- Branilac okrivljenog AA, advokat Zoran Perović, zbog povreda zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP u vezi člana 14. i 22. KZ, i iz člana 485. stav 4. u vezi člana 439. tačka 1) ZKP, te kako to iz zahteva proizilazi i zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) i 438. stav 2. tačka 1) i 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud ukine presudu Apelacionog suda u Beogradu, Posebnog odeljenja Kž3 PO1 broj 1/21 od 01.10.2021. godine i predmet vrati na ponovno odlučivanje Apelacionom sudu kao sudu trećeg stepena, uz naredbu da se novi postupak održi pred potpuno izmenjenim većem ili da pobijanu presudu preinači u smislu člana 492. tačka 1) ZKP i okrivljenog oslobodi od optužbe na osnovu člana 423. tačka 1) ZKP da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. KZ, uz istovremeni zahtev da u smislu odredbi člana 488. stav 3. ZKP odredi da se izvršenje pravnosnažne presude odloži do odluke po zahtevu, odnosno do donošenja pravnosnažne odluke povodom izjavljene žalbe TOK na prvostepenu presudu, te da branioca okrivljenog obavesti o sednici veća Vrhovnog kasacionog suda, kako bi branilac prisustvovao toj sednici;

- Branilac okrivljenog AA, advokat Željko Damjanović, zbog povreda zakona iz člana člana 485. stav 4. u vezi člana 439. tačka 1) ZKP i člana 14. i 22. KZ, povreda zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP u vezi člana 418. tačka 3) ZKP, člana 425. stav 1. do 3. ZKP i člana 426. stav 1.ZKP, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP u vezi člana 37.ZKP i člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP u vezi člana 16. ZKP i 406. ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev i preinači pobijanu presudu Apelacionog suda u Beogradu, Posebnog odeljenja Kž3 PO1 broj 1/21 od 01.10.2021. godine, tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe na osnovu člana 423. tačka 1) ZKP da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. KZ, ili da ukine presudu Apelacionog suda u Beogradu, Posebnog odeljenja Kž3 PO1 broj 1/21 od 01.10.2021. godine i presudu Apelacionog suda u Beogradu, Posebnog odeljenja Kž1 PO1 broj 23/16 od 23.01.2017. godine i predmet vrati na ponovno odlučivanje Apelacionom sudu kao sudu drugog stepena, radi donošenja odluke po žalbi TOK izjavljene na presudu Višeg suda u Beogradu Posebno odeljenje KPo1 23/14 od 17.03.2015. godine, uz naredbu da se novi postupak održi pred potpuno izmenjenim većem, uz istovremeni zahtev da u smislu odredbi člana 488. stav 3. ZKP odredi da se izvršenje pravnosnažne presude odloži do donošenja konačne odluke po zahtevu, te da branioca okrivljenog obavesti o sednici veća Vrhovnog kasacionog suda, kako bi branilac prisustvovao toj sednici.

Dana 02.02.2024. godine stranka AA podneo je zahtev za izuzeće od vršenja sudijske dužnosti sudije Vrhovnog suda, Milene Rašić, predsednika 1. veća krivičnog odeljenja Vrhovnog suda, sudije Dubravke Damjanović, člana 1. veća krivičnog odeljenja Vrhovnog suda i sudije Gordane Kojić, člana 1. veća krivičnog odeljenja Vrhovnog suda i sudije izvestioca u predmetu Kzz1 1/24.

Vrhovni sud dostavio je po primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog AA Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku i, u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog AA zbog povreda zakona navedenih u izreci ove presude su neosnovani, dok su u preostalom delu odbačeni.

Povodom zahteva za izuzeće sudija Vrhovnog suda i to: sudije Milene Rašić, Gordane Kojić i Dubravke Damjanović, koji zahtev je istakao okrivljeni AA, predsednik Vrhovnog suda – sudija Jasmina Vasović je rešenjem Su VII 39 br.3/24 od 09.02.2024. godine izuzela od vršenja sudijske dužnosti sudiju Vrhovnog suda Milenu Rašić, u predmetu Vrhovnog suda poslovni broj Kzz1 1/24, a odbila kao neosnovan zahtev za izuzeće sudija Vrhovnog suda Gordane Kojić i Dubravke Damjanović od vršenja sudijske dužnosti u predmetu Vrhovnog suda poslovni broj Kzz1 1/24. U obrazloženju tog rešenja je navedeno da je sudija Milena Rašić, koja je prema redovnom godišnjem rasporedu poslova u Vrhovnom sudu određena za predsednika prvog veća, učestvovala u istom predmetu u postupku donošenja meritorne odluke Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje za organizovani kriminal - presude Kž3-Po1 1/21 od 01.10.2021. godine, što je zakonski razlog za izuzeće u smislu člana 37. stav 1. tačka 4) ZKP. Nadalje, iz obrazloženja takođe proizilazi da okolnosti koje se odnose, u smislu postojanja sumnje u nepristrasnost u postupanju sudije Dubravke Damjanović i sudije izvestioca Gordane Kojić po podnetom vanrednom pravnom leku, ne mogu biti osnov za primenu člana 37. stav 2. ZKP, jer uslovi za primenu odredbi člana 37. stav 2. ZKP obuhvataju određene lične odnose, interese ili druge okolnosti koje nisu obuhvaćene odredbom člana 37. stav 1. tačka 1) do 4) ZKP koji propisuje razloge za obavezno izuzeće. Pored toga, činjenice da je sudija Gordana Kojić učestvovala u donošenju rešenja o produženju pritvora, bliže opisanih u zahtevu, kao i da su sudije Gordana Kojić i Dubravka Damjanović učestvovale u donošenju odluka koje stranka navodi, a imajući u vidu činjenice i okolnosti svakog konkretnog predmeta, postupale različito, nisu same po sebi dovoljne da dovedu do opravdane sumnje u njihovu nepristrasnost.

Bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz član 438. stav 1. tačka 1) ZKP

Zahtevom za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog AA, advokata mr Nemanje Jolovića i Tatjane M. Jovanović, u odnosu na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) se ističe da je protiv okrivljenog AA vođen krivični postupak u kojem je pobijanim presudama oglašen krivim, iako se postupak nije mogao voditi, jer je nastupila relativna zastarelost krivičnog gonjenja. Branioci okrivljenog, dalje navode da je sud radnje koje su okrivljenom AA stavljene na teret, pravilnom pravnom ocenom, morao kvalifikovati kao krivično delo iz člana 359. stav 2. u vezi stava 1. KZ, a za koje je nastupila relativna zastarelost krivičnog gonjenja kada je stavljen zahtev za proširenje istrage protiv okrivljenog, te je u skladu s tim trebalo optužbu odbiti, budući da je sud vezan za činjenični opis i vrednost u momentu navodnog izvršenja krivičnog dela. Pored toga, zahtevom se ističe da je nakon toga i to na dan donošenja presude Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž3 PO1 1/21 od 01.10.2021. godine, za krivično delo iz člana 359. stav 2. u vezi stava 1. KZ nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja, jer se radi o delu za koje je zaprećena kazna od 1 do 8 godina zatvora, a za koje je shodno primenom člana 103. stav 1. tačka 4) KZ i člana 104. tačka 6) KZ, apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja nastupila 2020.godine.

U zahtevu branioca okrivljenog AA, advokata Željka Damjanovića po osnovu ove bitne povrede odredaba krivičnog postupka ističe se da se u radnjama okrivljenog AA eventualno može raditi o krivičnom delu iz člana 359. stav 2. u vezi stava 1. KZ, jer kvalifikovan oblik ovog krivičnog dela iz stava 2. i 3. zavisi od visine pribavljene imovinske koristi. U konkretnom slučaju, veštačenjem utvrđena vrednost objekta u vreme izvršenja krivičnog dela 2000. godine je iznosila 1.093.337,50 dinara, a u leto 2001. godine je iznosila 1.191.788,45 dinara, iz čega proizilazi da nisu ispunjeni uslovi za primenu člana 359. stav 3.KZ, jer vrednost objekta, koji je predmet navodne kupoprodaje u vreme izvršenja krivičnog dela, prelazi iznos od 450.000,00 dinara ali ne prelazi iznos od 1.500.000,00 dinara, pa bi se radilo o krivičnom delu iz člana 359. stav 2. u vezi stava 1. KZ, koje je izvršeno u leto 2000. godine, za koje je prema tome nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja poslednjeg dana leta 2020. godine, u odnosu na okrivljenog AA.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovni sud ocenjuje neosnovanim.

U konkretnom slučaju protiv okrivljenog AA vođen je krivični postupak zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. KZ izvršenog u leto 2000. ili 2001. godine. Za navedeno krivično delo prema najblažem Krivičnom zakoniku za okrivljenog, propisana je kazna zatvora od dve do 12 godina. Odredbom člana 103. tačka 2. KZ propisano je da se krivično gonjenje ne može preduzeti kada protekne 15 godina od izvršenja krivičnog dela za koje se može izreći kazna zatvora preko 10 godina, a odredbom člana 104. tačka 6. KZ propisano je da zastarelost krivičnog gonjenja nastaje u svakom slučaju kad protekne dvostruko vreme koje se po zakonu traži za zastarelost krivičnog gonjenja.

Krivični postupak protiv okrivljenog AA pokrenut je zahtevom za „proširenje“ a faktički sprovođenje istrage Tužioca za organizovani kriminal (TOK) Kt br. 21/11 od 23.09.2011. (dakle pre nastupanja relativne zastarelosti krivičnog gonjenja) zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. KZ. Okrivljeni je za navedeno krivično delo oglašeni krivim pre nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja i to pravnosnažnom presudom Apelacionog suda u Beogradu Posebno odeljenje Kž3 PO1 broj 1/21 od 01.10.2021. godine.

Dakle, u odnosu na okrivljenog AA za krivična dela za koja je protiv njega vođen i pravnosnažno okončan krivični postupak nije nastupila ni relativna ni apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja.

Postojanje bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP branioci okrivljenog advokat mr Nemanja Jolovića i Tatjana M. Jovanović i advokat Željko Damjanović, u podnetim zahtevima izvode iz sopstvene pravne ocene krivičnog dela za koja je okrivljeni, po shvatanju njegovih branilaca eventualno mogao biti krivično gonjen, a za koje je nastupila relativna, odnosno apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja. Pri tome se u podnetim zahtevima sopstvena pravna ocena dela, vezuje za, po iznetim stavovima, pogrešno u pravnosnažnoj presudi utvrđeno činjenično stanje, u pogledu visine pribavljene imovinske koristi.

Pogrešno utvrđeno činjenično stanje i pogrešna ocena dokaza izneta u pravnosnažnoj presudi, prema odredbi člana 485. ZKP ne predstavlja razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka, zbog čega ni Vrhovni sud po ovom pravnom leku nije ovlašćen da ispituje da li je u konkretnom slučaju pravnosnažnom presudom pravilno utvrđena visina imovinske koristi koju je izvršenjem krivičnog dela okrivljeni AA pribavio okrivljenom BB, već može ispitati samo da li je u pogledu krivičnog dela za koje je okrivljeni izrekom pravnosnažne presude oglašen krivim došlo do zastarelosti krivičnog gonjenja, što je Vrhovni sud ispitao i našao da nije nastupila ni relativna ni apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja.

Član 438. stav 1. tačka 4) ZKP

U odnosu na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP u zahtevu za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog AA, advokata mr Nemanje Jolovića i Tatjane M. Jovanović ističe se da Apelacioni sud nije mogao procesno da odluči kako je to odlučio pobijanom presudom i da preinači presudu Apelacionog suda u Beogradu, Posebnog odeljenja Kž1 PO1 broj 23/16 od 23.01.2017. godine, jer je ista doneta uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, s obzirom da je u njenom donošenju učestvovao sudija Milimir Lukić koji je morao biti izuzet, a kako je to navedeno i u odluci Ustavnog suda. U navedenoj situaciji po nalaženju odbrane, Apelacioni sud je primenom odredaba člana 455. stav 2. ZKP morao navedenu presudu ukinuti, što isti nije učinio, već je presudu preinačio, a delom odbio žalbe, na koji način je ostavio u pravnom prometu deo te presude u čijem donošenju je učestvovao sudija Milimir Lukić, pa je time učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, u odnosu na postupanje sudije Milimira Lukića.

Pored toga po osnovu ove bitne povrede odredaba krivičnog postupka branioci ističu i učešće sudije Milene Rašić u donošenju pobijane presude Apelacionog suda u Beogradu, Posebnog odeljenja Kž3 PO1 broj 1/21 od 01.10.2021. godine, a koja sudija je u više navrata postupala u svojstvu predsednika ili člana veća, odlučujući o žalbama okrivljenog protiv rešenja o produženju pritvora, u kojim rešenjima se izjašnjavala o krivici okrivljenog. Branioci su istakli da je pravni standard nacionalnog i međunarodnog prava da sudije koje su učestvovale u donošenju odluke za koju je utvrđeno da je okrivljenom povređeno ustavno pravo ne mogu učestvovati u donošenju presude. U konkretnom slučaju četvoro sudija iz veća koje je donelo presudu Apelacionog suda u Beogradu, Posebnog odeljenja Kž3 PO1 2/17 od 28.09.2017. godine, kojom je povređeno ustavno pravo AA učestvovalo je i u donošenju presude Apelacionog suda u Beogradu, Posebnog odeljenja Kž3 PO1 broj 1/21 od 01.10.2021. godine, čime je po izraženom stavu branioca advokata Nemanje Jolovića, povređena odredba člana 37. stav 2.ZKP.

U zahtevu branioca okrivljenog AA, advokata Željka Damjanovića po osnovu ove bitne povrede odredaba krivičnog postupka ističe se da je u donošenju presude Apelacionog suda u Beogradu, Posebnog odeljenja Kž3 PO1 broj 1/21 od 01.10.2021. godine, kao član veća učestvovala sudija Milena Rašić, čime je povređeno pravo okrivljenog na nepristrasan sud i sudiju, kao sastavni deo prava na pravično suđenje, jer je navedena sudija učestvovala više puta u donošenju rešenja o produženju pritvora, žalbi na rešenje kojim je određen pritvor, žalbi na rešenje o odbijanju zahteva okrivljenog za određivanja jemstva, a ista sudija je učestvovala u donošenju presude Apelacionog suda u Beogradu, Posebnog odeljenja Kž3 PO1 2/17 od 28.09.2017. godine, a koja presuda je poništena odlukom Ustavnog suda. Po navodima branioca sudija Milena Rašić je imala formirano predubeđenje kako u odnosu na krivično delo, tako i u odnosu na okrivljenog, što narušava pretpostavku nepristrasnosti suda, čime je učinjena povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP.

Pored toga branilac u okviru iste bitne povrede odredaba krivičnog postupka ističe učešće sudija Nade Zec i Nadežde Mijatović u donošenju presude koja se zahtevom pobija i to Apelacionog suda u Beogradu, Posebnog odeljenja Kž1 PO1 broj 23/16 od 23.01.2017. godine. Ovo obrazlaže činjenicom da je sudija Nada Zec učestvovala u donošenju odluka o produženju pritvora okrivljenom, dok su sudije Nada Zec i Nadežda Mijatović, učestvovale u odlučivanju o žalbi na rešenje o produženju pritvora Kž2 PO1 202/12 od 11.05.2012.godine, u kom rešenju su se izjasnile da je okrivljeni opravdano sumnjiv da je učinio krivično delo iz čl.359. stav 3. u vezi stava 1. KZ. Na ovaj način, kako navodi branilac, sudije su iskazale visok stepen jasnoće u pogledu krivice okrivljenog, čime su ispunile uslove za obavezno izuzeće iz člana 37. stava 1. tačka 4) ZKP. Učestvovanjem navedenih sudija u donošenju drugostepene presude Kž1 PO1 broj 23/16 od 23.01.2017. godine, a imajući njihovo formirano predubeđenje učinjena je bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP.

Isti branilac u zahtevu ističe u okviru ove povrede da su u donošenju odluke Apelacionog suda u Beogradu, kao suda trećeg stepena, učestvovale sudije Mirjana Popović, Zoran Savić i Duško Milenković, koje sudije je trebalo da se izuzmu od sudijske dužnosti. Odlukom Ustavnog suda Republike Srbije Už 4985/2012 od 08.01.2014. godine, utvrđena je povreda prava na pravno sredstvo AA zajemčena odredbom člana 36. stav 2. Ustava RS, višestrukim ukidanjem prvostepenih rešenja o produženju pritvora, u čijem donošenju su učestvovale navedene sudije, što kao predsednici ili članovi veća. Dalje je naveo da je sudija Duško Milenković u dva navrata odlučivao o zahtevu osuđenog AA za izuzeće sudije Milene Rašić, koji je jednom odbio, a drugi put odbacio.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovni sud ocenjuje neosnovanim.

Povodom postupanja sudije Milimira Lukića u donošenju presude Kž1 Po1 23/16 od 23.01.2017. godine, Vrhovni sud ukazuje da je Ustavni sud Republike Srbije poništio odluku Vrhovnog kasacionog suda Kzz OK 4/18 i Apelacionog suda trećeg stepena Kž3 Po1 2/17, ali nije poništio odluku Kž1 Po1 23/16 od 23.01.2017. godine, u čijem donošenju je učestvovao sudija Milimir Lukić, sudija Nada Zec i sudija Nadežda Mijatović. Na taj način je Ustavni sud u skladu sa svojim ovlašćenjima izvršio selekciju odluka koje je poništio, u situaciji kada samo Ustavni sud prilikom odlučivanja o ustavnoj žalbi i Vrhovni kasacioni sud prilikom odlučivanja o zahtevu za zaštitu zakonitosti nisu vezani odredbom člana 455. stav 2. ZKP, odnosno procesnom zabranom ukidanja prvostepene presude, koja je već jedanput ukidana, čime je Ustavni sud ostavio u pravnom saobraćaju presudu Kž1 Po1 23/16 od 23.01.2017. godine. Apelacioni sud je postupajući kao drugostepeni sud u odnosu na presudu Kž1 Po1 23/16 od 23.01.2017. godine, jedino mogao da otkloni povredu na koju je Ustavni sud ukazao, tako što je otvorio pretres pred drugostepenim sudom u smislu člana 449. ZKP, budući da ukidanje presude shodno odredbi člana 464. ZKP u vezi člana 455. stav 2. ZKP nije bilo moguće, s obzirom da je u ovom predmetu drugostepena presuda već jednom bila ukinuta. Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje Kž3 PO1 broj 1/21 od 01.10.2021. godine je otklonio povredu prava na pravično suđenje tako što je odluku doneo nakon održanog pretresa na kome su izvedeni dokazi na bazi kojih je utvrđeno činjenično stanje, te je ponovnim izvođenjem dokaza i njihovom ponovnom ocenom kako pojedinačno, tako i u međusobnoj vezi od strane tog veća Apelacionog suda u Beogradu, povreda na koju je ukazao Ustavni sud otklonjena, te su u tom delu navodi iz zahteva za zaštitu zakonitosti advokata mr Nemanje Jolovića i Tatjane M. Jovanović, kao i advokata Željka Damjanovića ocenjeni kao neosnovani, u odnosu na postupanje sudije Milimira Lukića u donošenju presude Kž1 Po1 23/16 od 23.01.2017. godine.

Suprotno navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog u odnosu na sudije Nadu Zec, Nadeždu Mijatović, Milenu Rašić, Mirjanu Popović, Zorana Savića i Duška Milenkovića, po nalaženju Vrhovnog suda, ne može se prihvatiti stav da svako odlučivanje sudije o pritvoru prema okrivljenom nužno narušava pretpostavku nepristrasnosti tog sudije prilikom meritornog odlučivanja o krivici istog okrivljenog. To proizilazi i iz prakse Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

Odredbom člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda je garantovano da svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

U cilju očuvanja standarda nezavisnog i nepristrasnost suda i prava na pravično suđenje, garantovanih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u Zakoniku o krivičnom postupku odredbom člana 37. propisani su razlozi za izuzeće sudija.

Odredbom člana 37. stav 1. tačka 1)-4) ZKP, previđene su situacije u kojima se sudija ili sudija porotnik mora obavezno izuzeti od vršenja sudijske dužnosti u određenom predmetu, zbog određenog odnosa i povezanosti sudije sa učesnicima u postupku ili zbog prethodnog postupanja u istom krivičnom predmetu, pa je tako u tački 4) propisano da će sudija biti izuzet od sudijske dužnosti u određenom predmetu, ako je u istom predmetu postupao kao sudija za prethodni postupak ili odlučivao o potvrđivanju optužnice ili učestvovao u donošenju meritorne odluke o optužbi koja se pobija žalbom ili vanrednim pravnim lekom ili je učestvovao u postupku kao tužilac, branilac, zakonski zastupnik ili punomoćnik oštećenog, odnosno tužioca ili je saslušan kao svedok ili kao veštak, ako ovim zakonikom nije drugačije propisano.

Apsolutno bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP postoji, ako je u određenom krivičnom predmetu u suđenju na glavnom pretresu učestvovao sudija koji je morao biti izuzet od vršenja sudijske dužnosti, na osnovu razloga navedenih u članu 37. stav 1. tačka 4) ZKP.

Odredbom člana 210. do 216. ZKP propisano je da odlučivanje o pritvoru podrazumeva ocenu ispunjenosti zakonom propisanih razloga za određivanje, produženje ili ukidanje te mere, u koje spada i ocena postojanja osnova sumnje da je okrivljeni izvršio krivično delo, pa je tako odredbom člana 211. stav 1. ZKP, propisano da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo.

Odredbom člana 2. tačka 18) ZKP, propisano je da je „osnovana sumnja“ skup činjenica koje neposredno ukazuju da je određeno lice učinilac krivičnog dela, a tačkom 19) istog člana propisano je da je „opravdana sumnja“ skup činjenica koje neposredno potkrepljuju osnovanu sumnju i opravdavaju podizanje optužbe.

Vrhovni sud je, ocenjujući iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, pored ustavnih i zakonskih odredbi, imao u vidu i dosadašnju praksu Evropskog suda za ljudska prava, prema kojoj sama činjenica da je sudija u suđenju već donosio pretpretresne odluke u predmetu, uključujući odluke vezane za pritvor, ne može opravdati bojazan o njegovoj nepristranosti, već samo posebne okolnosti mogu opravdati drugačiji zaključak. Uvek je odlučan opseg i priroda pretpretresnih mera koje je preduzeo sudija pitanja na koja sudija mora odgovoriti pri donošenju odluka o produženju pritvora nisu ista kao ona pitanja koja su odlučujuća za njegovu pravnosnažnu presudu. Prilikom odlučivanja o pritvoru i donošenju drugih pretpretresnih odluka te vrste, sudija po kratkom postupku ocenjuje dostupne podatke kako bi utvrdio postoji li osnov za sumnju protiv okrivljenog za izvršenje krivičnog dela, dok prilikom donošenja odluke na kraju suđenja mora proceniti jesu li dokazi koji su izneseni i o kojima se raspravljalo pred sudom dovoljni da bi okrivljenog oglasio krivim (Dragogojević protiv Hrvatske od 15.01.2015. godine – pretstavka broj 68955/11). Sumnja i formalno proglašenje krivice ne mogu se tretirati kao da su istovetni (Jasinski protiv Poljske, stav 55, pretstavka broj 30865/96 od 20.12.2005. godine).

Po nalaženju Vrhovnog suda, učestvovanje sudije u odlučivanju o pritvoru, u istom predmetu, po pravilu, ne predstavlja razlog za njegovo obavezno izuzeće prilikom odlučivanja o krivici istog okrivljenog, već postojanje predubeđenja kao razloga za njegovo izuzeće zavisi od toga da li je prilikom donošenja odluke o pritvoru, zauzeo jasan stav o krivici okrivljenog, a što predstavlja faktičko pitanje koje se procenjuje u svakom pojedinačnom predmetu.

U konkretnom slučaju, iz spisa predmeta proizilazi da su krivična veća Apelacionog suda u Beogradu u navedenim rešenjima kojima je odlučivano o pritvoru prema okrivljenom AA, a na koja se u zahtevu pozivaju branioci okrivljenog, utvrdilo postojanje osnovane sumnje, a u slučaju povodom žalbe na rešenje o produženju pritvora Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž2 Po1 202/12 od 11.05.2012. godine i opravdane sumnje, da je okrivljeni AA izvršio krivično delo koje mu je stavljeno na teret optužnim aktom javnog tužioca, a što je neophodan uslov za produženje pritvora prema okrivljenom, te da su krivična veća Apelacionog suda u Beogradu pri tome dala razloge zbog kojih nalaze da su ispunjeni uslovi za produženje pritvora prema okrivljenom, a što je inače neophodan sadržaj svakog rešenja o produženju pritvora prema okrivljenom.

Činjenica da je u obrazloženju rešenja Kž2 Po1 202/12 od 11.05.2012. godine kojim je odlučivano o žalbi na rešenje o produženju pritvora prema okrivljenom, prilikom obrazlaganja suda da i dalje postoje razlozi za produženje pritvora prema okrivljenom, konstatovano da postoji „opravdana sumnja“ da je okrivljeni izvršio krivično delo koje mu je stavljeno na teret optužnim aktom javnog tužioca, po nalaženju Vrhovnog suda, sama po sebi ne znači da su se sudije izjasnile sa većim stepenom jasnoće u pogledu krivice okrivljenog.

Naime, iako se koristi termin „opravdana sumnja“, ovo iz razloga jer je navedeno rešenje doneto nakon potvrđivanja optužnice, a sudije Nada Zec i Nadežda Mijatović, koje su učestvovale u donošenju odluke, u odnosu na prethodna odlučivanja o produženju pritvora prema okrivljenom, nisu cenile niti obrazlagale nove činjenice u vezi opravdane sumnje da je okrivljeni AA izvršio krivično delo koje mu je stavljeno na teret optužnim aktom javnog tužioca, a koje činjenice su potrebne za optuženje, niti su iste navele ocenu dokaza i izrazile visok stepen jasnoće u pogledu krivice okrivljenog i to u većoj meri od onoga što je to neophodno za donošenje odluke o pritvoru, već su samo cenjene okolnosti u vezi obeležja krivičnog dela, ali bez dodatnog izjašnjenja ili obrazlaganja u pogledu krivice koja bi bila izvan granice ispitivanja osnovane sumnje i bez bavljenja pri tome dokaznim razlozima.

Shodno napred iznetom, može se konstatovati da postoji samo jezička razlika termina „opravdana sumnja“ i „osnovana sumnja“, ali da su rešenja u svojim obrazloženjima ista i da u rešenju u kojem se koristi termin „opravdana sumnja“ nema ocene dokaza, niti su sudije, čije se izuzeće traži, izrazile visok stepen jasnoće u pogledu krivice okrivljenog i to u većoj meri nego što je to neophodno za donošenje odluke o pritvoru.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud nalazi da sama činjenica da su sudije koje su donele pobijane presude Apelacionog suda u Beogradu, Posebnog odeljenja za organizovani kriminal Kž1 Po1 23/16 od 23.01.2017. godine i Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž3-Po1 1/21 od 01.10.2021. godine, kao članovi ili predsednici veća, učestvovali u sastavu veća u donošenju odluka koje su vezane za odlučivanje o meri pritvora prema okrivljenom AA, ne dovodi u pitanje pretpostavku nepristrasnosti ovih sudija kod odlučivanja o krivici ovog okrivljenog, konkretno kod donošenja pobijanih presude, zbog čega pobijanim presudama nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, a kako se to neosnovano tvrdi u zahtevu za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog.

Pored toga, postojanje sumnje u nepristrasno postupanje četvoro sudija Milene Rašić, Mirjane Popović, Zorana Savića i Duška Milenkovića, koji su učestvovali u donošenju presude Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž3 Po1 2/17 od 28.09.2017. godine, koja je poništena odlukom Ustavnog suda zbog povrede ustavnog prava AA, a zatim učestvovanje istih sudija u donošenju presude Apelacionog suda u Beogradu, Posebno odeljenje Kž3 Po1 1/21 od 01.10.2021. godine, ne predstavljaju razlog za njihovo obavezno izuzeće prema odredbi člana 37. stav 1. tačka 1) do 4) ZKP, a ne može biti ni osnov za primenu člana 37. stav 2. ZKP, jer uslovi za primenu ove odredbe obuhvataju određene lične odnose, interese ili druge okolnosti koje nisu obuhvaćene odredbama člana 37. stav 1. tačka 1) do 4) ZKP (obavezno izuzeće), pa se postojanje sumnje u pristrasnost, u konkretnom slučaju, mora potkrepiti postojanjem drugih činjenica i okolnosti koje na to ukazuju.

Osim toga, učestvovanje sudije u donošenju presude nižestepenog suda ne predstavlja zakonsku smetnju da nakon ukidanja presude od strane višestepenog suda, u ponovljenom postupku učestvuju iste sudije koje su presudu donele prvi put, jer ne postoji pretpostavka njihove pristrasnosti, iz kojih razloga izneti navodi branilaca okrivljenog su ocenjeni kao neosnovani.

Takođe, okolnost da je sudija Duško Milenković u dva navrata odlučivao i o zahtevu osuđenog AA za izuzeće sudije Milene Rašić, koji je jednom odbio, a drugi put odbacio, nije razlog za njegovo obavezno izuzeće propisan odredbom člana 37. stav 1. tačka 1) do 4) ZKP, niti predstavlja smetnju da učestvuje u donošenju presude nižestepenog suda, jer se time ne dovodi u sumnju njegova nepristrasnost u odnosu na kasnije meritorno odlučivanje, obzirom da odlučivanje o zahtevima za izuzeće sudije nije zauzimao stav, niti se izjašnjavao o krivici okrivljenog AA, pa samim tim ova okolnost ne predstavlja ni bitu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP.

Član 438. stav 1. tačka 7) ZKP

Branioci okrivljenog, advokat mr Nemanja Jolović i Tatjana M. Jovanović u svom zahtevu pravnosnažnu presudu pobijaju i zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP, navodeći da je krivični postupak u kome su donete pobijane presude vođen bez zahteva ovlašćenog tužioca jer je 08. jula 2011. godine Viši javni tužilac u Kraljevu odustao od krivičnog gonjenja protiv okrivljenog BB i VV zbog krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja iz člana 242. stav 3. KZ RS, na osnovu čega je rešenjem Višeg suda u Kraljevu Ki broj 22/10 od 22.07.2011. godine protiv ovih okrivljenih obustavljen krivični postupak za navedena krivična dela. Na osnovu člana 61. tada važećeg ZKP oštećeni je mogao da preuzme gonjenje u roku od 3 meseca od odustanka tužioca, što u konkretnom slučaju nije učinjeno. Navedeni postupak ja preuzeo GG, samoimenovani predsednik upravnog odbora nepostojećeg privrednog društva DTP „Lux“ nad kojim je otvoren i pravnosnažno okončan stečajni postupak 14.01.2011.godine. Branilac navodi da je nedopustitvo i nezakonito ono što se dešavalo u periodu od 08.07.2011. godine do 21.09.2011. godine kada je VJT u Kraljevu ponovo preuzelo krivično gonjenje od nepostojećeg oštećenog DTP „Lux“, a po proteku tri meseca, 14.10.2011. godine Republičko javno pravobranilaštvo je nastavilo gonjenje, po navodima zahteva to nije učinio u zakonskom roku iz člana 61. stav 4. ZKP, koji je važio u vreme izvođenja te procesne radnje, te su istakli da javni tužilac goni za krivična dela u ime države a Republički javni pravobranilac ima ovlašćenja vezana za imovinu države, zbog čega ni kasnije preuzimanje krivičnog gonjenja protiv ovih lica i za navedena krivična dela, od strane Tužioca za organizovani kriminal, te njegov dalji zahtev za proširenje istrage protiv okrivljenog AA i drugih lica obuhvaćenih tim zahtevom, nisu zakoniti. Iz iznetih razloga nije bilo mesta ni za proširenje krivičnog gonjenja na okrivljenog AA. Navedena povreda proizilazi i iz obrazloženja zahteva branioca okrivljenog, advokata Zorana Perovića, koji je naveo da u odnosu na okrivljenog AA istraga nije sprovođena, pa ista nije mogla biti ni proširena, jer nije postojao zahtev ovlašćenog tužioca.

Vrhovni sud ocenjuje da su ovi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti neosnovani.

Odredbom člana 61. ZKP koji se primenjivao u vreme odustanka VJT u Kraljevu od krivičnog gonjenja („Službeni glasnik RS“, br. 58/2004, 85/2005, 115/2005, 49/2007, 20/2009 - dr. zakon i 72 od 03.09.2009. godine) propisano je u stavu 1. da kad javni tužilac nađe da nema osnova da preduzme gonjenje za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti ili kad nađe da nema osnova da preduzme gonjenje protiv nekog od prijavljenih saučesnika, dužan je da u roku od osam dana o tome obavesti oštećenog i da ga uputi da može preuzeti gonjenje. Ovako će postupiti i sud ako je doneo rešenje o obustavi postupka usled odustanka javnog tužioca od gonjenja. Stavom 2. propisano je da oštećeni ima pravo da preuzme odnosno nastavi gonjenje u roku od osam dana od kada je primio obaveštenje iz stava 1. ovog člana, a stavom 4. istog člana propisano je da oštećeni koji nije obavešten da javni tužilac nije preduzeo gonjenje ili da je odustao od gonjenja, može svoju izjavu da preuzima ili nastavlja postupak dati pred nadležnim sudom u roku od tri meseca od dana kada je javni tužilac odbacio prijavu, odnosno od dana kada je doneseno rešenje o obustavi postupka.

Prema odredbi stava 7. člana 61. ZKP rešenje o obustavi postupka zbog odustanka javnog tužioca od gonjenja stupa na pravnu snagu po isteku rokova iz stava 2. i 4. ovog člana. U konkretnom slučaju zakonski zastupnik oštećenog - Republike Srbije i to Republički javni pravobranilac, koji je prema odredama člana 7. i 9. Zakona o javnom pravobranilaštvu („Službeni glasnik RS“, br. 93/91) koji je važio u vreme preuzimanja krivičnog gonjenja, zakonom bio ovlašćen da samostalno preduzima pravne radnje i koristi pravna sredstva pred sudovima radi ostvarenja imovinskih prava i interesa Republike Srbije, nije obavešten da je javni tužilac odustao od krivičnog gonjenja protiv okrivljenog BB zbog izvršenja krivičnog dela na štetu imovine Republike Srbije pa je s`toga u roku od tri meseca od donošenja rešenja o obustavi postupka, a kako je to propisano stavom 4. člana 61. ZKP u svojstvu zakonskog zastupnika oštećenog, mogao preuzeti krivično gonjenje protiv okrivljenog a što je i učinio dana 14.10.2011. godine, zbog čega rešenje o obustavi postupka u tom delu nije stupilo na pravnu snagu tj. nije postalo pravnosnažno.

Zahtev za proširenje istrage protiv okrivljenog AA, DD, ĐĐ i EE, kao lica protiv kojih prethodno nije vođen krivični postupak i to za druga krivična dela (izvršena u drugom vremenskom periodu) u odnosu na ono za koje je vođen krivični postupak i za koje je okrivljeni BB oglašen krivim, suštinski predstavlja zahtev za sprovođenje istrage protiv tih lica, jer je postupak vođen od strane ovlašćenog tužioca po procesnim pravilima za sprovođenje istrage. To što je akt tužioca nepravilno nazvan „zahtev za proširenje istrage“ umesto „zahtev za sprovođenje istrage“, u situaciji kada je javni tužilac odnosno Tužilac za organizovani kriminal ovlašćen da krivično goni navedena lica zbog krivičnih dela za koja je zakonom propisano da se gone po službenoj dužnosti, ne znači da u odnosu na ta lica i ta krivična dela, javni tužilac odnosno Tužilac za organizovani kriminal, nije ovlašćeni tužilac. To pogotovo i zbog toga što je krivično gonjenje ovih lica moguće i dozvoljeno čak i u situaciji da okrivljeni BB uopšte nije krivično gonjen za krivično delo za koje je gonjen.

Iz navedenih razloga, po oceni Vrhovnog suda, neosnovani su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti da je krivični postupak protiv okrivljenih vođen bez zahteva ovlašćenog tužioca i da je time učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP.

Član 438. stav 1. tačka 8) ZKP

U odnosu na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP u zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog AA, advokat Zoran Perović, ističe se da sud trećeg stepena u pobijanoj presudi nije u potpunosti rešio predmet optužbe, jer je u optužnici TOK dat opis i subjektivnih elemenata bića krivičnog dela koje je tom optužnicom okrivljenom stavljeno na teret, dok su u izreci pobijane presude izostavljeni navedeni subjektivni elementi, na koji način su povređene odredbe člana 14. i 22. KZ, te člana 359. KZ.

Navodi izneti u odnosu na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP, koji su detaljnije razmatrani u okviru navoda povreda zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, Vrhovni sud nalazi da nisu osnovani, jer su predmet optužbe radnje koje po svojoj prirodi uključuju i subjektivne elemente, koji su sadržani u detaljnom opisu radnje izvršenja u izreci presude, tako da nije došlo do procesne povrede iz člana 438. stav 1. tačka 8) ZKP, dakle pravnosnažnom presudom sud je u potpunosti rešio predmet optužbe.

Član 438. stav 1. tačka 9) ZKP

U odnosu na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioci okrivljenog AA, advokat mr Nemanja Jolović i Tatjana M. Jovanović, su istakli da je trećestepeni sud učinio izmenu činjeničnog opisa krivičnog dela koje je stavljeno na teret okrivljenom, izmenom opisa radnji koje su optužnicom TOK stavljene na teret okrivljenom AA i onoga što je uneto u izreku presude, na šta sud nije ovlašćen, navodima da je okrivljeni AA naložio DD i ĐĐ da izvrše nešto za šta su oni pravnosnažno oslobođeni, kao i izmenom subjektivnih elemenata dela iz člana 22. KZ vezanih za psihički odnos učinioca prema delu, na koji način je povređen identitet presude i optužbe.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu se prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP je propisano da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici.

Iz citirane zakonske odredbe proizilazi da između optužbe i presude mora postojati identitet u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela.

Prekoračenje optužbe na štetu okrivljenog podrazumeva izmenu činjeničnog opisa dela koji je dat u optužnom aktu dodavanjem nove radnje izvršenja, odnosno veće kriminalne volje okrivljenog, na koji način se pogoršava njegov položaj u pogledu pravne ocene dela ili krivične sankcije.

Shodno tome, iz spisa predmeta proizilazi da su izmene optužnog akta koje su unete u izreku presude stilske prirode, da je ista upodobljena utvrđenom činjeničnom stanju i da se ne radi o suštinskim izmenama radnji koje je okrivljeni preduzimao kritičnom prilikom i koje su pravno kvalifikovane kao krivično delo iz člana 359. stav 3 u vezi stava 1. KZ, za koje je oglašen krivim. Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje za organizovani kriminal, kao sud trećeg stepena, je nakon održanog pretresa, te utvrđenja činjeničnog stanja kao u izreci presude, povodom izjavljenih žalbi, a po službenoj dužnosti u pogledu činjeničnog opisa dela, s obzirom na odluku Ustavnog suda RS, okrivljenog AA oglasio krivim, pri tom vodeći računa da ne povredi identitet optužbe i presude, odnosno oglašavajući okrivljenog AA krivim zbog izvršenja krivičnog dela koje mu je optužbom stavljeno na teret, te utvrđujući izrekom presude konkretne radnje koje je preduzeo i izostavljajući one delove koji tokom ovog postupka nisu mogli biti na nesumnjiv način utvrđeni, a odnose se na konkretne radnje DD i ĐĐ, koji su pravnosnažno oslobođeni od optužbe da su izvršili po jedno krivično delo zloupotreba službenog položaja u pomaganju iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. KZ, u vezi člana 35. KZ, jer je Apelacioni sud u Beogradu Posebno odeljenje za organizovani kriminal presudom Kž3 Po1 2/17 od 28.09.2017. godine našao da su se u njihovim radnjama stekla sva obeležja krivičnog dela falsifikovanje isprave iz člana 355. stav 2. ZKP, za koje je nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja.

Na ovaj način i po nalaženju Vrhovnog suda, Apelacioni sud u Beogradu, kao sud trećeg stepena, nije povredio granice postavljene optuženjem, odnosno nije učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Član 438. stav 2. tačka 1) ZKP

Branilac okrivljenog, advokat Željko Damjanović u zahtevu za zaštitu zakonitosti pravnosnažnu presudu pobija i zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP tvrdnjom da se ona zasniva na nezakonitim dokazima i to: kriminalističko – tehničkoj dokumentaciji o obradi knjige overe Opštinskog suda u Kosovskoj Mitrovici za 1998. godinu „Ov I“ i „Ov II“ od 02.03.2003. godine, sa fotokopijom; grafološkom veštačenju veštaka grafologa Radoslava Svičevića; zapisnicima o saslušanju okrivljenih DD i ĐĐ i presretnutim razgovorima od 30.08.2011. godine. Branioci okrivljenog, advokat Zoran Perović i advokat mr Nemanja Jolović i Tatjana M. Jovanović u podnetim zahtevima navode da su svi dokazi pribavljeni u periodu od 08.07. do 14.10.2011. nezakoniti, jer su pribavljeni od neovlašćenog tužioca, ali se ne opredeljuje koji su to dokazi, već se kao nezakoniti dokazi na kojima se zasniva pravnosnažna presuda a pribavljeni su u tom periodu, ističu navedene odbrane okrivljenih DD i ĐĐ i to datim u MUP-u UKP - SBPOK od 20.09.2011. godine i pred istražnim sudijom Višeg suda u Kraljevu od 21.09.2011. godine, zbog toga što su iste date u periodu od 08.07. do 14.10.2011. godine tj. u vreme kada za krivično gonjenje protiv okrivljenih BB i AA nije postojao zahtev ovlašćenih tužilaca, kao i kriminalističko – tehničku dokumentaciju sa fotokopijom dela upisnika – knjige overe.

Osnovano se u podnetim zahtevima za zaštitu zakonitosti ističe da u periodu od 08.07. do 14.10.2011. godine Viši javni tužilac u Kraljevu i Tužilac za organizovani kriminal nisu bili ovlašćeni tužioci (jer su preuzeli krivično gonjenje od neovlašćenog tužioca - DTP „Lux“ iz Kosovske Mitrovice), ali suprotno navodima zahteva za zaštitu zakonitosti, to se odnosi samo na okrivljenog BB i samo zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja podstrekavanjem iz člana 242. stav 4. u vezi stava 3. i 1. KZ RS u vezi člana 23. OKZ, koje je tom okrivljenom stavljeno na teret zahtevom za sprovođenje istrage Okružnog javnog tužioca u Kraljevu Kt. br. 100/04 od 19.05.2004. godine, zbog čega nisu u tom periodu mogli krivično goniti ovog okrivljenog za navedeno krivično delo.

Međutim, u tom periodu i Viši javni tužilac u Kraljevu i Tužilac za organizovani kriminal mogao je voditi krivični postupak protiv drugih lica i za druga krivična dela, pa su tako bili ovlašćeni za krivično gonjenje okrivljenog AA i drugih lica koja nisu bila obuhvaćena prethodnim odustankom javnog tužioca od krivičnog gonjenja. Tako da su dokazi pribavljeni u navedenom periodu, zakonito pribavljeni od strane ovlašćenenog organa u zakonitom postupku prema okrivljenom AA.

Kada su u pitanju odbrane okrivljenog DD i ĐĐ od 20.09.2011. godine date pred organima MUP-a UKP – SBPOK, u svojstvu osumnjičenih i pred istražnim sudijom Višeg suda u Kraljevu, u svojstvu okrivljenih od 21.09.2011. godine, po nalaženju Vrhovnog suda radi se o zakonito pribavljenim dokazima. Međutim, iskaze ovih okrivljenih je Apelacioni sud, u postupku protiv okrivljenog AA smatrao bespredmetnim, kako je navedeno u odluci Kž3 Po1 1/21 od 01.10.2021. godine. Apelacioni sud u Beogradu je primenom odredbe člana 406. ZKP odlučio da presudu ne zasniva na dokazima koji su izvedeni čitanjem odbrana okrivljenih DD i ĐĐ i to ne samo onih koje su date u periodu na kome su izjavljene žalbe insistirale, već odbranama datim u svim fazama postupka, budući da su navedena lica pravnosnažnom presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž3 Po1 2/17 od 28.09.2017. godine, oslobođeni od optužbe. Prihvatajući ove razloge kao pravilne Vrhovni sud je našao da su neosnovani navodi iz zahteva da su odbrane okrivljenih nezakonito izvedeni dokazi.

Branioci okrivljenih u svojim zahtevima kao nezakonite dokaze na kojima je zasnovana pravnosnažna presuda označavaju i izveštaj o kriminalističko-tehničkom pregledu lica mesta SUP-a u Kosovskoj Mitrovici od 03.02.2003. godine sa fotodokumentacijom i fotokopije dela upisnika Osnovnog suda u Kosovskoj Mitrovici OV I i OV II za 1998. godinu, jer je navedeni dokaz pribavljen bez prisustva odgovornog lica, fotodokumentaciju je sačinio krim.-tehničar ŽŽ koji nije imao svojstvo ovlašćenog službenog lica u smislu člana 225. ZKP, nije sačinjen zapisnik ili službena beleška o činjenicama koje su tom prilikom utvrđene, niti postoje dokazi o odobrenju izdatom od strane predsednika suda za ulazak u prostorije suda i za uvid u knjige overe kao ni dokazi da je ovoj radnji prisustvovao predsednik suda ili lice koje ga zamenjuje.

Kada su u pitanju fotografije i fotokopija dela upisnika OV I i OV II Opštinskog suda u Kosovskoj Mitrovici za 1998. godinu i izveštaj o kriminalističko- tehničkom pregledu lica mesta SUP-a u Kosovskoj Mitrovici od 03.02.2003. godine, radi se o dokazima pribavljenim u predkrivičnom postupku prema odredbama tada važećeg ZKP („Službeni list SRJ“, br. 70/2001, 68/2002). U toj fazi postupka prema odredbi člana 225. stav 1. ZKP organi unutrašnjih poslova, pored ostalog, dužni su da preduzmu potrebne mere da se otkriju i obezbede tragovi krivičnog dela i predmeti koji mogu poslužiti kao dokaz. U tom cilju a prema odredbi stava 2. istog člana, organi unutrašnjih poslova mogu pored ostalog i da u prisustvu odgovornog lica pregledaju objekte i prostorije državnih organa, ostvare uvid u njihovu dokumentaciju i da je po potrebi oduzmu, kao i da preduzmu druge potrebne mere i radnje.

Prema spisima predmeta, navedeni dokazi priloženi su i dostavljeni Okružnom javnom tužiocu u Kosovskoj Mitrovici uz krivičnu prijavu SUP-a Kosovska Mitrovica od 25.03.2003. godine koju je na osnovu odredbe člana 226. stav 11. ZKP protiv osumnjičenog BB i dr. podneo Simić Nenad - ovlašćeno službeno lice SUP-a Kosovska Mitrovica.

Odredbom člana 226. stav 11. ZKP između ostalog propisano je da se uz krivičnu prijavu dostavljaju i predmeti, skice, fotografije, pribavljeni izveštaji ... izjave i drugi materijali, koji mogu biti korisni za uspešno vođenje postupka. Dakle, i fotokopije dela upisnika i izveštaj o kriminalističko - tehničkom pregledu lica mesta sa priloženim fotografijama pribavljeni su od ovlašćenog službenog lica, a na osnovu ovlašćenja koje organi unutrašnjih poslova imaju u predkrivičnom postupku. Zakonom nije propisana obaveza prisustvovanja osumnjičenih prikupljanju ovih dokaza, zbog čega su neosnovani navodi zahteva da su ovi dokazi nezakoniti, jer njihovom pribavljanju nisu prisustvovala osumnjičena lica, kao i navodi zahteva da su pribavljeni od lica koje nema svojstvo ovlašćenog službenog lica.

U spisima predmeta ne postoji zapisnik niti službena beleška o činjenicama koje su utvrđene prilikom izvođenja ove radnje, kao i tome ko je od odgovornih lica Opštinskog suda u Kosovskoj Mitrovici prisustvovao uvidu ovlašćenih službenih lica u OV upisnike za 1998. godinu. U odredbi člana 225. stav 2. ZKP nije izričito propisano da se činjenica prisustva odgovornog lica izvođenju ove radnje mora zapisnički ili službenom beleškom konstatovati, jer se ne radi o pretresu već o uvidu u dokumentaciju. Naime, prema istoj zakonskoj odredbi organi unutrašnjih poslova sačinjavaju zapisnike i službenu belešku o činjenicama i okolnostima koje su utvrđene prilikom preduzimanja pojedinih radnji i to samo onih koje mogu biti od interesa za krivični postupak (što procenjuje ovlašćeno službeno lice koje preduzima radnju), kao i o predmetima koji su pronađeni ili oduzeti. U konkretnom slučaju nije se radilo o pretresu prostorija suda u kome su određeni predmeti pronađeni, a sporni OV upisnik tom prilikom nije ni oduzet. Radilo se o uvidu u taj upisnik, njegovom delimičnom fotokopiranju i fotografisanju, a do istog upisnika ovlašćeno službeno lice SUP-a Kosovska Mitrovica nije ni moglo doći bez odobrenja predsednika suda ili sudije, ne samo zbog toga što ne zna gde je upisnik arhiviran već i zbog obaveze predsednika suda ili sudije iz člana 197. Pravilnika o unutrašnjem poslovanju suda (Sudskog poslovnika), koji se u vreme preduzimanja ove radnje primenjivao („Službeni glasnik RS“, br. 91/93 od 11.11.1993. godine), da takvo odborenje izdaju arhivaru, koji bez tog odobrenja ne može upisnik izdati na uvid.

Dakle, po nalaženju Vrhovnog suda, navedeni dokazi pribavljeni su zakonito u predkrivičnom postupku i u skladu sa ovlašćenjima koje u toj fazi postupka imaju organi unutrašnjih poslova prema odredbama procesnog zakona koji se u to vreme primenjivao, zbog čega su navodi izneti u zahtevima za zaštitu zakonitosti, ocenjeni neosnovanim.

Branilac okrivljenog advokat Željko Damjanović u zahtevu je istakao da je grafološko veštačenje, izvršeno od strane veštaka grafologa Radoslava Svičevića, izvedeno suprotno odredbi člana 406. stav 1. tačka 2) ZKP, jer na pretresu održanom dana 09.07.2021. godine nije data saglasnost da se čita nalaz i mišljenje ovog veštaka, a isto je izvršeno na osnovu potpisa lica koja su pravnosnažno oslobođena i to DD i ĐĐ.

U okviru toka pretresa pred drugostepenim sudom, članom 450. stav 2. ZKP propisano je da po predlogu stranaka i branioca ili po odluci veća pročitaće se presuda ili deo presude na koji se odnosi žalba, a po potrebi i zapisnik o glavnom pretresu ili deo zapisnika i pismenih dokaza, a može se izvršiti i uvid u druge dokaze na koje se žalba odnosi. Nakon uzimanja izjava od stranaka, veće može odlučiti da se umesto neposrednog ispitivanja svedoka ili veštaka koji nije prisutan, izvrši uvid u zapisnike o njihovom ispitivanju, ili, ako veće oceni da je to potrebno, da predsednik veća ukratko iznese njihovu sadržinu ili ih pročita. Odredbom člana 403. stav 1. ZKP propisano je da ako se zbog prirode veštačenja ne mogu očekivati, ili nisu potrebna potpunija objašnjenja veće može odlučiti da se, umesto pozivanja i ispitivanja veštaka, izvrši uvid u priloženi nalaz i mišljenje, ili da, ako oceni da je to potrebno, predsednik veća ukratko iznese njihovu sadržinu ili ih pročita.

Vrhovni sud nalazi da grafološko veštačenje predstavlja dokaz koji je izveden u svemu u skladu sa odredbama ZKP, jer za ovu dokaznu radnju na pretresu pred drugostepenim sudom, nije potrebna saglasnost stranaka za izvođenje dokaza, u smislu citiranih odredbi člana 403. stav 1. i 450. stav 2. ZKP, te je zahtev u tom delu ocenjen kao neosnovan.

Pored navedenog, zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Željka Damjanovića navodi se da presretnuti telefonski razgovor od 30.08.2011.godine između okrivljenog AA i BB nije preslušan na pretresu pred sudom trećeg stepena, u ponovljenom postupku nakon donošenja odluke Ustavnog suda Republike Srbije, zbog čega se prema odredbi člana 419. stav 1. ZKP na tom dokazu ne može zasnivati pravnosnažna presuda.

Istaknuti navodi zahteva su neosnovani.

Suprotno tvrdnjama iz zahteva, na pretresu pred sudom trećeg stepena nije bilo obavezno neposredno izvođenje svih dokaza na kojima se zasniva presuda, već prema odredbi člana 449. stav 2. ZKP samo onih za koje veće odluči da ih neposredno izvede, dok se upoznavanje sa sadržinom ostalih izvedenih dokaza vrši u skladu sa odredbama člana 403, 405. i 406. ZKP. Prema tome, dokaz koji je izveden u prethodnim fazama postupka ne mora se obavezno ponovo izvoditi na pretresu pred sudom trećeg stepena, pa analiza ovog dokaza izvedenog uvidom u transkript, predstavlja zakoniti postupak suda trećeg stepena.

Član 439. tačka 1) i 2) ZKP

Branioci okrivljenog AA, advokati mr Nemanja Jolović, Tatjana M. Jovanović, Zoran Perović i Željko Damjanović u podnetim zahtevima za zaštitu zakonitosti ističu da delo za koje je ovaj okrivljeni oglašen krivim nije krivično delo. Branioci okrivljenog – advokat Zoran Perović i advokat Željko Damjanović u zahtevima ukazuju da u izreci presude nije navedena krivica okrivljenog AA, odnosno nisu opisani elementi krivičnog dela – uračunljivost, svest o zabranjenosti i umišljaj, što čini subjektivne elemente krivičnog dela. Pored toga advokati mr Nemanja Jolović, Tatjana M. Jovanović u zahtevu ističu da u izreci nedostaju i objektivni elementi krivičnog dela, odnosno radnja izvršenja navedenog krivičnog dela. Po stavu branilaca iskorišćavanje službenog položaja podrazumeva preduzimanje dozvoljenih radnji u okviru delovanja i položaja ovlašćenog službenog lica, a overe potpisa nisu spadale u radnje koje po svom položaju vrši predsednik suda prema Zakonu o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa koji je važio u vreme izvršenja dela. Prema navodima ovih branilaca u radnjama ovog okrivljenog nema ni elemenata prekoračenja službenog ovlašćenja, jer i ono podrazumeva preduzimanje dozvoljenih radnji, ali izvan službenog ovlašćenja, a okrivljeni je oglašen krivim za izdavanje protivzakonitih naloga DD i ĐĐ, te bi se moglo govoriti o izvršenju nekog drugog krivičnog dela, a ne krivičnom delu iz člana 359. KZ. Sve ovo, po tezi branilaca znači da delo za koje je okrivljeni AA oglašen krivim, nije krivično delo, čime je u pravnosnažnoj presudi učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Izneti navodi branilaca po oceni Vrhovnog suda su neosnovani.

Iskorišćavanje službenog položaja ili ovlašćenja kao način izvršenja krivičnog dela zloupotreba službenog položaja, pretpostavlja da službeno lice preduzima službene radnje iz delokruga svog službenog ovlašćenja. Ovaj oblik krivičnog dela, međutim postoji i kada preduzeta delatnost nema karakter službene radnje iz okvira ovlašćenja službenog lica ali je preduzeta zloupotrebom službenog položaja. Izrekom pravnosnažne presude utvrđen je upravo takav način izvršenja krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja.

Prema odredbama člana 2. Zakona o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa koji se primenjivao u vreme izvršenja krivičnog dela („Službeni glasnik RS“, br. 39/93) overavanje potpisa, rukopisa i prepisa obavlja opštinski sud a vrši ga službeno lice određeno rešenjem. Dakle, predsednik suda nije službeno lice nadležno za overu potpisa ali jeste prema odredbi člana 30. stav 1. Zakona o sudovima koji se primenjivao u vreme izvršenja krivičnog dela („Službeni glasnik RS“, br. 46/91, 60/91 - ispravka, 18/92 - ispravka i 71/92) službeno lice nadležno za utvrđivanje rasporeda poslova u sudu (dakle i za donošenje rešenja iz člana 2. pomenutog Zakona) i obezbeđenje njihovog izvršavanja, te je i starešina organa koji je prema odredbi člana 6. Pravilnika o unutrašnjem poslovanju sudova (Sudski poslovnik) koji se primenjivao u vreme izvršenja krivičnog dela („Službeni glasnik RS“, br. 91/93 od 11.11.1993) ovlašćen da izdaje naredbe i uputstva na koja se ne može uložiti pravni lek u svim stvarima sudske uprave, da samostalno organizuje i nadzire rad svih službi suda pa između ostalog i pregledom upisnika i pomoćnih knjiga, pribavljanjem izveštaja i na drugi pogodan način.

Izrekom pravnosnažne presude utvrđeno je da je okrivljeni AA „kao službeno lice - predsednik Opštinskog suda u Kosovskoj Mitrovici ... tako što je naložio službenicima suda DD i ĐĐ da se izvrši overa ovog ugovora, te su u upisnik overe Opštinskog suda u Kosovskoj Mitrovici za 1998. godinu, na strani gde se nalazio broj ../98 od 02.04.1998. godine, koja rubrika je prethodno izbeljena korektorom, u kolonama 3,5,6,8.9 i 10 upisani podaci....pri čemu je rukopis uklopljen sa prethodnim i narednim brojevima overa, iako im nije prezentovan ugovor, niti su bili prisutni potpisnici ugovora, a potom je na primerku potpisanog ugovora od 30.12.1997. godine pisaćom mašinom ispisana klauzula overe.....sa potpisom referenta „DD“, overena okruglim pečatom Opštinskog suda u Kosovskoj Mitrovici broj 2, a potom je osuđeni BB ovako sačinjen i overen fiktivni kupoprodajni ugovor iskoristio i protivpravno, ugovorom o prodaji od 24.12.2002. godine, predmetni lokal prodao....za kupoprodajnu cenu od 20.040.000,00 dinara, te na taj način sebi pribavio protivpravnu imovinsku korist u navedenom iznosu“.

Kada se navedene radnje okrivljenog AA utvrđene izrekom pravnosnažne presude dovedu u vezu sa ovlašćenjima koja je kao predsednik suda na osnovu Zakona o sudijama i Sudskog poslovnika imao, onda proizilazi da iste predstavljaju iskorišćavanje (zloupotrebu) službenog položaja predsednika suda a kako je to i utvrđeno izrekom pravnosnažne presude. Ovo s`toga što radnja omogućavanja overe spornog ugovora o kupoprodaji, iako nema karakter službene radnje za koju je predsednik suda ovlašćen, preduzeta je zloupotrebom ovlašćenja koje kao predsednik suda ima u pogledu upravljanja sudom, propisanih Zakonom o sudovima i Sudskim poslovnikom. Upravo funkcija okrivljenog AA – predsednika suda – predstavlja i profesionalno određenje koje uključuje poznavanje zakona i propisa i obavezu postupanja u skladu sa njima, što podrazumeva svest o značaju i protivpravnosti radnji koje je u konkretnom slučaju preduzeo. Te radnje, detaljno opisane u izreci presude, direktno su omogućile posledicu – pribavljanje protivpravne imovinske koristi za prijatelja okrivljenog – osuđenog BB, čime je očigledna i uzročna veza između radnji okrivljenog i nastupele posledice. S`toga činjenično stanje opisano u izreci presude obuhvata svest okrivljenog o radnji krivičnog dela, njenoj protivpravnosti, kao i volju da svojom radnjom dovede do nastupanja zabranjene posledice, što čini umišljaj kao deo subjektivnog elementa krivične odgovornosti. Izostavljanje samog zakonskog termina umišljaja u izreci presude u konkretnoj situaciji zato ne znači povredu zakona, imajući u vidu i činjenicu da je umišljaj posebno obrazložen na strani 19 i 20 presude Apelacionog suda u Beogradu Kž3 Po1 1/21 od 01.10.2021. godine.

Što se tiče uračunljivosti, stoji činjenica da u izreci drugostepene presude nije navedena uračunljivost kao element krivice okrivljenog, međutim, kako tokom postupka uračunljivost nije osporavana od strane stranaka u postupku, odnosno nije bilo sumnje u pogledu uračunljivosti, imajući u vidu da se u krivičnom postupku dokazuje isključivo neuračunljivost i to samo onda kad postoji sumnja u uračunljivost okrivljenog, to navedenim propustom, suprotno navodima zahteva, nije učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP. Ovo tim pre, kad se ima u vidu da je okrivljeni postupao u svojstvu službenog lica, te je očigledno bio uračunljiv, odnosno sposoban da shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima. S`toga su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog AA, da delo za koje je ovaj okrivljeni oglašen krivim nije krivično delo, čime je u pravnosnažnoj presudi učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, ocenjeni neosnovanim.

U zahtevima branilaca okrivljenog AA po osnovu ove povrede zakona ističe se da sud u pravnosnažnoj presudi nije pravilno utvrdio iznos pribavljene imovinske koristi, a samim time, ni pravilno pravno kvalifikovao delo za koje je ovog okrivljenog oglasio krivim. Po navodima zahteva umišljaj ovog okrivljenog nije cenjen u odnosu na trenutak preduzimanja radnje izvršenja krivičnog dela u leto 2000. ili 2001. godine već je izmešten u buduće vreme tj. kraj decembra 2002. godine, kada je 25.12.2002. godine okrivljenom BB isplaćena kupoprodajna cena u iznosu od 20.040.000,00 dinara. Branioci okrivljenog AA advokat Željko Damjanović, kao i advokati mr Nemanja Jolović i Tatjana M. Jovanović smatraju da se zbog vrednosti pribavljene imovinske koristi u vreme izvršenja krivičnog dela, a koja je manja od 1.500.000,00 dinara, može raditi samo o krivičnom delu iz člana 359. stav 2. u vezi stava 1. KZ za koje je nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja.

Na ovaj način, pored povrede zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP kako su označeni u zahtevima branilaca okrivljenog AA, advokata mr. Nemanje Jolovića, Tatjane M. Jovanović i Željka Damjanovića, ističe se i povreda člana 439. tačka 2) ZKP, iako se to izričito ne označava u svim zahtevima za zaštitu zakonitosti.

Kada su u pitanju povrede zakona, po ovom pravnom leku one se mogu ispitati samo u odnosu na činjenično stanje utvrđeno izrekom pravnosnažne presude. U izreci pravnosnažne presude utvrđeno je da je izvršenjem krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. KZ okrivljeni AA pribavio okrivljenom BB imovinsku korist u iznosu od 20.040.000,00 dinara.

Ne osporavajući tvrdnju iznetu u podnetim zahtevima za zaštitu zakonitosti da se umišljaj izvršioca krivičnog dela ceni u odnosu na vreme izvršenja krivičnog dela, ovaj sud ukazuje da se radnja predmetnog krivičnog dela sastoji od delatnosti okrivljenog opisane u izreci presude i pribavljanja protivpravne imovinske koristi, pa kako je, prema izreci pobijane presude, korist pribavljena 24.12.2002. godine, to je i radnja krivičnog dela ostvarena tada, te se tako označeno vreme smatra vremenom izvršenja krivičnog dela. Što se tiče visine pribavljene protivpravne imovinske koristi, ovaj sud nije ovlašćen da po ovom vanrednom pravnom leku ispituje da li je činjenično stanje utvrđeno u pravnosnažnoj presudi potpuno i pravilno utvrđeno i da li su dokazi izvedeni u postupku pravilno ocenjeni.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata mr. Nemanje Jolovića i Tatjane M. Jovanović ističe se da se u radnjama okrivljenog AA eventualno stiču obeležja nekog drugog krivičnog dela a ne krivičnog dela iz člana 359. KZ, čime je, iako to izričito ne navode, učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP. Ovi navodi zahteva ocenjeni su neosnovanim, jer bi se o eventualno nekom drugom krivičnom delu moglo raditi samo u slučaju da okrivljeni AA nije postupao u svojstvu službenog lica, iskorišćavajući svoj službeni položaj radi pribavljanja imovinske koristi drugome, što prema utvrđenom činjeničnom stanju u izreci pravnosnažne presude nije slučaj, zbog čega su u ovom delu izjavljeni zahtevi za zaštitu zakonitosti ocenjeni neosnovanim.

Član 441. stav 4. ZKP

Branioci okrivljenog AA, advokati mr. Nemanja Jolović i Tatjana M. Jovanović, pravnosnažnu presudu osporavaju zbog povrede zakona iz člana 441. stav 4. navodima da, kako nije bilo osnova da se okrivljeni AA oglasi krivim, to nije bilo ni uslova za obavezivanje istoga na plaćanje troškova krivičnog postupka, ni mesta za izricanje mere bezbednosti zabrane vršenja poziva u oblasti pravosuđa.

Prema odredbi člana 484. ZKP u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora se navesti razlog za njegovo podnošenje, što podrazumeva u konkretnom slučaju da je u zahtevu moralo biti navedeno na koji način i koje zakonske odredbe su povređene odlukom o troškovima krivičnog postupka i odlukom o izricanju mere bezbednosti zabrane vršenja poziva. Kako to nije navedeno, to po nalaženju Vrhovnog suda podneti zahtev u tom delu, u pogledu ove povrede zakona, nema zakonom propisan sadržaj.

Ostalim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti zbog povrede zakona, osporava se utvrđeno činjenično stanje u pravnosnažnoj presudi i ocena dokaza izvedenih u postupku te ističu povrede zakona zbog kojih okrivljenom preko branioca a po odredbi člana 485. stav 4. ZKP nije dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka. Tako se zahtevom za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog AA, advokata mr. Nemanje Jolovića i Tatjane M. Jovanović pravnosnažna presuda pobija zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 2) i 11) i stava 2. tačka 2) i 3) ZKP, u vezi člana 23., člana 37. stav 2., člana 57. stav 2., člana 62., člana 286., člana 419. stav 2., člana 428., člana 455. stav 2., 462. stav 3. ZKP, člana 437. tačka 2) u vezi člana 439. tačka 1) ZKP, te člana 441. stav 1. i 2. ZKP; advokata Željka Damjanovića, zbog povrede zakona iz člana 418. tačka 3) ZKP, člana 425. stav 1. do 3. ZKP i 426. stav 1. ZKP; advokata Zorana Perovića, kako to iz zahteva proizilazi zbog povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Kako je odredbom člana 485. stav 4. ZKP propisano da okrivljeni preko branioca zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti zbog povreda ovog zakona iz člana 74., 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), člana 439. tačka 1) do 3) i člana 441. stav 3. i 4) učinjenih u prvostepenom i postupku pred apelacionim sudom, to se u ocenu povreda zakona koje nisu obuhvaćene odredbom člana 485. stav 4. ZKP i u odnosu na osporavanje činjeničnih utvrđenja u pravnosnažnoj presudi, Vrhovni sud nije upuštao.

Branilac okrivljenog AA, advokat Željko Damjanović podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti i zbog povrede ljudskih prava i sloboda okrivljenog iz člana 485. stav 1. tačka 3) ZKP i to konkretno povrede člana 6. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i dodatnim protokolima.

Prema odredbi člana 485. stav 3. ZKP, zahtev za zaštitu zakonitosti iz razloga propisanih u stavu 1. tačka 2) i 3) istog člana može se podneti u roku od tri meseca od dana kada je licu iz člana 483. stav 1. ZKP dostavljena odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava. Odredbom člana 484. ZKP propisan je sadržaj zahteva za zaštitu zakonitosti. Kada se zahtev podnosi zbog povrede iz člana 485. stav 1. tačka 2) i 3), uz zahtev se mora dostaviti i odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava. U konkretnom slučaju branilac okrivljenog nije dostavio takvu odluku, zbog čega po nalaženju Vrhovnog suda podneti zahtev u tom delu u pogledu ove povrede zakona nema zakonom propisan sadržaj.

Iz navedenih razloga, a na osnovu odredbe člana 491. ZKP, Vrhovni sud je odbio kao neosnovane zahteve za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih izjavljene zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1), 4), 7), 8) i 9) i stav 2. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, te povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) Zakonika o krivičnom postupku, dok je u ostalom delu, na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) podnete zahteve za zaštitu zakonitosti, odbacio.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 Predsednik veća-sudija

Vesna Zarić,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                          Gordana Kojić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković