Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju iz svih zakonom propisanih razloga.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... , 18/20, 10/23 - dr. zakon) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je sa pravnim prethodnikom tuženog „Delphi Packard“ d.o.o. Novi Sad zasnovala radni odnos ugovorom o radu od 28.09.2016. godine, na neodređeno vreme, počev od 01.10.2016. godine, za obavljanje poslova radnog mesta ... u ... . Iz zdravstvenih razloga i u skladu sa rešenjem Nacionalne službe za zapošljavanje kojim je utvrđena preostala radna sposobnost tužilje, tuženi je sa tužiljom zaključio aneks ugovora o radu u septembru 2019. godine, kojim ju je rasporedio na poslove radnog mesta ... u ..., kao lakših poslova u proizvodnji. Rad u proizvodnom pogonu tuženog je organizovan na proizvodnoj liniji u kojoj je svaka operacija normirana i zaposleni koji rade na proizvodnoj liniji ne smeju da napuštaju svoje radno mesto, s tim da u toku radnog vremena imaju dve pauze od kojih prva pauza traje 20 minuta, a druga 10 minuta. Tužilja ima svoju stranicu na društvenim mrežama putem koje objavljuje fotografije srebrnog nakita koji prodaje, što je bilo poznato zaposlenima kod tuženog, pa su tako srebrni nakit od tužilje u novembru mesecu 2019. godine kupile BB, koja je nakit kupila za vreme pauze na mestu gde zaposleni piju kafu ispred firme, zaposlena VV koja je nakit kupila 13. ili 14. novembra u kantini za vreme pauze i zaposlena GG, koja je nakit-minđuše poručila ranije, tužilja joj je za vreme pauze pokazala nakit i ona je izabrala i platila nakit u kantini za vreme doručka. Pored tužilje, i drugi zaposleni kod tuženog prodaju srebrni nakit, kozmetiku „Avon“ i „Oriflejm“, pojedini zaposleni prodaju svoje proizvode ( vino, rakiju i dr.), a prodaju se i ikebane i drugi proizvodi. Dana 23.12.2019. godine, za vreme pauze, tužilja je došla u kantinu sa zaposlenom DD, iz nesesera je izvadila srebrni nakit na kome su bile istaknute cene i rasporedila ga po stolu. Tom prilikom DD nije kupila nakit od tužilje, koji joj je ponuđen, ali je to činila ranije i kupovine su se odvijale za vreme pauze. U isto vreme supervizor za ljudske resurse ĐĐ je sedela u kantini za susednim stolom, svojim mobilnim telefonom je sačinila fotografije, a zatim pozvala direktora za ljudske resurse EE i zaposlenu na poslovima koordinatora za personalnu administraciju ŽŽ koja je kod tuženog zadužena za vođenje disciplinskih postupaka, da dođu u kantinu. Tom prilikom tužilja je odgovorila da prodaje nakit i da je dobila dozvolu od svog neposrednog rukovodioca ZZ, koja, međutim, ovaj navod tužilje nije potvrdila, ukazujući da je tužilji već skretala pažnju da je prodaja u krugu fabrike zabranjena, kako za vreme radnog vremena tako i za vreme pauze. Zaposlene BB, VV i GG su u svojim pisanim izjavama od 26.12.2019. godine potvrdile da su u mesecu novembru 2019. godine kupovale srebrni nakit od tužilje za vreme pauze u fabričkom krugu tuženog, a DD je u izjavi od 23.12.2019. godine potvrdila da je za vreme pauze gledala srebro koje prodaje tužilja. U izjavi od 26.12.2019. godine zaposlena ZZ je potvrdila da je tadašnji polivalent II u martu-aprilu 2019. godine prijavila da ima problem sa tužiljom, jer prodaje srebro na radnom mestu, kada je tužilji rekla da to ne sme da radi u firmi, već samo van firme. Tuženi je dana 26.12.2019. godine doneo upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu koje je tužilji dostavljeno 15.01.2020. godine i u odnosu na koje se tužilja izjasnila da srebro prodaje isključivo putem društvenih mreža, da smatra da je diskriminisana, jer u firmi robu prodaju i drugi zaposleni, te da se protiv nje vrši odmazda zbog pokrenutog postupka za zaštitu od zlostavljanja na radu, kao i da nije pročitala Pravilnik, niti ga je videla na oglasnoj tabli na kojoj je viđala samo razna obaveštenja. Rešenjem broj .. od 16.04.2020. godine tužilji je otkazan ugovor o radu zbog toga što je u mesecu novembru 2019. godine, u fabričkom krugu poslodavca, prodala zaposlenima BB, VV i GG proizvode od srebra, iako je znala da je prodaja bilo kakvih proizvoda odnosno robe u fabričkom krugu poslodavca zabranjena i zbog toga što je dana 23.12.2019. godine u vremenu od 12,05 časova do 12,10 časova u prostorijama kantine, koja se nalazi u fabričkom krugu poslodavca, nudila na prodaju proizvod od srebra – minđuše, zaposlenoj DD, iako je znala da je prodaja bilo kakvih proizvoda, odnosno robe u fabričkom krugu poslodavca zabranjena, čime je izvršila nepoštovanje radne discipline iz člana 14. tačka 4) Pravilnika o kućnom redu broj 1357 od 11.08.2017. godine, zbog čega su se stekli razlozi za otkaz ugovora o radu iz člana 179. stav 3. tačka 8) Zakona o radu i člana 54. stav 3. tačka 16) Kolektivnog ugovora tuženog od 09.05.2018. godine, pa joj je radni odnos prestao sa danom 16.04.2020. godine. Tuženi je pokušao uručenje rešenja tužilji preporučenom pošiljkom na adesu stanovanja, ali se pošiljka vratila dana 23.04.2020. godine sa napomenom „odbila prijem“ o čemu je tuženi sačinio belešku dana 28.04.2020. godine i istog dana objavio rešenje o otkazu ugovora o radu i službenu belešku na oglasnoj tabli poslodavca, a što je skinuto sa oglasne table dana 07.05.2020. godine. Utvrđeno je i da je tužilja u decembru 2019. godine ostvarila zaradu u iznosu od 56.558,81 dinara bruto, odnosno 41.177,73 dinara neto, da je na dan prestanka radnog odnosa imala ukupno 20 godina staža, od toga 4 godine i 4 meseca kod tuženog, da je živela sa suprugom koji je zaposlen i dvoje dece koji studiraju, te da se u toku postupka zaposlila u firmi „Feniks giz“, kao lice sa invaliditetom.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je utvrdio da je tužilja svojim radnjama, prodajom/nuđenjem radi prodaje nakita od srebra drugim zaposlenima u fabričkom krugu poslodavca, što je izričito propisano kao zabranjeno opštim aktom poslodavca, učinila nepoštovanje radne discipline koje joj se spornim rešenjem stavlja na teret i da je tuženi prilikom donošenja tog rešenja u svemu ispoštovao zakonom propisan postupak otkazivanja ugovora o radu, saglasno odredbama člana 180. Zakona o radu. Našao je, međutim, da je tužilja nakit prodavala za vreme pauze zaposlenima koji su takođe bili na pauzi, bez remećenja procesa rada, da su i drugi zaposleni kod tuženog prodavali razne proizvode, te da zaposlenima nije predočeno da ukoliko povrede radnu disciplinu tako što prodaju proizvode u prostorijama tuženog za vreme pauze mogu dobiti otkaz, na osnovu čega je prvostepeni sud zaključio da tužilja nije imala svest da krši radnu disciplinu zbog čega joj može biti otkazan ugovor o radu. Zaključio je da ponašanje koje se tužilji stavlja na teret nije bilo takvo da ona ne može da nastavi rad kod poslodavca, odnosno da nije predstavljalo takvo nepoštovanje radne discipline koje opravdava otkaz ugovora o radu u smislu odredaba čl. 179. i 179a, te posebno člana 184. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 95/18).

Suprotno stanovištu prvostepenog suda, drugostepeni sud je ocenio da to što radnjama tužilje u konkretnom slučaju nije remećen proces rada u proizvodnji, pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu ne čini nezakonitim, jer tužilji kao otkazni razlog nije stavljeno na teret remećenje procesa rada, već postupanje zaposlenog suprotno odredbama opšteg akta poslodavca, člana 14. tačka 4) Pravilnika o kućnom redu tuženog, koje takvo postupanje izričito zabranjuje, a da razlozi kojima tužilja opravdava svoje postupanje (lične materijalne prilike i činjenica da su i drugi zaposleni kod tuženog prodavali različitu robu ) ne predstavlja osnov za bilo kakvo pravdanje ponašanja tužilje za postupanje protivno pravilima opšteg akta poslodavca u smislu postojanja olakšavajućih okolnosti ili pak mogućnosti da se isključi primena izričito propisane zabrane takvog ponašanja.

Vrhovni sud je našao da su osnovani navodi revizije (član 407. sta1. tačka 7. ZPP-a) o tome da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu i odbio tužbeni zahtev pri čemu je zanemario i to da je tuženi pogrešno primenio materijalno kada je u rešenju o otkazu ugovora o radu naveo da tužilji radni odnos prestaje sa 16.4.2020. godine kao danom donošenja rešenja.

Odredbom člana 179. stav 3. tačka 8) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05...95/18), propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Prema odredbi člana 185. stav 2.,3.,4. i 5. Zakona o radu propisano je da rešenje mora da se dostavi zaposlenom lično, u prostorijama poslodavca, odnosno na adresu prebivališta ili boravišta zaposlenog (stav 2.). Ako poslodavac zaposlenom nije mogao da dostavi rešenje u smislu stava 2. ovog člana, dužan je da o tome sačini pismenu belešku (stav 3.). U slučaju iz stava 3. ovog člana rešenje se objavljuje na oglasnoj tabli poslodavca i po isteku osam dana od dana objavljivanja smatra se dostavljenim (stav 4.). Zaposlenom prestaje radni odnos danom dostavljanja rešenja osim ako ovim zakonom ili rešenjem nije određen drugi rok (stav 5).

U konkretnom slučaju rešenje o otkazu ugovora o radu je doneto 16.04.2020. godine. Tuženi je pokušao dostavu tužilji preporučenom pošiljkom na adresu stanovanja, ali se pošiljka vratila dana 23.04.2020. godine sa napomenom „odbila prijem“ o čemu je tuženi sačinio belešku dana 28.04.2020. godine i istog dana objavio rešenje o otkazu ugovora o radu i službenu belešku na oglasnoj tabli poslodavca ( skinuto sa oglasne table dana 07.05.2020. godine).

Kako tužilji radni odnos nije mogao da prestane pre dana dostavljanja rešenja o otkazu ugovora o radu u smislu člana 185. stav 4. Zakona, a po članu 185 stav 5. istog zakona rešenje o otkazu ugovora o radu od 16.04.2020. godine moglo je da se smatra dostavljenim tek istekom osmog dana od objavljivanja na oglasnoj tabli poslodavca, to je tuženi pogrešno primenio materijalno pravo kada je rešenjem o otkazu odlučio da je dan prestanka radnog odnosa tužilji 16.04.2020. godine (dan donošenja rešenja).

Pored navedenog, Vrhovni sud je našao da je prvostepeni sud, polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno primenio materijalno pravo kada je smatrao da ponašanje tužilje ipak nije bilo takvo da ona ne može da nastavi da radi kod tuženog, imajući u vidu da su i drugi zaposleni prodavali razne proizvode, da nikome od njih zbog takvog kršenja radne discipline nije dat otkaz ugovora o radu, a da je takvo ponašanje zaposlenih bilo poznato njihovim neposrednim pretpostavljenima i čak prećutno tolerisano. Ovo upućuje na to da tužilja nije imala svest o tome da krši radnu disciplinu i da joj zbog toga može biti otkazan ugovor o radu. Uz činjenicu da prodavanjem nakita za vreme pauze u kantini tužilja nije remetila proces rada, da se on i dalje nesmetano odvijao i da za tuženog nisu nastale štetne posledice, pravilna je ocena prvostepenog suda da ponašanje tužilje nije takvo da ona ne može da nastavi rad kod poslodavca i da joj je otkaz ugovora o radu ipak neopravdano dat.

Na osnovu svega napred navedenog Vrhovni sud je na osnovu odredbe člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke presude pri čemu je odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka. Kako je tužilja uspela u postupku po reviziji, a tražila je troškove sastava revizije, dosuđen joj je po ovom osnovu iznos od 33.000,00 dinara primenom Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata (Službeni glasnik RS broj 121/12...37/21) i člana 153., 154. i 163. stav 4. ZPP-a i odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelena Ivanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković