Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1.br.6002/13 od 14.10.2013. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom izreke, tačka 1a i 1b, stavu 2. pod tačkom 2a i stavu trećem tačka Za izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu 1. izreke i to tako da je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da joj tužena na ime razlike u zaradi sa koeficijentom od 30% za rad u Kazneno - popravnom zavodu za žene u Požarevcu za period od 14.7.2008. godine do 2.2.2009. godine, isplati novčane iznose za zakonskom zateznom kamatom kako je to navedeno u izreci pod 1. Stavom trećim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu 2. izreke i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da joj tužena na ime razlike u zaradi sa koeficijentom 30% za rad u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija Beograd za period od 3.2.2009. godine do 31.12.2010. godine, isplati novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom. Stavom četvrtim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu 3. i 4. izreke, i odbijen tužbeni zahtev da se obaveže tužena da za račun tužilje kod nadležnog Republičkog fonda PIO Filijala Požarevac uplati dodatne doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje za period od 14.7.2008. godine aključno sa 2.2.2009. godine, a na iznose iz tačke 1. izreke prvostepene presude i da za račun tužilje kod nadležnog Republičkog fonda PIO Filijala Beograd uplati dodatne doprinose za penzijsko invalidsko osiguranje za period od 3.2.2009. godine pa zaključno sa 31.12.2010. godine, a na iznose iz tačke 2 izreke presude, kao i u stavu 5 izreke, kojim je obavezana tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka, i odbijen je zahtev tužilje za isplatu troškova parničnog postupka u iznosu od 35.533,80 dinara. Stavom petim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj plati na ime naknade troškova parničnog postupka iznos od 7.500,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1-1133/19 od 02.08.2019. godine, ispravljenom rešenjem istog suda od 5.11.2019. godine, stavom prvim izreke, dozvoljeno je ponavljanje postupka pravnosnažno okončanog presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1.br. 6002/13 od 14.10.2013. godine, pa je ukinuta presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1.br. 6002/13 od 14.10.2013. godine. Stavom drugim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužilje i tužene i potvrđena prvostepena presuda, u stavovima 1,1a, 1b, 2, 2a, 3, Za i 4. izreke. Stavom trećim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu 5. izreke i obavezana tužena da tužilji na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 74.636,93 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, u delu stava drugog izreke kojim je odbijena žalba tužilje i potvrđena presuda Osnovnog suda u Požarevcu P 681/11-66 od 14.02.2012. godine u 1a i 3a stavu izreke, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa pozivom na odredbu 404. Zkona o parničnom postupku.

Rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu R4 1/23 od 22.06.2023. godine predloženo je Vrhovnom sudu odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1-1133/19 od 2.8.2019. godine, kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu odredbe člana 395. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud nije vezan predlogom apelacionog suda, pa ocenjujući uslove za odlučivanje o reviziji, kao izuzetno dozvoljenoj, na osnovu člana 395. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br.125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11), nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužilje kao izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 395. ZPP.

Pobijanim delom pravnosnažne presude, odbijen je tužbeni zahtev za isplatu razlike u manje isplaćenim zaradama za vreme rada tužilje u Kazneno - popravnom zavodu za žene u Požarevcu za period od 1.1.2007. godine do 13.7.2008. godine, i za uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje na te iznose, u činjenično pravnoj situaciji da je odlukom Ustavnog suda IU 63/07 od 18.11.2010. godine utvrđeno da odredba člana 7. stav 3. Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata u Upravi za izvršenje zavodskih sankcija, na osnovu koje je doneto rešenje o uvećanju koeficijenata za isplatu plate u periodu pre 14.01.2011. godine, nije u saglasnosti sa Ustavom i Zakonom, uz ocenu nižestepenih sudova da tužilja ima pravo na naknadu štete koja je nastala kao posledica primene neustavne i nezakonite Uredbe, ali da je za navedeni period od 1.1.2007. godine do 13.7.2008. godine, potraživanje tužilje zastarelo, u smislu člana 196. Zakona o radu, zbog čega je u tom delu odbijen tužbeni zahtev.

Po oceni Vrhovnog suda, pravnosnažna presuda je u pobijanom delu, kojim je odbijen tužbeni zahtev, u skladu sa pravnim shvatanjem utvrđenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 17.02.2021. godine o načinu otklanjanja štetnih posledica pojedinačnog akta nastalih primenom kasiranog neustavnog ili nezakonitog opšteg akta, prema kome se lice kome je povređeno pravo konačnim ili pravnosnažnim pojedinačnim aktom donetim primenom zakona ili drugog opšteg akta za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti s Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, ne može obratiti sudu tužbom za naknadu štete pre nego što pokuša da otkloni štetne posledice neustavnosti i/ili nezakonitosti kasiranog opšteg akta izmenom pojedinačnog akta od strane njegovog donosioca, a ukoliko to nije moguće – podnošenjem zahteva Ustavnom sudu da svojom odlukom odredi drugi način otklanjanja štetnih posledica (utvrđivanjem prava na naknadu štete, vraćanjem u pređašnje stanje ili na drugi način). Dakle, podnošenje zahteva za izmenu pojedinačnog akta njegovom donosiocu predstavlja obavezujući pravni put za otklanjanje eventualnih posledica koje je primena neustavnog ili nezakonitog opšteg akta proizvela, što je u konkretnom slučaju izostalo, pa tužilja naknadu štete ne može se tražiti po osnovu odgovornosti iz člana 172. stav 1. ZOO. Kod navedenog, sledi da u ovom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava, sa kojih razloga nisu ispunjeni uslovi da se u ovoj parnici prihvati odlučivanje o reviziji tužilje kao izuzetno dozvoljenoj, zbog čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ocenjujući dozvoljenost revizije primenom člana 401. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Članom 23. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 55/14), koji reguliše dozvoljenost revizije u svim sporovima koji nisu pravnosnažno rešeni do 31.05.2014. godine, odnosno do dana stupanja na snagu ovog zakona, propisano je da je revizija dozvoljena u svim postupcima u kojima vrednost predmeta spora pobijanog dela prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi naknade štete podneta je 14.07.2011. godine, a vrednost predmeta spora je 245.731,50 dinara.

Imajući u vidu da se u ovom slučaju radi o imovinskopravnom sporu, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni sud utvrdio da je revizija tužilje nedozvoljena, primenom člana 23. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu iznetog, primenom člana 404. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković