Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Prev 260/2024
14.03.2024. godina
Beograd

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Miljuš, Tatjane Matković Stefanović, Jasmine Stamenković i Mirjane Andrijašević, članova veća, u parnici tužioca AA PR, ... „BB“ ..., čiji je punomoćnik Zoran Pešić, advokat u ..., protiv tužene „Banca Intesa“ a.d. Beograd, čiji je punomoćnik dr Nemanja Aleksić, advokat u ..., radi utvrđenja ništavosti i isplate, vrednost predmeta spora 3.325,00 dinara, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 5Pž 5495/22 od 30.11.2023. godine, u sednici veća održanoj dana 14.03.2024. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 5Pž 5495/22 od 30.11.2023. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužioca, izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda 5Pž 5495/22 od 30.11.2023. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog apelacionog suda 5Pž 5495/22 od 30.11.2023. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Privrednog suda u Nišu 5P 58/2022 od 12.05.2022. godine, kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da je ništava odredba člana 4. stav 1. Ugovora o kratkoročnom kreditu za likvidnost broj ...-...-..., skupno sa tačkom 3.5 priloga 1 (obavezni elementi ugovora) zaključenog dana 04.09.2015. godine između tužioca, kao korisnika kredita i tužene, i zahtev da sud obaveže tuženu da tužiocu isplati iznos od 500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 04.09.2015. godine do konačne isplate, te kojom je obavezan tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 27.000,00 dinara.

Protiv drugostepene presude tužilac izjavljuje reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Ocenjujući ispunjenost uslova za dozvoljenost revizije tužioca, izjavljene na osnovu člana 404. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je našao da u ovoj vrsti spora ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse. Prema razlozima iznetim u obrazloženju pobijane presude, pobijanom presudom nije odstupljeno od sudske prakse. Izraženo stanovište drugostepenog suda u skladu je sa pravnim stavom usvojenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, održanoj 22.05.2018. godine i njegovom dopunom usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, održanoj 16.09.2021. godine. Navedenim pravnim stavom izrečeno je da banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga, pa odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove ili naknadu za obradu kreditnog zahteva nije ništava pod uslovom da je ugovoru prethodila ponuda banke, sa sadržanim jasnim i nedvosmislenim podacima o troškovima kredita. Banka nije dužna da posebno dokazuje strukturu i visinu troškova koji su obuhvaćeni zbirnim iznosom troškova kredita, navedenim u ponudi koju je korisnik kredita prihvatio zaključenjem ugovora o kreditu. U situaciji u kojoj je tužena postupila na opisani način i prema utvrđenom činjeničnom stanju tužioca kao korisnika kredita adekvatno upoznala sa vrstom i visinom novčane obaveze koju je dužan da snosi, nema njene nesavesnosti te time ni ništavosti imovinskog prava ugovorenog u sopstvenu korist. Takođe, u konkretnom slučaju, prema razlozima revizije nema potrebe za razmatranjem pravnog pitanja od opšteg intresa ili pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potrebe za novim tumačenjem prava.

Zbog toga je, na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku odlučeno da se ne dozvoli odlučivanje o izjavljenoj reviziji kao posebnoj, odnosno izuzetno dozvoljenoj.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija tužioca nije dozvoljena.

Tužba radi utvrđenja podneta je 17.06.2021. godine, a vrednost predmeta spora je 3.325,00 dinara.

Odredbom člana 487. stav 1. i 3. Zakona o parničnom postupku, propisano je da su u postupku u privrednim sporovima, sporovi male vrednosti su sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe i da se sporovima male vrednosti smatraju i sporovi u kojima predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos, a vrednost predmeta spora koju je tužilac naveo u tužbi ne prelazi navedeni iznos.

Odredbom člana 479. stav 6. navedenog zakona, propisano je da u sporovima male vrednosti protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija.

Kako se u konkretnom slučaju radi o privrednom sporu male vrednosti, revizija tužioca nije dozvoljena, po odredbi člana 479. stav 6. ZPP. Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu drugom izreke rešenja.