Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 3140/2022 od 18.11.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužilje i tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom izreke, kao i u odbijajućem delu stava drugog izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u usvajajućem delu stava drugog izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje u delu kojim je tražila da se tužena obaveže da joj na ime naknade štete koju predstavlja razlika između zarade koju bi tužilja primila primenom novih koeficijenata u skladu sa redovnom ocenom u napredovanju i isplaćene zarade za period od jula 2017. godine do 09.01.2019. godine isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom čija su visina i datumi dospelosti bliže navedeni u ovom stavu izreke, kao i da se tužena obaveže da joj, kod nadležnih fondova za obavezno socijalno osiguranje za navedeni period i navedene iznose razlike zarade, obračuna i uplati pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje shodno Zakonu o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje. Stavom trećim izreke, tužilja je obavezana da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka od 6.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, sa predlogom da se o reviziji odluči u smislu odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP u odnosu na stav drugi izreke i u smislu odredbe člana 404. ZPP u odnosu na stav prvi izreke.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku u preinačujućem delu (stav drugi izreke), u smislu odredbe člana 408, u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nema propusta u primeni odredaba ZPP na koje se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod tužene u radnom odnosu na neodređeno vreme na poslovima ..., koje obavlja u zvanju ... . Rešenjem v.f. predsednika Osnovnog suda u Nišu od 05.04.2011. godine, 29.02.2012. godine i 12.03.2013. godine, rad tužilje je za 2010, 2011. i 2012. godinu ocenjen ocenom „ističe se“, dok za 2009. godinu nije ocenjena. Rešenjima Visokog saveta sudstva od 04.07.2013. godine i 10.07.2013. godine (tri posebna rešenja), odbijeni su prigovori tužilje i potvrđena su rešenja v.f. predsednika Osnovnog suda u Nišu od 05.04.2011. godine, 29.02.2012. godine i 12.03.2013. godine. Presudama Upravnog suda U 14288/13 od 09.02.2015. godine, U 14289/13 od 09.02.2015. godine i U 14373/13 od 19.03.2015. godine, navedena rešenja Visokog saveta sudstva od 04.07.2013. godine su poništena i spisi predmeta su vraćeni nadležnom organu na ponovno odlučivanje. Visoki savet sudstva je izvršavajući naloge iz presuda Upravnog suda doneo posebna rešenja (23.04.2015. godine i u maju 2015. godine) kojima su usvojeni prigovori tužilje i poništena su prvostepena rešenja o ocenjivanju od 05.04.2011. godine, 29.02.2012. godine i 12.03.2013. godine i spisi predmeta vraćeni predsedniku Osnovnog suda u Nišu na ponovni postupak. Rešenjima predsednika suda od 12.10.2015. godine (tri posebna rešenja) rad tužilje za 2010, 2011. i 2012. godinu ocenjen je ocenom „naročito se ističe“. Navedena rešenja o ocenjivanju doneta su od strane v.f. predsednika Osnovnog suda u Nišu jer u periodu od 2010. godine do 2012. godine tužilja je radila na poslovima ... u Osnovnom sudu u Nišu - Sudska jedinica u Aleksincu, dok je Osnovni sud u Aleksincu naknadno formiran (01.01.2014. godine). Zahtevima od 30.11.2015. godine, 08.02.5017. godine i 27.02.2017. godine, koje je dostavila Državnom pravobranilaštvu i predsedniku Osnovnog suda u Aleksincu, tužilja je predložila mirno rešavanje spora na način da se donesu rešenja o njenom napredovanju u više platne razrede (za četiri platna razreda) za period od 01.01.2009. godine do 31.12.2012. godine, te da joj se naknadi šteta koju je pretrpela rešenjima od 05.04.2011. godine, 29.02.2012. godine i 12.03.2013. godine. Pokušaj mirnog rešavanja nastalog spora završen je neuspešno.

Tužilja je 28.06.2017. godine podnela predsedniku Osnovnog suda u Aleksincu zahtev kojim je tražila napredovanje u više platne razrede imajući u vidu ocene rezultata rada, počev od 2009. godine pa nadalje. O tom zahtevu nije doneta odgovarajuća upravna odluka, zbog čega je tužilja je 18.01.2018. godine izjavila žalbu zbog ćutanja administracije. Rešenjem Žalbene komisije od 21.09.2018. godine naloženo je predsedniku Osnovnog suda u Aleksincu da odluči o zahtevu tužilje od 28.06.2017. godine, po kom nalogu je predsednik suda postupio i rešenjem od 12.10.2018. godine odbio zahtev tužilje. Rešenjem Žalbene komisije navedeno rešenje je poništeno i predmet vraćen na ponovno prvostepeno odlučivanje. U ponovnom postupku, predsednik Osnovnog suda u Aleksincu doneo je rešenje 09.01.2019. godine kojim je usvojen zahtev tužilje podnet 28.06.2017. godine, kojim je tražila donošenje rešenja o napredovanju u više platne razrede imajući u vidu rezultate rada u 2011. i 2012. godini, te joj je određen koeficijent za obračun i isplatu plate sedme platne grupe, šestog platnog razreda u visini 4,24, dok je odbijen zahtev tužilje u delu kojim je tržila donošenje rešenja o napredovanju u više platne razrede imajući u vidu ocene rezultata rada u 2009. i 2010. godine. Odlučeno je da će se obračun i isplata plate po ovom rešenju vršiti počev od 09.01.2019. godine. Navedeno rešenje tužilja nije pobijala pravnim lekom, pa je isto postalo pravnosnažno. U utuženom periodu tužilji je plata obračunavana i isplaćivana po koeficijentima na način bliže naveden u nižestepenim presudama. Tužilja je podnela opomenu pred utuženje 25.02.2020. godine, a tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 03.08.2020. godine. Ekonomsko-finansijskim veštačenjem utvrđena je razlika između plate koju je tužilja primala u periodu od 01.11.2011. godine do 09.01.2019. godine i plate koju bi primala da su odluke o ocenjivanju tužilje bile blagovremeno donesene (primenom koeficijenata u skladu sa redovnom ocenom u napredovanju).

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostpeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev, primenom odredaba članova 14. stavovi 1. i 2, 15. stav 1. i 16. stav 1. Zakona o platama državnih službenika i člana 87a Zakona o državnim službenicima, ocenivši da bi tužilja ranije napredovala po platnim razredima redovno, nego što to jeste, jer bi za 2010, 2011. i 2012. godinu, odnosno minimum dve godine zaredom bila ocenjena ocenom „naročito se ističe“, zbog čega je tuženu obavezao da tužilji za period od jula 2017. godine do 09.01.2019. godine isplati razliku između isplaćene zarede i zarade koja bi joj pripadala da je redovno napredovala po platnim razredima za utuženi period. Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev za period od marta 2012. godine do juna 2017. godine, zaključivši da je za navedeni period tužiljino potraživanje zastarelo u smislu odredbe člana 196. Zakona o radu. Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu, ocenivši da rešenje od 09.01.2019. godine ne može predstavljati osnov za naplatu potraživanja koje je predmet ove parnice. Po stanovištu drugostepenog suda, sud je vezan za pravnosnažnu odluku donetu u upravnom postupku, koja odluka je od prejudicijelnog značaja za odlučivanje u parnici, čiju zakonitost i pravilnost sud nije ovlašćen da preispituje. Kako rešenje predsednika Osnovnog suda u Aleksincu od 09.01.2019. godine zbog svog „ex nunc“ dejstva ne predstavlja osnov za naplatu utuženog potraživanja, to je drugostepeni sud ocenio da je tužbeni zahtev tužilje neosnovan u celosti.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište drugostepenog suda zasnovano je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 140. Zakona o državnim službenicima („Službeni glasnik RS“, br. 79/2005... 95/2018), propisano je da o pravima i dužnostima državnog službenika odlučuje rukovodilac rešenjem, ako ovim ili drugim zakonom ili drugim propisom nije drukčije određeno (stav 1), da pri odlučivanju o pravima i dužnostima državnog službenika primenjuje se zakon kojim se uređuje opšti upravni postupak, izuzev kod odlučivanja o odgovornosti za štetu (stav 4).

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, u konkretnom slučaju, nezakonitost prvostepenih rešenja o oceni od 05.04.2011. godine, 29.02.2012. godine i 12.03.2013. godine kojima je ocenjena ocenom „ističe se“ za 2010, 2011. i 2012. godinu, otklonjena je 12.10.2015. godine donošenjem tri posebna rešenja kojima je tužilja ocenjena ocenom „naročito se ističe“. Na osnovu tih rešenja od 12.10.2015. godine, tužilja je 28.06.2017. godine podnela predsedniku Osnovnog suda u Aleksincu zahtev kojim je tražila donošenje rešenja o napredovanju na osnovu ocene rezultata rada za 2009, 2010, 2011. i 2012. godinu, o kom zahtevu je odlučeno rešenjem od 09.01.2019. godine, tako što je zahtev tužilje delimično usvojen, te joj je utvrđen koeficijent 4,24 na osnovu ocene rezultata rada za 2011. i 2012. godinu, dok je zahtev tužilje odbijen kao neosnovan u delu kojim je tražila donošenje rešenja o napredovanju u više platne razrede imajući u vidu ocene rezultata rada za 2009. i 2010. godinu. Istim rešenjem odlučeno je da će se na obračun tužiljine plate primenjivati počev od dana njegovog donošenja 09.01.2019. godine. Navedeno rešenje tužilja nije pobijala pravnim lekom, pa je postalo pravnosnažno. Kako se zakonitost navedenog rešenja ne može ocenjivati u parničnom postupku (već u upravnom sporu), po oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je parnični sud kada odlučuje o tužbenom zahtevu vezan za pravnosnažnu i konačnu odluku donetu u upravnom postupku od strane nadležnog organa koja odluka je od prejudicijelnog značaja za odlučivanje u parnici i nije ovlašćen da preispituje zakonitost i pravilnost upravnog rešenja. Ovim rešenjem, koje ima pravnu prirodu upravnog rešenja, posledice nezakonitosti rešenja o oceni od 05.04.2011. godine, 29.02.2012. godine i 12.03.2013. godine, nisu otklonjene retroaktivno, već ubuduće („ex nunc“), počev od 09.01.2019. godine pa nadalje, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud. Kako tužilja navedeno rešenje nije pobijala pravnim lekom, pa je ono steklo svojstvo pravnosnažnosti i proizvelo je pravno dejstvo, tužena zato nije odgovorna za naknadu štete na osnovu člana 172. ZOO jer je nezakonitost pomenutog rešenja od 09.01.2019. godine, kao pravnosnažnog (i konačnog upravnog akta), suprotno revizijskim navodima, morala biti utvrđena u upravnom sporu. Stoga je pravilno drugostepeni sud drugostepeni sud odlučio kada je preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu i ocenio da je tužbeni zahtev tužilje neosnovan.

Na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o ispunjenosti uslova za izjavljivanje posebne revizije u smislu člana 404. stav 2. ZPP, u odnosu na potvrđujući deo (stav prvi izreke), Vrhovni sud je imao u vidu da iz navoda revizije tužilje ne proizilazi da postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, odnosno pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, ne postoji potreba novog tumačenja prava, kao ni neujednačena sudska praksa. Pored toga, tužilja nije uz reviziju dostavila presude iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju u istoj pravnoj stvari. Razlozi revizije se delom odnose na bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog čega se posebna revizija ne može izjaviti. Imajući u vidu navedeno, kao i da se u konkretnom slučaju radi o parnici radi naknade štete u kojima odluka o osnovanosti tužbenog zahteva i primena materijalnog prava zavise od utvrđenog činjeničnog stanja u svakom konkretnom slučaju, na osnovu čega ovaj sud dalje nalazi da nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, pa je u skladu s tim i odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP Vrhovni sud nalazi da izjavljena revizija nije dozvoljena.

Prema članu 441. ZPP revizija je uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Ukoliko se tužbeni zahtev u ovoj vrsti sporova odnosi na potraživanje u novcu, dozvoljenost revizije se ocenjuje na osnovu člana 403. stav 3. ZPP, prema kome revizija nije dozvoljena ukoliko vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi naknade štete podneta je 03.08.2020. godine, a podneskom od 28.09.2021. godine tužba je preinačena povećanjem zahteva. Vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude je 509.197,33 dinara. Ovaj iznos, prema srednjem kursu NBS na dan preinačenja tužbe, predstavlja dinarsku protivvrednost ispod 40.000 evra.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe, to je Vrhovni sud, primenom člana 403. stav 3. ZPP, našao da revizija tužene nije dozvoljena.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 413. ZPP Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća-sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković