Protiv pravnosnažne presude, donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka učinjenih u drugostepenom postupku i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je dao odgovor na reviziju, uz zahtev za naknadu troškova.

Ispitujući pobijanu odluku u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23 – drugi zakon), Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovani su revizijski navodi da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP jer je odlučivao na osnovu činjeničnog stanja koje je utvrđeno u prvostepenoj presudi. Neosnovano se revizijom ukazuje i na bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. ZPP, jer je drugostepeni sud u obrazloženju presude ocenio bitne žalbene navode i naveo razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme počev od 20.07.1996. godine, na poslovima ... (na osnovu ugovora o radu zavedenog pod br. ... od 02.08.2008. godine). Tužilac je bio na neplaćenom odsustvu u periodu od 04.06.2010. godine do 03.06.2011. godine. Dana 20.06.2011. godine nije se pojavio na gradnji „....“, gde je radio, niti je dostavio bilo kakav dokaz o opravdanom odsustvovanju sa rada. Tuženi je uputio tužiocu pismeno upozorenje br. ... od 24.06.2011. godine u kome je naveo osnov za davanje otkaza, koje upozorenje mu nije lično uručeno. Zbog toga je tuženi sačinio službenu belešku br. .../... od 30.06.2011. godine o bezuspešnom pokušaju uručenja upozorenja pred otkaz ugovora o radu tužiocu, nakon čega je u smislu člana 185. Zakona o radu upozorenje objavio 30.06.2011. godine na oglasnoj tabli u svom sedištu, tako da se po isteku roka od 8 dana od dana objavljivanja upozorenje smatra dostavljenim zaposlenom (08.07.2011. godine). Na ovu okolnost tokom postupka tuženi nije dostavio izvod iz knjige evidencije sa tačnim navođenjem stavljanja i skidanja pismenog upozorenja na oglasnu tablu.

Rešenjem tuženog br. ... od 21.07.2011. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu sa danom 18.06.2011. godine iz razloga što se nije vratio na rad kod poslodavca u roku od 15 dana od dana isteka roka za neplaćeno odsustvo, kao otkaznog razloga iz člana 179. stav 1. tačka 5. Zakona o radu i člana 108. stav 1. tačka 6. Kolektivnog ugovora tuženog. Kao dokaz o uručenju rešenja o otkazu ugovora o radu dostavljena je fotokopija povratnice koja je proporučenom pošiljkom br. ... dana 25.07.2011. godine, upućena tužiocu na adresu u ... (..., ulica ... br. ...), sa potpisom tužioca i datumom prijema 25.07.2011. godine. Međutim iz iskaza tužioca, kojem je prvostepeni sud poklonio veru, utvrđeno je da tužilac nije primio ni predmetno rešenje o otkazu ugovora o radu, već je ono prvi put dostavljeno njegovom advokatu uz odgovor na tužbu, a što je utvrđeno i grafološkim veštačenjem koji je utvrđeno da se na predmetnoj povratnici ne nalazi potpis tužioca. Sindikalna organizacija kod tuženog nije imala primedbi na upozorenje pred otkaz ugovora o radu koji je dat tužiocu i bila je mišljenja da svako kršenje radne discipline treba sankcionisati.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, ocenivši kao neosnovan prigovor neblagovremenosti tužbe jer je tužba podneta u roku iz člana 185. tada važećeg Zakona o radu u odnosu na dostavljanje rešenja o otkazu ugovora o radu advokatu tužioca uz odgovor na tužbu. Prvostepeni sud je zaključio da pismeno upozorenje nije dostavljeno tužiocu lično jer ga nije potpisao (pismeno dostavljeno povratnicom od 27.06.2011. godine preporučenom pošiljkom, bez navođenja o kom pismenu se radi). Pismeno upozorenje nije bilo istaknuto na oglasnoj tabli tuženog u smislu pravila iz odredaba članova 76. i 77. Zakona o opštem upravnom postupku i člana 185. tada važećeg Zakona o radu jer tuženi do zaključenja glavne rasprave na ovu okolnost nije dostavio nikakav valjani, prihvatljiv pismeni dokaz kojim bi se na nesumnjiv način utvrdilo da je tužilac pismeno upozoren. Pri čemu je prvostepeni sud cenio da je teret dokazivanja na strani tuženog u smislu odredbe člana 231. Zakona o parničnom postupku, smatrajući da se upozorenje dostavlja kao i svaki drugi pojedinačni akt iz odredbe člana 193. stav 2. i člana 185. stavovi 2. i 5. Zakona o radu. Naime, upozorenje od 24.06.2011. godine (usled očigledne greške u pisanju navedeno 24.05.2011. godine) nije ni moglo biti istaknuto na oglasnoj tabli iz razloga što po odredbi člana 77. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku kada se lice kome je dostavljanje trebalo lično izvšiti ne zatekne u stanu, posebno u prostoriji radnog mesta, takvo lice će se obavestiti kad i na kom mestu ga može naći, pa će mu kod nekog od lica navedenih u članu 74. istog zakona ostaviti pismeno obaveštenje da u određeni dan i čas bude u stanu odnosno na radnom mestu radi primanja pismena, a ako posle toga dostavljač ne zatekne lice kome dostavljanje treba da se izvrši, postupaće na način koji je propisan članom 76. ovog zakona i tada se smatra da je dostavljeno pribijanjem na oglasnu tablu. Nedostavljanje pismenog upozorenja tužiocu o razlozima za otkaz ugovora o radu predstavlja apsolutno bitnu povredu postupka u kojem tuženi poslodavac stavlja zaposlenom do znanja da je svojim radnjama izazvao nastanak otkaznog razloga kako bi se isti o svemu mogao izjasniti, odnosno uskraćivanje prava na odbranu što za posledicu ima poništaj kao nezakonitog predmetnog rešenja o otkazu ugovora o radu i pravo tužioca na reintegraciju odnosno vraćanje na rad.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili odredbe članova 175., 179. stavovi 2. i 3. i 180. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05 i 54/09) kada su usvojili zahtev tužioca za poništaj predmetnog rešenja o otkazu ugovora o radu od 21.07.2011. godine i za vraćanje tužioca na rad.

Članom 175. Zakona o radu propisano je da radni odnos prestaje, između ostalog, i otkzom ugovora o radu od strane poslodavca ili zaposlenog (tačka 4.). Članom 179. ovog zakona stav 1. propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoje opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost i njegovo ponašanje i to: ako se ne vrati na rad kod poslodavca u roku od 15 dana od dana isteka roka za neplaćeno odsustvo ili mirovanje radnog odnosa. Članom 180. stav 1. ovog zakona propisano je da poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. stavovi 2. i 3. ovog zakona, zaposlenog pismenim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje osam dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja. U upozorenju iz stava 1. ovog člana poslodavac je dužan da navede osnov za davanje otkaza, činjenica i dokaza koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje (stav 2.).

Članom 108. stav 1. tačka 6. Kolektivnog ugovora tuženog od 31.03.2011. godine predviđen je kao jedan od razloga za otkaz ugovora o radu i to ako se zaposleni ne vrati na rad kod poslodavca u roku od 15 dana od dana isteka roka za neplaćeno odsustvo ili mirovanje radnog odnosa u smislu zakona.

Smisao upozorenja je da se zaposlenom stavi do znanja da je svojom radnjom, odnosno postupkom izazvao postupak otkaznog razloga kako bi se izjasnio o svemu što mu se stavlja na teret, a pre svega o tome da li je učinio povredu radne obaveze odnosno narušio radnu disciplinu i da li uopšte postoje razlozi za povredu radne obaveze ili krivice, da li postoje druge okolnosti od značaja za činjenično i pravno razjašnjenje slučaja. Ovakvom razumevanju upozorenja doprinosi ustavno jemstvo prava na odbranu, odnosno na izjašnjavanje, kao i Konvencija međunarodne organizacije rada broj 158. o prestanku radnog odnosa koja predviđa da se otkazni razlozi i ponašanje ne mogu primeniti pre nego što se radniku omogući da se brani od navoda iz upozorenja, što znači da mu se omogući da se brani i izjasni o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je predmetno rešenje o otkazu ugovora o radu ništavo. Pre otkaza ugovora o radu, tuženi poslodavac nije tužiocu uručio upozorenje na razloge za otkaz ugovora o radu lično (što ni tuženi ne spori u reviziji), već ga je istakao na oglasnu tablu, o čemu je sačinjena službena beleška, ali na ovu okolnost nije dostavio izvod iz knjige evidencije sa tačnim navođenjem kada je pismeno upozorenje istaknuto na oglasnoj tabli tuženog, odnosno kada je skinuto sa oglasne table. upozorenje od 24.05.2011. godine. Stoga su revizijski navodi ocenjeni kao neosnovani.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Zahtev tužioca za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju je odbijen kao neosnovan jer nisu bili potrebni za vođenje ove parnice, u smislu člana 154. stav 1. ZPP.

Na osnovu člana 165. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković