno ne označava, iz samog obrazloženja zahteva proizilazi da branilac suštinski ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti javnom tužiocu Vrhovnog javnog tužilaštva, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP i u sednici veća koju je održao bez obaveštenja javnog tužioca Vrhovnog javnog tužilaštva i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u odnosu na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog AA, advokat Branislav Manić ističe da u radnjama okrivljenog nisu ostvareni ni objektivni ni subjektivni elementi predmetnog krivičnog dela napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti iz člana 323. stav 1. Krivičnog zakonika. Branilac svoj stav obrazlaže time da je oštećeni BB u kritičnom periodu bio zaposlen kao ribo-čuvar u d.o.o za ribarstvo i iskorišćavanje voda „Ribolovački savez Vojvodine“, što znači da je u pitanju društvo sa ograničenom odgovornošću kao tip firme u kojoj je oštećeni bio zaposlen, te da samim tim oštećeni nije imao svojstvo službenog lica, budući da nijedan zaposleni u okviru navedenog društva sa ograničenom odgovornošću, nema svojstvo službenog lica. Na ovaj način, branilac suštinski ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Odredbom člana 323. stav 1. KZ je propisano da ko napadne ili preti da će napasti službeno lice u vršenju službene dužnosti, kazniće se zatvorom do tri godine.

U konkretnom slučaju, u izreci pobijane presude Osnovnog suda u Pančevu K. br. 577/20 od 11.06.2024. godine je navedeno da je okrivljeni AA u stanju uračunljivosti, svestan svog dela i da je isto zabranjeno i da je hteo njegovo izvršenje, pretio da će napasti službeno lice u vršenju službene dužnosti, nakon što je čamac njegovog vlasništva zatečen u krivolovu ribe, dok su ribočuvari zaposleni u d.o.o za ribarstvo i iskorišćavanje voda „Ribolovački savez Vojvodine“, oštećeni BB i svedok VV u skladu sa ovlašćenjima ribočuvara propisanim članom 14. stav 1. tačka 3. Zakona o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda, kojim je propisano da u vršenju svojih poslova ribočuvara, kao službeno lice ovlašćen da pristupi svakoj ribolovnoj vodi na ribarskom području u cilju kontrole, vršio kontrolu čamca okrivljenog, prišao oštećenom BB i istom izneo pretnje da će da mu „je.e mater“ i da će ga zapamtiti, te je zakoračio ka oštećenom BB, s tim što su ga svedoci, policijski službenici GG i DD sprečili da priđe oštećenom na način da su ga pomerili u stranu, čime je izvršio krivično delo napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti iz člana 323. stav 1. Krivičnog zakonika.

U konkretnom slučaju u izreci pobijane presude je navedeno da je okrivljeni na opisan način pretio da će napasti službeno lice u vršenju službene dužnosti, kao i da je oštećeni BB postupao kao ovlašćeno službeno lice, u skladu sa ovlašćenjima ribočuvara propisanim članom 14. stav 1. tačka 3. Zakona o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda, kojim je propisano da u vršenju svojih poslova ribočuvara, kao službeno lice ovlašćen da pristupi svakoj ribolovnoj vodi na ribarskom području u cilju kontrole, vršio kontrolu čamca okrivljenog, te da je okrivljeni bio svestan svog dela, da je isto zabranjeno i da je hteo njegovo izvršenje, pa su po oceni Vrhovnog suda, u izreci presude, navedeni svi objektivni i subjektivni elementi krivičnog dela napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti iz člana 323. stav 1. Krivičnog zakonika, za koje je okrivljeni pravnosnažno oglašen krivim. Samim tim su navodi izloženi u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, kojima se ističe da opis radnji izvršenja predmetnog krivičnog dela ne sadrži sve elemente predmetnog krivičnog dela, odnosno da je pobijanim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, ocenjeni kao neosnovani.

U ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti, branilac ističe da je sud pogrešno i nepotpuno utvrdio činjenično stanje, te da nije jasno na osnovu čega je sud utvrdio da je okrivljeni krivično delo izvršio u stanju uračunljivosti, s obzirom da tokom celog postupka nije vršeno veštačenje na okolnosti njegove uračunljivosti i njegovog psihičkog stanja. Branilac smatra da okrivljeni kritičnom prilikom jeste bio iznerviran i ljut, ali da ni jednim postupkom ni radnjom nije pretio oštećenom, te da niko od ispitanih svedoka nije čuo ni jednu jedinu pretnju, odnosno okrivljeni jeste vređao oštećenog, ali mu nije pretio niti mu je fizički prilazio. Branilac još navodi da je na osnovu iskaza ispitanih svedoka utvrđeno da se okrivljeni u kritično vreme nalazio na obali, dok se oštećeni nalazio na čamcu u vodi, udaljen nekih 10 metara od okrivljenog, što znači da okrivljeni nije mogao da zakorači ka oštećenom, te da sud nije ispitao svedoka ĐĐ, koji se nalazio u neposrednoj blizini lica mesta i koji je vozio kritični čamac, u kom se nalazio i okrivljeni.

Na ovaj način, po oceni Vrhovnog suda, branilac suštinski osporava utvrđeno činjenično stanje u pravnosnažnim odlukama i ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza od strane nižestepenih sudova, davanjam sopstvene ocene izvedenih dokaza, a što ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu, zbog povrede zakona, pa se Vrhovni sud u ocenu iznetih navoda zahteva nije upuštao.

Branilac okriljenog u ostalom delu zahteva ističe da je neprimerena kazna koja je izrečena okrivljenom, odnosno uslovna kazna zatvora, kao i da sud nije uzeo kao olakšavajuću okolnost činjenicu da je okrivljeni kritičnom prilikom doživeo stres i depresivno stanje, kao i da nije ranije osuđivan, te da nije dovoljno cenio okolnost da je isti porodičan čovek i otac troje maloletne dece, što sud nije uzeo kao olakšavajuću okolnost. Na ovaj način branilac ukazuje na povredu zakona iz člana 441. stav 1. ZKP, koja povreda odredaba ZKP takođe ne predstavlja razlog zbog kojeg je, u smislu člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu, pa se ovaj sud ni u ocenu ove povrede nije upuštao.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredabe člana 491. stav 1. ZKP, doneta je odluka kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                    Predsednik veća-sudija

Nemanja Simićević, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                         Svetlana Tomić Jokić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković