Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući stav prvi i četvrti izreke, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je dostavio odgovor na reviziju, zahtevajući troškove revizijskog postupka.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23) Vrhovni sud je utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti je učinjena neka druga bitna povreda ZPP na koju se u reviziji tuženog ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog počev od 1985. do 30.08.2014. godine. Obavljao je poslove ... . Rešenjem tuženog od 28.11.2014. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog smanjenog obima posla i istom je isplaćena otpremnina u iznosu od 389.013,06 dinara. Tužilac je pred Osnovnim sudom u Nišu podneo tužbu za poništaj rešenja od 28.11.2014. godine za naknadu štete na ime izgubljenih zarada i štete u visini od 18 zarada. U međuvremenu, rešenjem Ministarstva za rad i zapošljavanje i boračka i socijalna pitanja RS, Inspektorata za rad, Odeljenje inspekcije rada u Nišu za Nišavski okrug broj ...-...-...-.../...-.. od 30.01.2015. godine odloženo je izvršenje rešenja o prestanku radnog odnosa od 28.11.2014. godine te je tuženi shodno ovom rešenju rešenjem broj ... od 01.06.2017. godine postupio po nalogu inspekcije rada i tužioca vratio na rad na poslovima ... na kojima je radio i pre otkaza ugovora o radu. Presudom Osnovnog suda u Nišu P1 2923/16 od 24.01.2019. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca i poništeno rešenje o otkazu ugovora o radu od 28.11.2014. godine i obavezan tuženi da tužiocu na ime štete zbog prestanka radnog odnosa u vidu izgubljenih zarada za period od 01.12.2014. do 31.08.2018. godine isplati određene iznose kao i da mu isplati 18 mesečnih zarada na ime štete u visini ukupnoj od 479.334,41 dinar dok je za veći iznos od dosuđenog zahtev odbijen. Međutim, presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 1351/19 od 13.02.2020. godine, potvrđena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke ali je ista ukinuta u stavu drugom i trećem izreke i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U ponovnom postupku Osnovni sud u Nišu je presudom P1 641/20 od 24.12.2020. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da mu na ime naknade štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa u vidu izgubljene zarade za period od 02.12.2014. do 31.08.2018. godine isplati određene novčane iznose po mesecima bliže naznačene u presudi a i obavezan je tuženi da tužiocu na ime štete isplati šest zarada plus iznos od 159.778,13 dinara dok je u preostalom delu zahtev odbijen. Navedena presuda Osnovnog suda u Nišu P1 641/20 je postala pravnosnažna 10.02.2021. godine. Tuženi je tužiocu nakon vraćanja na rad po nalogu inspekcije od 30.01.2015. godine, rešenjem broj ... od 09.06.2015. godine ponovo otkazao ugovor o radu i tužiocu je ponovo prestao radni odnos sa danom 10.06.2015. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno da radni odnos tužiocu prestaje usled ekonomskih i organizacionih promena – prestala je potreba za obavljanjem poslova koje je zaposleni obavljao usled smanjenja obima posla. Tužiocu je od strane tuženog isplaćena razlika otpremnine u iznosu od 45.470,84 dinara.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužbeni zahtev tužioca u pogledu poništaja rešenja o otkazu i isplati naknade štete zbog nezakonitog otkaza ugovora o radu osnovan. Rešenjem inspekcije tužilac je po prvom rešenju tuženog vraćen na posao nakon toga mu je ponovo otkazan ugovor o radu. Međutim, nije bilo moguće po istom osnovu otkazati ugovor o radu i dva puta doneti rešenje o otkazu istog. Visina potraživanja utvrđena je putem veštaka finansijske struke. Razlozi koje je tuženi naveo u pogledu otkaza u radu ogledaju se u tome što je smanjen broj izvršilaca sa 10 na 9. Nižestepeni sudovi zaključuju da postupak nije sproveden u skladu sa zakonom, jer nije sprovedeno bodovanje zaposlenih na istom radnom mestu (u konkurenciji sa preostalih devet izvršilaca na poslovima ... ). To znači da pobijano rešenje ne sadrži obrazloženje na osnovu kojih dokaza je utvrđeno činjenično stanje što rešenje o otkazu čini nezakonitim. Iz toga proizlazi da je tužiocu nezakonito prestao radni odnos. Stoga je to rešenje ništavo i ne može proizvoditi pravno dejstvo.

Drugostepeni sud je prihvatio pravnu argumentaciju prvostepenog suda i potvrdio prvostepenu presudu u delu kojom je poništeno rešenje o otkazu i deo zahteva u kome je obavezan tuženi da plati tužiocu naknadu štete zbog nezakonitog otkaza ugovora o radu. Potvrdio je prvostepenu presudu i u pogledu uplate doprinosa na dosuđene iznose zbog neostvarene zarade za traženi period.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je postupio drugostepeni sud kada je potvrdio prvostepenu presudu u stavu prvom i drugom izreke prvostepenog suda. Pravilan je zaključak drugostepenog suda da je tužiocu isti ugovor otkazan dva puta što rešenje o otkazu od 01.09.2014. godine čini ništavim i isto ne može proizvoditi pravno dejstvo. Pravilno je zaključeno da rešenje o otkazu ugovora o radu ne sadrži adekvatne razloge koje bi opravdale donošenje takvog rešenja jer postupak nije sproveden u skladu sa zakonom, nije izvršeno bodovanje zaposlenih na istom radnom mestu na kome je tužilac radio sa ostalih devet izvršilaca. Osim toga, tuženi je postupajući po rešenju Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja – Inspektorata za rad – Odeljenje inspekcije u Nišu od 30.01.2015. godine kojim je odloženo izvršenje rešenja tuženog od 28.11.2014. godine vezano za otkaz ugovora o radu tužiocu konstatovao da postupa po tom rešenju do donošenja pravnosnažne odluke suda. Odluka suda u vezi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa od 28.11.2014. godine doneta je 24.01.2019. godine pa shodno tome, tuženi nije postupio zakonito donošenjem 01.09.2018. godine novog rešenja o otkazu ugovora o radu tužiocu kao zaposlenom. Period isplate izgubljene zarade je od 01.09.2018. do 03.04.2021. godine i nije obuhvaćen presudom prvostepenog suda P1 641/20 od 24.12.2020. godine koja je postala pravnosnažna 10.02.2021. godine. Stoga se ne može prihvatiti navod iz revizije tuženog da je na ovakav način tužilac za isti period ostvarivao dve naknade štete jer se šteta zbog izgubljene zarade koje tužilac potražuje odnosi na različite periode. Neprihvatljivi su i navodi iz revizije tuženog da je tužilac na ovakav način zloupotrebio prava iz člana 191. Zakona o radu jer je tužilac shodno zakonskim propisima podneo zahtev radi ostvarivanja svojih prava. Stoga ostvarivanje prava koje je zakonom omogućio ne može biti podvedeno pod zloupotrebu prava.

Neosnovani su i revizijski navodi tuženog u pogledu troškova postupka jer su isti pravilno obračunati i dosuđeni.

Stoga su neosnovani revizijski navodi da je pobijanom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Troškovi revizijskog postupka tužiocu nisu bili potrebni u smislu odredbe člana 154. stav 1. ZPP.

Na osnovu primene člana 165. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković