Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Predmet spora je potraživanje tužioca prema tuženom po osnovu neplaćene cene za isporučenu robu, po određenim računima. Tuženi je osporio tužbeni zahtev isticnjaem da je u potpunosti namirio tužiočevo potraživanje, i isticanjem kompenzacionog prigovora koji je u toku postupka povukao. O tužbenom zahtevu je presuđeno na osnovu ocene sudova da tuženi nije pružio dokaze da je po utuženim računima njegova obaveza prema tužiocu prestala plaćanjem, ili na drugi zakonom dozvoljeni način. Pritom, drugostepeni sud je obrazložio da tuženi nije precizirao račune po kojima plaća, a nije predujmio troškove izvođenja dokaza veštačenjem, koje je predložio.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane pobijane odluke nižestepenih sudova, Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni zakonski uslovi koje propisuje odredba člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku za izuzetnu dozvoljenost revizije. Ukazivanje na pogrešnu primenu materijalnog prava nije potkrepljeno dodatnim uslovom za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, a koji se tiču neujednačene sudske prakse u istovetnoj činjeničnopravnoj situaciji, potrebe za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno novo tumačenje odredaba člana 312. Zakona o obligacionim odnosima. Pozivanje revidenta na odluku Pž 9097/21 od 24.11.2021. godine i Pž 5324/09 od 13.08.2009. godine tiče se primene pravila o teretu dokazivanja, za koje revident smatra da u konkretnoj parnici sudovi nisu pravilno primenili, odnosno pogrešne primene procesnog prava.

Posebna revizija je izuzetno vanredno pravno sredstvo, čiji cilj nije da se preispituju pravnosnažne presude shodno pojedinostima konkretnog slučaja, već da se kroz konkretni slučaj reši pitanje od posebnog (šireg) interesa, a koje se može podvesti pod jedan od osnova iz 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Navedeno u ovom postupku nije slučaj. Navodima revidenta ukazuje se na pogrešnu primenu pravila o teretu dokazivanja iz člana 228. i 231. Zakona o parničnom postupku, s tim u vezi na bitnu povredu odredaba Zakona o parničnom postupku iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, što nije pravno relevantan osnov za izjavljivanje posebne revizije.

Na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 10/23), odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija tuženog nije dozvoljena.

Tužilac je protiv tuženog podneo tužbu 29.06.2020. godine. Vrednost predmeta spora je 54.080,00 dinara.

Odredbom člana 487. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da u postupku u privrednim sporovima, sporovi male vrednosti su sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, koje ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Prema odredbi stava 3. istog člana, kao sporovi male vrednosti smatraju se i sporovi u kojim predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos, a vrednost predmeta spora koji je tužilac naveo u tužbi ne prelazi navedeni iznos. Odredbom člana 479. stav 6. istog zakona propisano je da u sporovima male vrednosti protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija.

U konkretnom slučaju radi se o privrednom sporu male vrednosti iz odredbe člana 487. Zakona o parničnom postupku, jer vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost iznosa od 30.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, pa se zaključuje da izjavljena revizija shodno odredbi člana 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga je na osnovu odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković