Protiv pravnosnažne presud donete u drugom stepenu, tužilac je u odnosu na odbijajući deo izjavio blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i predložio da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, na osnovu odredbe člana 404. Zakona parničnom postupku, radi ujednačavanja sudske prakse.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 18/20), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju su ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 404. stav 1. Zakona parničnom postupku da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, jer je potrebno ujednačavanje sudske prakse u pogledu prava zaposlenih kod tuženog na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, u spornom periodu.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona parničnom postupku.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka propisana odredbom člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u utuženom periodu bio zaposlen kod tuženog, a osnovna zarada mu je bila ugovorena kao proizvod vrednosti jednog radnog časa od 66,46 dinara neto, koeficijenta posla 2,35 i prosečnog mesečnog fonda časova rada od 174 časa. Kolektivni ugovor „Železnice Srbije“ AD Beograd, („Službeni glasnik Železnice Srbije“, br. 4/15 od 24.03.2015. godine), kao opšti akt koji je važio u utuženom periodu, ne utvrđuje visinu naknade troškova ishrane u toku rada i regresa za godišnji odmor, već odredbom člana 57. propisuje da se navedene naknade uračunavaju u cenu radnog časa. Veštačenjem je utvrđeno da tužilac za period od 01.03.2017. godine do 28.02.2018. godine na ime naknade troškova za ishranu u toku rada potražuje iznose sadržane u stavu prvom izreke presude, a na ime naknade troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora iznose saržane u stavu drugom izreke presude. Tužiocu, u spornom periodu nije vršen poseban obračun primanja po spornom osnovu, niti je iskazan obračunat i isplaćen deo naknade na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan, nalazeći da su naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u utuženom periodu bile uključene u vrednost tužiocu isplaćenih časova rada, a ni u posebnim ni u opštim aktima ne postoji osnov za ostvarivanje prava tužioca na naknadu traženih troškova za utuženi period, jer nema odgovarajućeg kolektivnog ugovora na osnovu kog bi to pravo on mogao da ostvari.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo, a zbog toga je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

Odredbom člana 104. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 75/14) propisano je da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu. Prema odredbi člana 105. stav 3. istog Zakona, pod zaradom se smatraju sva primanja iz radnog odnosa, osim naknade troškova zaposlenog u vezi sa radom iz člana 118. tač. 1. do 4. i drugih primanja iz člana 119. i člana 120. tačka 1. tog zakona. Po članu 118. stav 1. tač. 5. i 6. Zakona o radu, zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Na osnovu odredbe člana 121. stav 1. istog Zakona, poslodavac je dužan da zaposlenom, prilikom svake isplate zarade i naknade zarade dostavi obračun.

Kolektivnim ugovorom za „Železnice Srbije“ a.d („Službeni glasnik „Železnice Srbije“ broj 4 od 24.03.2015. godine) predviđeno je da odredbe koje se odnose na obračun i isplatu zarade, naknadu zarade i ostalih primanja zaposlenih, se primenjuju od 01.02.2015. godine. Po članu 57. tog Kolektivnog ugovora, u vrednost jednog radnog časa uključena je mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Po oceni Vrhovnog suda, konkretizacija prava iz navedene odredbe Kolektivnog ugovora (iz 2015. godine) nije izvršena jer se iz ovako utvrđene vrednosti radnog časa ne može utvrditi koji iznos predstavlja naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, pošto ona nije određena u nominalnom iznosu ni aneksom a ni u obračunskim listama za isplatu zarade tužiocu. Osim toga, visina naknade za ishranu u toku rada i naknada za regres za korišćenje godišnjeg odmora mora biti određena u istom nominalnom iznosu za sve zaposlene, bez obzira na njihovo radno mesto, koeficijent za obračun i isplatu zarade i stručnu spremu. Zbog toga se ne može prihvatiti stanovište nižestepenih sudova da je vrednost ovih troškova uračunata u vrednost radnog časa, bez određivanja visine naknade u nominalnom iznosu, jer u tom slučaju visina naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, ne bi bila ista za sve zaposlene već bi bila uslovljena visinom koeficijenta za konkretno radno mesto i u direktnoj srazmeri sa tim koeficijentom, što nije pravilno.

Osim toga, visina naknade troškova ishrane u toku rada i regresa može biti utvrđena veštačenjem na osnovu parametara iz ranije važećih opštih akata po osnovu zakonske ili sudske analogije, ako se novčana obaveza ne može utvrditi odnosno može se utvrditi sa nesrazmernim teškoćama ( član 232 ZPP).

Na osnovu izloženog, nižestepeni sudovi, zbog pogrešne primene materijalnog prava, nisu cenili pravilnost obračuna i visinu tražene naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, dat u nalazu i mišljenju sudskog veštaka, zbog čega je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno, pa nema uslova za preinačenje nižestepenih presuda.

U ponovnom postupku, potrebno je da prvostepeni sud činjenično stanje u potpunosti utvrdi kako bi imao mogućnost da, postupajući po primedbama iz ovog rešenja, o tužbenom zahtevu tužioca donese novu i pravilnu odluku.

Ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer zavisi od njegovog ishoda, na osnovu odredbe člana 163. stav 4. Zakona o parničnom postupku.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković