Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23), Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a ukazivanje na povredu postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, nije revizijski razlog propisan članom 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na radnom mestu direktora ..., Sektor ..., Direkcija za ... . Parnične stranke su 28.03.2019. godine, zaključile Sporazum o prestanku radnog odnosa broj ..., kojim je tužiocu prestao radni odnos sa 30.04.2019. godine, uz obavezu poslodavca da zaposlenom vrati uredno popunjenu radnu knjižicu, isplati zaradu za mart i april 2019. godine, kao i da zaposlenom isplati novčanu naknadu na ime prestanka radnog odnosa u iznosu od neto 960.000,00 dinara. Dodatno je ugovoreno da se zaposlenom uz isplatu zarade za mart 2019. godine isplati bonus za 2018. godinu. Sporazum je potpisan od strane tužioca, a u ime tuženih od strane BB predsednika Izvršnog odbora tuženog i VV, direktora Direkcije za ljudske resurse i organizaciju tuženog, koja je, između ostalog, ovlašćena da kolektivno – zajednički, uz supotpis jednog ovlašćenog zastupnika tuženog, potpisuje ugovore o radu, anekse o izmenama ugovora o radu za zaposlene na rukovodećim pozicijama u Društvu, kao i sve vrste akata o prestanku radnog odnosa i druge akte kojima se odlučuje o pravima, obavezama i odgovornostima navedenih zaposlenih. Ovom sporazumu prethodilo je pisano obaveštenje tuženog o pravima koja tužilac može ostvariti po prestanku radnog odnosa po osnovu nezaposlenosti. Inicijativa za zaključenje sporazuma o prestanku radnog odnosa potekla je od tuženog, jer je zakonski zastupnik tuženog nakon predavanja o seksualnom uznemiravanju koje je održano 08.03.2019. godine, primio prijavu 14 koleginica o seksualnom uznemiravanju od strane tužioca, o kojim okolnostima je sa tužiocem obavljen razgovor. Tuženi je u vezi sa tim predočio tužiocu dve mogućnosti i to vođenje disciplinskog postupka ili sporazumni prestanak radnog odnosa, a direktor tuženog mu nije pretio. Tužilac je pristao na sporazumni prestanak radnog odnosa i u sastavljanju ovog sporazuma je aktivno učestvovao i isticao zahteve koji se tiču elemenata sporazuma.

Kod utvrđenog, a sa pozivom na odredbu člana 177. stav 1. i 2. Zakona o radu, nižestepeni sudovi su zaključili da ne postoje razlozi za poništaj sporazuma o prestanku radnog odnosa, s obzirom da je sporazum rezultat saglasne izjave volja obe ugovorne strane i da pri njegovom zaključenju nije bilo mane volja tužioca. Tužilac je samostalno izabrao zaključenje navedenog sporazuma i aktivno učestvovao u sačinjavanju istog, pa kako je tuženi postupao u skladu sa navedenim odredbama Zakona o radu, to je pobijani sporazum zakonit. Rešenje o odbačaju tužbe je doneto primenom odredbe člana 22. stav 3. Zakona o uređenju sudova i člana 16. ZPP.

Vrhovni sud nalazi da su na utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo.

Članom 175. stav 1. tačka 3. Zakona o radu, propisano je da radni odnos prestaje sporazumom između zaposlenog i poslodavca, a članom 177. ovog Zakona, da radni odnos može da prestane na osnovu pisanog sporazuma poslodavca i zaposlenog. Pre potpisivanja sporazuma, poslodavac je dužan da zaposlenog pisanim putem obavesti o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti.

Članom 60. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da ako je ugovorna strana ili neko treći nedopuštenom pretnjom izazvao opravdani strah kod druge strane, tako da je ova zbog toga zaključila ugovor, druga strana može tražiti da se ugovor poništi (stav 1.). Strah se smatra opravdanim ako se iz okolnosti vidi da je ozbiljnom opasnošću ugrožen život, telo ili drugo značajno dobro ugovorne strane ili trećeg lica.

Prema članu 103. stav 1. ZOO, ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima je ništav, ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju i ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo. Sporazum poslodavca i zaposlenog mora biti rezultat njihove podudarne volje, koja mora da bude izražena slobodno, jasno, nedvosmisleno i bez mana. U konkretnom slučaju

Sporazum o prestanku radnog odnosa od 28.03.2019. godine, zaključen je u pismenoj formi na osnovu člana 177. stav 1. Zakona o radu, sadrži sve zakonom propisane elemente, sporazum o bitnim elementima za radnopravni status tužioca, a u članu 6. je navedeno da je zaposleni pre zaključenja ovog Sporazuma obavešten o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti u skladu sa članom 177. stav 2. Zakona o radu i kao takav nije u suprotnosti sa imperativnim odredbama, dobrim običajima i moralu i predstavlja saglasnu volju tužioca i tuženog i nije ništav. Tužilac je Sporazum o prestanku radnog odnosa potpisao bez fizičke prinude i bez mane volje. Pokretanje disciplinskog postupka protiv tužioca koje mu je stavljeno u izgled pre potpisivanja osporenog Sporazuma nema karakter pretnje podobne da izazove opravdan strah kod tužioca tako da on zbog toga zaključi Sporazum. Imajući u vidu godine života tužioca, činjenicu da je obavljao rukovodeće poslove sa visokom stručnom spremom ukazuje da je tužilac mogao da odbije da potpiše sporazum, da je morao znati da nije dužan da isti potpiše i da bez njegove pismene saglasnosti sporazum ne može da proizvodi pravno dejstvo.

Revizijom se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava faktički kroz osporavanje ocena dokaza, na koji način se osporava utvrđeno činjenično stanje, što ne može biti revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Stoga je revizija tužioca odbijena i na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković